ФАКУЛТЕТ ЗА ПРАВО, ЈАВНУ УПРАВУ И БЕЗБЕДНОСТ
„МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТ“
С Е М И Н А Р С К И Р А Д:
„Месна надлежност“
Литература:
Проф.др Славољуб Б. Поповић, Проф.др Милан Петровић у сарадњи са Милошем
Прицом, „
УПРАВНО ПРАВО- ОПШТИ ДЕО“,
Ниш 2011.
Проф.др Стеван Лилић, „
УПРАВНО ПРАВО И УПРАВНО ПРОЦЕСНО ПРАВО
“,
Правни Факултет – Универзитета у Београду, Београд 2013.
Студент:
Београд, март 2015.
Никола ГАЈИЋ, 2013/200193
1
ДРЖАВНИ ОРГАНИ И ОРГАНИЗАЦИЈЕ КАО ОБАВЕЗНИ
УЧЕСНИЦИ У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ
Државни органи, као и организације које су овлашћене и обавезне да по
појединим конкретним стварима воде управни поступак, представљају неопходне
учеснике у поступку. О врстама државних органа који могу бити учесници у управном
поступку, као и о случајевима кад су организације дужне да примењују одредбе о
општем управном поступку и да према томе учествују у управном поступку изложено
је у одељку: „Органи и организације за које је обавезно примењивање одредаба ЗУП.“
Државни органи и организације који су надлежни да воде управни поступак дужни су
да при вођењу овог поступка увек воде рачуна о заштити општег (јавног) интереса.
Према томе, ови органи, односно организације нису дужни само да на основу прописа о
општем управном поступку и других материјално – правних прописа, реше конкретну
управну ствар поводом које се води управни поступак, већ и у току целог поступка
штите општи (јавни) интерес. С' друге стране, ови органи, односно организације дужни
су да исто тако воде рачуна о правима и интересима странака, да по потреби упозоре
странку на њена права у поступку и на права која странка има на основу материјалних
прописа, и да јој указују на правне последице њених радњи или пропуштања у
поступку.
Надлежност органа за вођење управног поступка
Питање надлежности увек се решава законом или другим правним прописом
заснованим на закону. Стога одређивање надлежности представља принудно право,
због чега се надлежност (како стварна тако и месна) не може мењати договором
странака, нити је државни орган, без посебног законског овлашћења може сам мењати.
С обзиром на принудни карактер надлежности, за државне органе постоји увек обавеза
да по службеној дужности пазе на то да ли их законски пропис овлашћује да решавају у
конкретном предмету. Надлежност се, према томе, не може мењати ни вољом странака,
ни по конкретном налогу извршних органа или органа вишег степена.
Ако је ненадлежни орган извршио неку радњу у поступку, надлежни орган коме
је ствар уступљена процениће да ли ће неку од тих радњи поновити. Правила о
надлежности су веома строга и свако њихово непоштовање доводи до формалне
незаконитости решења. Против одлука у управном поступку које су донели
ненадлежни органи, ЗУП предвиђа могућност коришћења редовних (нпр. жалбе) и
ванредних правних средстава (нпр. поништавање решења по основу службеног
надзора), а могуће је покренути и управни спор.
1
1
Стеван Лилић,
Управно право и управно процесно право,
Београд, 2013 стр. 454.
