Семинарски рад

У В О Д

риза здравствених система у свету и реформе које је неизбежно прате постаје
прича која се циклично понавља последњих пар деценија. Пружање

здравствене   услуге   у   савременим   условима,   који   се   карактеришу   као
турбулентни, динамични, неизвесни, сложени, непредвидиви и непријатељски,
постаће немогуће уколико се не одступи од устаљених принципа пословања и
вођења, односно не приступи преиспитивању и мењању базичних претпоставки
на   којима   се   систем   заснива.   Стари   начин   размишљања   и   деловања   не   даје
одговоре   на   нове   проблеме   са   којима   се   здравство   сусреће,   нити   пружа
могућност адекватног реаговања на свакодневне изазове.

Вештина менаџмента је способност да се ради са и преко других људи, као

и да се ради ефективно као групни менаџер. Вештина подразумева стручност у
извршавању специфичних задатака. Руководиоци у пракси морају да испоље
своје  вештине, јер менаџер који само комуницира или само посматра сигурно
неће моћи да задовољи потребе  глобалног  предузећа којим руководи. Сталне
иновације   и   прилагодљивост   морају   постати   део   свакодневнице   једног
менаџера. Они, са своје стране, морају пронаћи ефикасније начине обављања
посла   и   спремно   прихватити   сваку   пословну   прилику.   Ако   то   они   не   учине,
конкуренција сигурно хоће

Менаџери су ти који треба да раде праву ствар у право време и на правом

месту, а уз минимално ангажовање људских, материјалних и новчаних ресурса.
У којој мери ће менаџери бити ефикасни зависи од њиховог односа према
окружењу, способности да предвиде промене у истом том окружењу и од
прилагодљивости променама.

Семинарски рад

1. ЗНАЧАЈ МЕНАЏМЕНТА ЗА ОРГАНИЗАЦИЈУ

За функционисање организације потребна је визија, знање и мудрост

менаџера. Поред тога, менаџери морају да поседују одређене вештине,
флексибилност и добре пословне идеје. Добри менаџери треба да благовремено
идентификују шансе и опасности руководећи се при том начелима ефикасности
и ефективности. Одлуке које се доносе у садашњости на основу расположивих
информација донеће резултате тек у будућности, зато је неопходно путем
предвиђања сагледати будуће догађаје и тенденције.

Једним проактивним ставом према будућности менаџмент треба да буде

испред времена и да иницирањем тржишних и техничких промена креира
сопствену будућност.

                         Основни задатак руководилаца у свакој организацији је да повећају
квалитет   те   организације,   побољшају   њену   виталност   и,   поред   тога   што   ће
обезбедити   преживљавање,   дужни   су   да   самој   органиизацији   омогуће
просперитет   у   будућности.   Помоћу   планирања   и   путем   комуникације   са
окружењем, њихов задатак је да доведу организацију ка изабраним циљевима.
То и није тако лако ако се узму у обзир промене које се дешавају на светском
тржишту,   као   што   су   све   већи   ниво   глобализације   и   путем   ње   настала
хиперконкуренција,  промене  у  производњи,  а  поготово  у  трговини. Данас  се
променио концепт пословања и свака индустријска грана, па и свако предузеће
изложено је међународној специјализацији и међународној конкуренцији, па
чак и они који производе за домаће тржиште не могу више да се понашају на
стари начин, занемарујући дешавања у свету и не придајући значаја будућим
захтевима.   Данашње   организације   морају   да   имају   светске   критеријуме   и
стандарде у пословању, добар квалитет, висок ниво продуктивности и повољне
цене, добру конкурентску позицију, морају бити међу првима и најбољима, што
не   могу   да   остваре   ако   се   придржавају   класичних   форми   понашања   и
пословања.   Интернационализација,   технички   прогрес,   развој   информатике
тражи од предузећа благовремене одговоре и праве акције, а менаџере ставља
пред све веће изазове и задатке.

Менаџмент организације не може бити само преокупиран оперативним

проблемима садашњости и њиховим решавањем на основу стеченог искуства, а
да   у   други   план   ставља   витална   стратегијска   питања.   Данас   се   траже   нови
приступи   у   решавању   постојећих   и   нових   проблема.   Од   менаџера   се   тражи
разумевање   будућности,   нових   начина   конкуренције,   благовремена   спознаја
могућности   и   њихово   ефикасно   коришћење.   Њихова   улога   је   да   изврше
стратегијски избор и да доследно спроводе стратегијски правац.

Милисављевић M., (1997), ОСНОВИ СТРАТЕГИЈСКОГ МЕНАЏМЕНТА, Научна књига,

Београд, стр. 62.

Семинарски рад

W. B. Cornell, професор Њујоршког универзитета, говори чак и о

„успостављању система“, то јест система метода и деловања менаџмента, као о
најважнијем   механизму   помагања   у   руковођењу   пословима.   Другим   речима,
менаџмент   мора   да   створи   свој   сопствени   систем   метода   и   рада   по   читавој
линији   од   планирања   до   контроле.   И   уопште,   сви   аутори   веома   много
инсистирају на организованом и систематском раду менаџера.

Под систематским, ако тако може да се каже, треба схватити један

организован, систематски рад, као помоћ менаџмента у спровођењу одређених
циљева. „Scientific Menagement“  је одређена концепција, коју менаџер мора да
има   у   виду,   пре   свега,   у   вези   са   средствима   и   људима   које   ангажује   у
извршавању   задатака.   „Овај   тип   укључује   широк   развој   људског   елемента   и
других   фактора   повезаних   са   савременим   менаџментом“.   И   даље   „Scientific
Menagement“  није   егзактна   наука.   Пословање   је   динамично,   не   статично,
штавише, пословни услови и пословне операције су увек променљиве. Тада још
улази и људски елемент и додаје једну другу варијаблу. Ради тога, ту не могу
бити примењене математичке формуле егзактности итд. у том духу.

Организовање је у ствари све оно што менаџер предузима у циљу

остварења планова: све „диспозиције“ стављају се у промет и тако се постиже
други стадијум, разуме се имајући у виду све оно што смо већ рекли о
планирању, о систематском и организованом раду, итд.

Најзад долази и трећи стадијум рада: контролисање. Прикупљају се

извештаји о извршењу планова, да ли се ови извршавају на одређени
(задовољавајући) начин, да ли у целости или делимично и слично.

1.2. Процес менаџмента

Процес управљања (менаџмента) одвија се у више фаза. Укупан број фаза

може се свести на четири, односно на планирање, организовање, мотивисање и
контролу.

Ове фазе сачињене су од група активности које менаџери обављају,

односно   –   то   је   оно   што   менаџмент   заиста   ради.   Основни   елементи
функционисања организације су: инпути (улази, ресурси, акције), конверзија,
аутпут (резултат, производ). Сва три елемента налазе се у свакој фази процеса
управљања.   Још   је   Питер   Дракер,   пре   скоро   педесет   година,   рекао   да   се
деловање   менаџмента   састоји   у   „систематском   организовању   економских
ресурса“.  Практичне менаџерске активности могу се груписати у четири фазе.
Кратак садржај тих активности, по фазама, је следећи:

Планирање

је фаза у којој се дефинишу циљеви организације и у којој се

врше припреме како би ти циљеви били достигнути;

Организовање

је фаза процеса менаџмента у којој се врши алокација

задатака и одговорности за извршење плана. У овој фази врши се и
хармонизација појединачних и групних активности усмераних ка
достизању задатих циљева;

др Стојановић Ж., (2003), ОСНОВЕ МЕНАЏМЕНТА, Лесковац, стр. 55.