1. УВОД
Менаџмент је процес обликовања и одржавања окружења у којем појединци радећи
заједно у групама ефикасно одабиру пословни циљ и њих остварују. Сврха је постићи
изузетност људи који управљају пословним субјектима.
Подразумевају функције:
1.Планирање, 2.Организовање, 3.Кадровско попуњавање, 4.Вођење, 5.Контролисање,
6.Спровођење пословних одлука.
Менаџмент у сточарству представља целокупну организацију рада и пословања на
фармама или мањим/већим пољопривредним газдинствима, који се баве узгојем стоке.
У зависности од врсте животиња које гаје власници пољопривредних газдинстава-сточари,
менаџмент се може поделити на: менаџмент у говедарству, менаџмент у овчарству и
козарству, менаџмент у свињарству, менаџмент у живинарству, менаџмент у пчеларству,
менаџмент у рибарству и сл.
Свакако, у случају да произвођачи нису дефинисали своју производњу, односно усмерили
је на тзв. специјализовано гајење одређене врсте животиња, може се јавити и тзв
свеопшти, тј. мешовити менаџмент у сточарству. На пример, уколико се сточар
истовремено бави двема гранама сточарства(говедарство/овчарство и козарство или
свињогојство/живинарство), менаџер који управља пословима на том газдинству/фарми,
мора бити веома способан и у могућности да одговори на све задатке који су у његовој
надлежности. У пракси се ово ретко догађа, јер се данас у сточарству иде на конкретно-
специјализовано гајење одређене врсте животиња, те је и задатак менаџера усмерен на
сложенији процес пословања (набавка концентроване хране, справљање и израчунавање
дневних оброка, набавка квалитетних грла стоке, набавка приплодног материјала, узгој
стоке, обезбеђивање тржишта).
Менаџмент у сточарсту и уопште у другим пољопривредним делатностима, је веома битан
у развијеним земљама света, али је у скорије време и код нас почео да добија на значају.
Менаџер који управља пословима у сточарству, треба да је, првенствено образован,
способан, свестан, амбициозан, добро организован (да увек има „резервни план“), али и да
је, што је засигурно веома битно- добар економиста.
Дакле, крајњи циљ менаџмента у сточарству јесте- профит, односно, економска добит.
-1-
2.1.3. Карактеристике пољопривреде
Огледа се у јединству земљишта, културног биља и животиња, грађевинских објеката,
пољопривредне механизације и радне снаге. На ефикасност пословања велики утицај има
интерна организација свих функција пољопривредних газдинстава. Ове функције могу се
различито груписати и повезивати у циљу повећања квалитета и пословања.
Основне функције пољопривредног газдинства
:
1. Производна функција
-има циљ да организује пољопривредну делатност и обезбеди
тражену количину и квалитет конкурентних производа на тржишту.
2. Планско аналитичка
-обухвата активности којима се одређују стратешки циљеви у
будућем развоју привреде-планирање према потражњи и купцима на тржишту.
3. Финансијска
-циљ је планирати и обезбедити финансијска средства за несметано
обављање производне делатности. На њен квалитет утичу објективни и субјективни
чиниоци (објективни-биолошки ток производње и обрт средстава, субјективни-човек).
4. Рачуноводство
-врло је важно јер се кроз њега може перманентно сагледати успешност
пословања (како се економски послује, начин подмиривања обавеза, потраживања од
купаца итд).
5. Комерцијална
-циљ је обезбедити све потребне инпуте који се појављују периодично у
различитим раздобљима специфичним за ток производње. Задатак ове функције је и
продаја готових производа, тј. који ће бити купци, који добављачи и потребни инпути.
6. Развојно истраживачка
-обухвата примену истраживања у производњи (пројектовање
текућих инвестиционих захвата, тактичко и оперативно).
7. Кадровска функција
-Анализира стање кадрова, предлаже образовање дефицитарних
и прати образовање постојећих и њихово напредовање.
