MENTALNO ZDRAVLJE. PREVENCIJA. NORMALNOST.
Mentalno zdravlje koristi znanja o čoveku, sa osnovnim ciljevima da:
1. spreči pojavu mentalne bolesti
2. očuva mentalno zdravlje
3. omogući pun i harmoničan razvoj ličnosti
Razvoj mentalnog zdravlja nužno mora da se (podvede) posmatra kroz razvoj psihijatrije, tj.
grane medicine koja se bavi mentalnim bolestima.
Potrebno je naglasiti da su u svim kulturama
postojali ljudi koji su proglašavani neobičnim, čudnim, ali koji nisu bili medicinski tretirani. Tek
poslednjih 200 g. njima se bave psihijatrija, odnosno klinička psihologija.
Pre medicinskog načina lečenja ''čudacima'' su se bavili vračevi. Bolest se tretirala na
magijsko-religijski način. Neobični ljudi smeštani su u crkvena sirotišta, zatvor.
Prva duševna bolnica osnovana je u Valenci, Španiji, 1409. g. Razlog njenog osnivanja je
bio izdvajanje duševno bolesnih od zdravih. Ovakvo shvatanje dovodi do toga da se duševno
bolesni leče batinanjem, fizičkim kažnjavanjem, okivanjem. 1793. g. francuski psihijatar,
PINEL, oslobodio je bolesnike okova i počeo da zagovara drugačiji tretman.
Pinel je uvideo da su popodne, kad nema lekara, bolesnici mirniji, jer ih je jedan čuvar oslobađao
okova i od tada on se bori za njihovo oslobađanje.
Lečenje počinje da se odvija po tradiciji tadašnje medicine: kurativnim sredstvima
(puštanje krvi), tople i hladne kupke, odmaranje u tišini. Osnovni terapijski stav je bio da se ti
ljudi prevaspitaju – u njihovo lečenje unete su ideje prosvetiteljstva. Smatralo se da je decu i
mentalne bolesnike moguće prevaspitati ukoliko se primenjuju represivne metode, čiji je cilj
podvrgavanje autoritetu. Verovalo se da se duševni bolesnici mogu izvesti na put racionalnosti
ako se primenjuje gvozdena disciplina i vežbanje. Ideje koje je Pinel zagovarao imale su odjeka
u svetu.
U 19. v. dolazi do velikih otkrića na planu anatomije, fiziologije i patologije. Ona dovode do
uverenja da su i duševne bolesti – bolesti mozga. Sve duševne bolesti su tako neurološke bolesti.
1
Dolazi do spoja neurologije i psihijatrije. Smatralo se da se za svako duševno oboljenje može
naći defekt u mozgu.
Do duševne bolesti dolazi ili nasleđem ili su plod degeneracije, tj. propadanja nerava.
KREPELIN je 1883. g. napravio prvu sistematizaciju psihičkih poremećaja. On je objedinio
niz kliničkih slika i stvorio jedan identitet koji je nazvao dementio praecox (kasnije
shizophrenia).
U francuskoj se javlja MOREL, u Italiji LAMBROZO, koji počinju da tretiraju i druge
kategorije devijantnih osoba (skitnice, ubice). To je, takođe, jedna vrsta humanizacije prema toj
vrsti ljudi.
U Francuskoj se javlja ŠARKO, koji tvrdi da duševne bolesti mogu biti i psihogenog porekla.
On je putem hipnoze i sugestije izazivao kod svojih pacijenata velike histerične napade, čime je
pobio ranije shvatanje da su za histeriju zaduženi pojedini delovi u mozgu.
S. FROJD je tu dobio inicijativu da o duševnim bolestima razmišlja kao o posledicama
psihogenih uzroka.
II REVOLUCIJA U PSIHIJATRIJI
Sigmund Frojd je nastavio ideje Šarkoa i razvio ih. On je takođe bio neurolog i tragao za
organskim uzrocima duševnih bolesti. Međutim, kasnije je došao do toga da su one psihičke
prirode i da se tako mogu i lečiti (razgovorom).
U 20. veku imamo dva velika otkrića: psihofarmakologija i pojava socijalne psihijatrije.
PSIHOFARMAKOLOGIJA
je način lečenja duševnih bolesti lekovima. Povezano je sa biološkim shvatanjem duševne bolesti
i sa nizom egzaktnih eksperimenata. Ranije se bolesnik smirivao vezivanjem (ludačkim
košuljama), a danas injekcijama.
Dobro dozirana farmakološka sredstva mogu biti vrlo uspešna.
3. SOCIJALNA PSIHIJATRIJA
III REVOLUCIJA U PSIHIJATRIJI
2
3. da obezbede pravovremenu i adekvatnu pomoć u vidu lečenja i rehabilitacije obolelim
članovima društvene zajednice (Kaličanin, & Bojanin, prema Vlajković, 1990, str. 725).
Uobičajena je podela na primarnu, sekundarnu i tercijarnu prevenciju.
Primarna prevencija
predstavlja združenu primenu medicinskih, psiholoških i socijalnih
mera koje imaju za cilj
da spreče pojavu bolesti
i da incidenciju
obolevanja svedu na što je
mogući niži nivo. Uspeh primarne prevencije procenjuje se
incidencijom
, tj. brojem novih
slučajeva koji su oboleli u određenom vremesnkom periodu u populaciji u kojoj se mere
primarne prevencije provode.
