МЕША СЕЛИМОВИЋ
(1910-1982)
Приповедач из источне Босне. Његово сазревање било је споро. „Године и године су
пролазиле, а ја сам се, као с ђаволом, рвао с несавладивом структуром романа, писао
сам и брисао, писао и очајавао, али нисам одустајао“. После прве књиге, збирке
приповедака
Прва чета
(1950), с темом из НОБ-а, почетнички невеште, требало је да
прође више од десет година напорног рада па да се појави његов први роман
Тишине
(1961) који је критика дочекала с неповерењем. Нису много боље прошле ни његове
следеће књиге, збирка приповедака
Туђа земља
(1962) и кратки поетски роман
Магла и
мјесечина
(1965), иако су то била сасвим зрела остварења. Њихова вредност уочена је
тек када се појавио роман
Дервиш и смрт
(1966), који је критика одмах одушевљено
прихватила као изузетно дело. Радња романа збива се у 18. веку у Сарајеву, јунак је
Ахмед Нурудин дервиш мевлевијског реда, свако поглавље почиње неким цитатом или
квазицитатом из Корана као мотом. Тај историјски и цивилизацијски слој чини само
једну страну, и то мање важну, овога дела. По гледању човека и разумевању његовог
односа према друштвеним институцијама оно је изузетно модерно и савремено. „Ја сам
хтио да напишем роман о љубави, роман о трагедији човјека који је толико
индоктриниран да догма којој служи постане суштина његовог живота: промашио је
љубав, промашиће и живот“. Дело писано у исповедном тону, монолошки,
Дервиш и
смрт
повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од
религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне
упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског
живљења. Све те квалитете Селимовић је поновио и у роману
Тврђава
(1970), који нас
враћа у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек,
свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве
истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног
развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских
вредности. Као и претходни роман, и
Тврђава
је испуњена вером у љубав, која је
схваћена као мост што спаја људе без обзира на различитост уверења, цивилизација и
идеологија. Роман
Острво
(1974), с темом из савременог живота није постигао снагу и
упечатљивост претходна два, за које се може рећи да спадају у најбоље романе наше
послератне књижевности.
Централна тема књижевног дела Меше Селимовића је питање правде и кривде. Ако
је
Дервиш
обелиск мржње,
Тврђава
је споменик љубави.
У „Сјећањима“, говорећи о свом пореклу, Меша тумачи босански и муслимански
миље, тешку историју овог поднебља, вакум националног идентитета, туђинских
утицаја и уплетених чворова Босне, о чијем је усуду и осећању неприпадања никоме
Хасан (
Дервиш и смрт
) рекао: „Ни с ким историја није направила такву шалу као са
нама. До јуче смо били оно што желимо да заборавимо. Али нисмо постали ништа
друго. Стали смо на пола пута, забезекнути...“
Сјећања
су први мемоарски текст у нашој литератури који сагледава револуцију на
сасвим различит, субјективан начин, као мрачну стихију која гута и неверне и одане,
као мајку лепих идеала која уме и да стреља своју децу. Сјећања су сасвим личан
поглед на народноослободилачку борбу. У жанру мемоара, као у најбољим романима
великог писца, осећа се померање у оквиру књижевног метода, другачије мишљење о
људском искуству и његовом рефлектовању на литерарни рад.
Унутарња димензија Селимовићевих ликова је песимизам, јер је он, како сведочи
писац, саставни део разумности. Симболи тишине и магле се у романима
Тишине
и
Магла и мјесечина
придружују кругу метафора бекства, тврђаве, круга, тамнице,
острва. Сви значе одвојеност, отуђеност и муку јунака који носе белег психичког
жрвња. Унутарња противречност и морална чврстина су особине Селимовићевих
јунака. У немиру несигурности, тражење излаза је равно поразу. У доста блажој форми
него у
Дервишу
, у роману
Тишине
покренуто је питање система вредности и померених
критеријума у друштву. Хероји су уморни, а њима у миру нема одморишта. У овом
роману су назначене неке од опсесивних тачака поетике Меше Селимовића –
усамљеност, свет – појединац, избор пута у неизвесност, колебљивост свести пред
неизвесношћу света, могућност и немогућност љубави.
Дервиш и смрт
– велика тема губитка брата. Ужасавајућа чињеница да му је брат
погинуо из основа мења однос дервиша Ахмеда Нурудина према свету. Разграђује се
стабилност бића у сукобу са светом, на високој температури патње. На почетку
Нурудинових мена још стоји раскорак између жестоког патоса због губитка брата и
силине властите кривице у томе, још је увек лично под влашћу општег, јединка у
страху пред друштвом. Дервиш и смрт је књига о изобличавању и рашчовечењу
људског бића. Начет сумњом и рањен губитком, дервиш урања у море дилема. Убијен
је мирни и благи човек што сваком поклања савет и добру реч, научио се лукавству које
иште устројство света, дервиш увиђа неспособност правоверних и величину кривих. Уз
жестоку осуду властодршца, Нурудин је кренуо у ужасан поход, у властити обрачун са
сопственим бићем, са дервишким менталитетом и својим дотадашњим животом.
Нурудин се премеће у своје наличје, у алтер его, ослобођен и узуса вере. Нурудин још
увек мисли да може сачувати сигурност и мир. Након безуспешног трагања за истином,
остали су болни ожиљци на преломима и наставцима дервишевог живота. На најнижој
тачки моралног пада, дервишева једина врлина је што мрзи себе и своје рашчовечење.
Чврстина вере замењена је чврстином мржње, којом покушава да састави распарчани
свет. Био је дервиш, па човек, па владар (кадија) и назад више не може. Све је изгубио,
а стекао је само бол и губитак. Располутио се да би истражио стварног себе, а себе није
спознао. Кратковека човечна побуна променила га је у биће туђе самом себи. Све је
доведено у питање – дервишка мера и логика и људски велики инат, смерна покорност
и гордост Нарциса и дејство ума. Нови свет још није стекао никакав смисао, а елементи
старог полако се губе. Он се преображава у незнанца самом себи. Паклени план освете
који полако добија обрисе у дервишевој свести, лишава га најбољег дела себе, без ичега
и освета губи смисао. Надокнаде за губитак нема. Завет дат себи и брату поништава
вредност Нурудинових заклетви Богу и доноси спознају о духовној несавршености
дервишког рада, који нема решења за све јаде. Дервиш више не препознаје своје
дотада стамено биће. Зато срља даље, ка екстази готово неприродне патње, да би
престао да постоји још и пре физичког краја. Мухарем Первић је утврдио и постојање
двојника у дервишовом бићу, када паралелно постоје и божје скрушено лице верника и
легенда о јеретику који сања о раскиду окова сигурности. Меша Селимовић је мотив
животног губитка претворио у књижевни добитак.
Селимовић литерарно предочава велики симбол власти и њено погубно деловање на
јединку. Велики систем власти обмањује, успављује, конструише истине, оперише
полуистинама...Нурудин од сукоба са властима живи две паралелне стварности – једну
коју осећа и разуме као осујећење правде и другу коју му сервира власт. Више није
свестан да ли покушава да спасе успомену на брата или властиту кожу. Будући да
Селимовићев јунак реагује онако како већина људи не би, постиже се естетика
онеобичавања. Можда је власт она златна птица из детињих прича (
Четири златне
птице
је првобитни назив романа). Након најтеже духовне борбе, Нурудин повлачи
најгнуснији од свих потеза, налог за хапшење јединог пријатеља Хасана. Дервиш прима
награду чаршије као награду за своју највећу издају. Вечни сукоб јединке и друштва.