8. Управљачка и руководна функција
-обухвата вођење пословне политике и решавање
пословних ситуација везаних за интерну организацију и расподелу средстава.
-3-
2.1.4. Специјализација пољопривреде и организација радног процеса
Специјализација пољопривреде
-је оријентација пословања према мањем броју
производних грана или линија производње. За пољопривреду је карактеристично да се с
истим улагањем рада и средстава, једним технолошким процесом може произвести више
врста производа који заједно чине линију производње, а линија која највише учествује у
структури робне производње представља- главну линију.
Допунске су линије оне које
допуњују главну, односно оне које у робној производњи имају мањи удео од главне.
Допунска производња неког производа одређује се према уделу робног производа у робној
производњи (већи или мањи степен специјализације).
Циљ специјализације
-је омогућити рационално коришћење расположивих капацитета,
посебно машина и опрема, радне снаге и стручних кадрова те омогућити лакши пласман
производа на тржиште. Специјализација је оријентација пословања привреде на мањи број
линија производње које најбоље користе природне и економске услове у којима се
привреда налази. Принцип одређивања специјализације састоји се у уској предности
различитих привреда према постигнутим финансијским резултатима. Мерење степена
специјализације обавља се помоћу индекса разноврсности Ir = 10.000 /
Σ u ²-удео у проценту изражен уделом вредности производа, у укупној вредности
производње. Што је индекс разноврсности већи то је степен специјализације мањи и
обрнуто-када је на имању (пољ.земљишту) заступљена производња само једног
производа-индекс разн. је 1. Производња на пољопривредном газдинству је разноврснија
што је Ir већи од 1. Специјализација се спроводи код конкурентских производа ради
предности једног производа над другим. Она је интересантна са аспекта предузетништва у
циљу тржишне економије и селекције оних производа који опстају јер имају нижу цену
коштања.
Организација радног процеса-
-непрекидним усавршавањем средстава за рад, њиховим
прилагођавањем и кориштењем савремених метода и начина рада положај човека је
измењен (рад је постао лакши и утрошак енергије мањи). И поред тога постоји чињеница
да је људски рад ипак покретач сваког радног процеса и једино је он способан да
организује производњу. Због тога је циљ менаџера успоставити оптималне услове за
рационално извођење радних процеса, тј. услове који би омогућили обављање рада са
мање напора и за краће време уз постизање економичне производње.
Циљ менаџера-је побољшати постојеће методе рада и пронаћи нове успешније начине
обављања радних процеса 1.елиминисати сувишан, непотребан рад; 2.поједноставити
радне процесе; 3.омогућити повољнији распоред радних места и непотребног радног
материјала; 4.побољшати складност и функционалност за рад; 5.боље искористити радно
искуство за ефикасније коришћење радне снаге.
-4-
Методе израчунавања амортизације:
1.Временске методе:-
темеље се на дужини економског века коришћења сталног
средства, примењују се код израчунавања амортизације сталних средстава чији век
коришћења највише зависи од утицаја природних и техничких фактора, као и економском
застаривању сталног средства.
а.) Линеарна
б.) Дегресивна
ц.) Прогресивна
2. Функционалне методе:-
темеље се на обиму коришћења или радном учинку сталног
средства, а годишњи износ амортизације зависи од интензитета функционисања сталног
средства, што је посредни израз или начин процене његова физичког трошења.
Користе се за израчунавање амортизације сталних средстава чији век кориштења зависи
претежно од интензитета коришћења, а мање од времена коришћења.
Анализа тачке надокнаде
- једна је од најједноставнијих квантитативних метода, а сврха
ове методе је израчунавање количине производа коју је потребно произвести и продати
како би се подмирили трошкови у потпуности, односно о прагу рентабилности
производње одређеног производа.
-Количина производње се односи на број производа којег ћемо у оквиру ове методе
изражавати натурално (бр. комада, кг, литара неког производа по јединици капацитета)
UT=FT+VT.
Укупан приход-UP- је вредност производње која се израчунава множењем количине (Q) и
продајне цене p UP = Q * p.
-6-