Sekundarna prevencija
obuhvata
ranu dijagnostiku
i
ranu terapiju
bolesti. Uspeh
mera sekundarne prevencije procenjuje se
prevalencijom
, odnosno ukupnim brojem
bolesnika koji postoje u određenom vremenskom periodu u određenoj populaciji.
Tercijarna prevencija
ima za cilj da
suzbije i ograniči posledice
bolesti i da ponovo
uspostavi sposobnosti koje su zbg boelsti izgubljene ili da sačuva one koje su ugrožene.
Kada je mentalno zdravlje u pitanju, primarna prevencija odnosi se na zaštitu i
unapređenje mentalnog zdravlja. Osnovna ideja svake primarne prevencije jeste "Bolje
sprečiti nego lečiti". U vezi sa ovim, postavlja se niz pitanja, a najznačajnija su pitanja
vezana za definiciju mentalnog zdravlja, "Šta znači biti mentalno zdrav?".
NORMALNOST I PATOLOGIJA
Same po sebi normalnost i patologija nemaju nikakvo značenje. Dobijaju ga tek kad se
posmatraju u odnosu na antropološku i društvenu dimenziju. 1972. g. KISKER daje pregled
modela normalnosti. On deli modele u dve velike grupe:
1. deskriptivnu
2. objašnjavajuću
DESKRIPTIVNI MODELI NORMALNOSTI
Normalnost se opisuje na osnovu spoljašnjih kriterujuma. Neki modeli ponašanja smatraju se
normalnim ili ne u zavisnosti od toga da li se približavaju nekim standardima ili odstupaju od
njih.
4
Dele se na:
1. SUBJEKTIVNI – Ličnost procenjivača služi kao model normalnosti (laici tako
procenjuju) – čovek polazi od sebe
2. NORMATIVNI – Polazi se od idealnog ponašanja, pa se vrše poređenja u odnosu na taj
ideal (normalno = savršenstvo)
3. STATISTIČKI – Mera normalnosti je prosek: sve što odstupa od proseka, odstupa i od
normalnosti (neprihvatljiv model)
4. KULTURALNI – Polazi od pretpostavke da je normalno ono što se usvojilo kao poželjan
oblik ponašanja u jednoj kulturi. Poseban PRAVNI model normalnosti gde se normalnim
smatra ono što je u skladu sa zakonskim pravilima koja postoje u društvu.
EKSPLANATORNI MODELI NORMALNOSTI
Pažnja je usmerena na otkrivanje unutrašnjih procesa koji dovode do promena u ponašanju koje
se nazivaju patološke. U okviru njih razlikujemo:
1. MEDICINSKI – Nenormalnost nastaje tako što je povezana sa biologijom, sa telom
čoveka – na biološkoj osnovi. Leči se lekovima (psihofarmakologija). Primer za ovo su
nasledne bolesti.
2. PSIHOLOŠKI – Psihološki model nije jedinstven. Postoji:
a) PSIHOANALITIČKI – Pojava duševne bolesti traži se u:
-
instinktima
-
ranom traumatizmu i jakim frustracijama
-
Egu i njegovim poremećajima
Osnovno je da duševna bolest može da nastane na temeljima ranih iskustava.
Važne su:
-
sredina
-
intrapsihički konflikt
b) BIHEJVIORALNI – Psihoza je pogrešno naučeni oblik ponašanja. Leči se
odvikavanjem od tog ponašanja.
c) HUMANISTIČKI – Uzrok traži u neadekvatnoj adaptaciji.
5
Kriza je kratkotrajni gubitak psihičke ravnoteže izazvan gubitkom ili ugrožavanjem zadovoljenja
bilo koje od bazičnih potreba.
TEORIJA KRIZE
Prvu sociopsihološku teoriju krize dao je TOMAS 1909. g.: kriza je pretnja, izazov, poziv na
novu akciju, koja može da sadrži klicu nove organizacije.
Teoriju krize zasnovao je DŽERALD KAPLAN. KAPLANOVA definicija:
Kriza je kratka psihička pometnja koja se s vremena na vreme događa osobama koje se bore s
životnim problemima koji u tom trenutku prevazilaze njihove kapacitete. Kaplan je svoju
definiciju zasnovao na principu emocionalne homeostaze (ravnoteže).
Osnova za krizu je postojanje spoljašnjeg događaja, KRIZNA SITUACIJE, koji je izazvao takvo
stanje. (Kriza je unutrašnja manifestacija).
Krizne situacije mogu biti iz:
-
prirodne sredine (zemljotres)
-
socijalne (smrt, razvod)
-
biološke (operacija).
Postoje dve vrste kriza:
1. RAZVOJNE KRIZE – Vezane su za razvoj svakog pojedinca. Smatra se da je svaki put
ka zrelosti ispunjen različitim razvojnim krizama. Kada se govori o razvojnim krizama
misli se pre svega na ERIKA ERIKSONA.
2.
AKCIDENTNE KRIZE (slučajne) – Izazvane su spoljašnjim događajima. Veoma je
opasno po mentalno zdravlje kada se obe krize dešavaju istovremeno.
ŽIVOTNI DOGAĐAJ
je promena u spoljašnjoj realnosti koja angažuje onaj nivo adaptacionih moći individue koje je
van njene svakodnevne rutine.
Postoje lakše i teže životne situacije.
Bitni su:
1. težina životnog događaja
2. mogućnost anticipacije
3. osećanje da se događaj ne/može kontrolisati
7
