ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА
УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ,
ЈАГОДИНА
Семинарски рад
Тема:
Кооперативне игре у функцији развоја појма масе
Ментор: Студент:
Проф.др Ненад Вуловић Маја Ранковић
Бр.индекса
Јагодина, 2017. године
2
Игра је водећа активност у детињству, те као таква има централно место у развоју
детета. Кроз игру деца развијају когнитивне способности, подстичу креативност,
повећавају физичке и менталне могућности које су им неопходне у даљем животу. Играчка
је сваки предмет којим се дете игра и она је више од средства игре.
У ранијим временима, деца су углавном сама израђивала играчке користећи
природне материјале из свог непосредног окружења. Дете кроз игру учи на забаван начин.
Предност игре у односу на друге врсте активности је у томе што она омогућава детету да
учи на њему најпримеренији начин. То је у сагласности са природом детета.
Кроз игру деца стичу знања, не само о свету који их окружује, већ и о себи, својим
способностима и могућностима. Кроз игру деца развијају когнитивне способности,
подстичу креативност, повећавају физичке и менталне могућности које су им неопходне у
даљем животу. Играјући се деца темељно уче, испробавају и проверавају сопствена
предходно стечена знања и вештине. Деца кроз игру укључују целокупну своју личност и
то, како њену биолошку, тако и социјалну (друштвену) компоненту. Играјући се деца
усклађују сопствене идеје и праве везе са родитељима и осталим члановима породице,
вршњацима, и друштвеном околином (Михајловић, Михајловић 2011: 31)
1. Игра
У литератури често наилазимо на констатацију да игра представља специфичан
начин учењапредшколског детета. У оваквим ставовима аутори иду толико далеко да игру
пореде са научним истраживањем, за које сматрају да представља њен продужетак у
зрелом добу Овакву тврдњу поткрепљују чињеницама да деца у игри експериментишу,
постављају и решавају проблеме на специфичан, сврсисходан и себи својствен начин.
Тиме се дечија латентна искуства систематизују и прерастају у сређено знање. Истиче се
да је кроз игру могуће трансформисати различите обрасце дечијег понашања и подстицати
нове моделе, што доприноси даљем развоју потенцијала. Својим изузетним формативним
могућностима игра подстиче развој дечијих способности и ствара предуслове за њихово
усложњавање на старијим узрастима. Док се игра,
дете истражује свет око себе и
сопствене могућности, проналази и измишља нове могућности деловања у различитим
ситуацијама. На такав начин, као што истиче Шато, оно се припрема за знатно каснију
2
практичну активност, вежбајући нове функције које се сукцесивно појављују у току
развоја (Каменов, 1989: 67).
Игра одређеним материјалима детету помаже да се касније боље сналази у
решавању сличних проблема. Развијајући посебне вештине и начине понашања, дете у
игри стиче искуства, открива, учи и ствара. Указујући на значај игре за развој дечијих
способности, Валон (Wallon, 1959) наглашава да је свака развојна фаза код детета
обележена »експлозијом активности«, у којима дете испробава све могућности одређене
функције и на такав начин усложњава своје способности.
Полазећи од индивидуалних особености, неопходно је пажљиво одабирати и
нудити деци различите игре и играчке, кроз које се огледају вредности и систем
васпитања(Каменов, 1989; Монтесори, 2003).
Игра,дечији развој и васпитање су у комплементарном односу. Игра потпомаже и
усмерава дечији развој, индиректно васпитава и образује, а развојни потенцијали отварају
простор за нове игре. Стога се не може занемарити значај игре у организацији васпитно-
образовног рада с децом, како у предшколској установи тако и у млађим разредима
основне школе.
Будући да игра подразумева слободу, сматрају да одрасли не треба да се ангажују у
игровним активностима деце. Слобода и спонтаност дечије игре не дозвољавају мешање
одраслих у ове активности и последично могу да имају негативне ефекте на понашање
деце. Дидактичке игре су један такав пример. Деца следе готова правила којих морају да се
придржавају и притом не могу да изразе своје креативне потенцијале.
Деца раних узраста кроз разноврсне игровне активности желе да овладају својим
окружењем, а тиме и инструментима властитог развоја (Монтесори, 2003). У периоду од
треће године до поласка детета у школу оно свесно, промишљено и срећно осваја свет око
себе,
упија
многобројне и разноврсне утиске из своје околине, који га подстичу на
активност. По речима М. Монтесори, то је „блажено доба игре – доба истинског
стварања“.
Захваљујући стеченим искуствима, развијају се, граде и усавршавају дечије
скривене способности. Зато је ово и период „конструктивног усавршавања“. Деца лако и
брзо овладају својим окружењем када је оно примерено њиховим потребама и
могућностима у сферама развоја физичких способности, интелектуалних потенцијала,
