1
ALFA UNIVERZITET
NOVI SAD
FAKULTET ZA OBRAZOVANJE DIPLOMIRANIH EKONOMISTA I
DIPLOMIRANIH PRAVNIKA ZA RUKOVODEĆE KADROVE
S e m I n a r s k i
r A d
PREDMET
:
GRADJANSKO PROCESNO PRAVO
TEMA
:
MESTO GRADJANSKO PROCESNOG PRAVA
U PRAVNOM SISTEMU REPUBLIKE SRBIJE
PROFESOR: STUDENT:
Dr Milan Milosevic Brankica Popovic
IO420/12
Februar 2013.godine
2
Sadr
ž
aj:
U V O D_____________________________________________________ 3
A. ODNOS GRADJANSKOG PROCESNOG PRAVA PREMA
OSTALIM GRANAMA PRAVA _____________________________ 3
1.GRADJANSKO PROCESNO PRAVO I
GRADJANSKO(MATERIJALNO)PRAVO_
___________________
3
2.GRADJANSKO PROCESNO PRAVO I UPRAVNO PRAVO____ 8
2.1GRAĐANSKI SUDSKI POSTUPAK I UPRAVNI POSTUPAK
_________ 8
3. GRADJANSKO PROCESNO PRAVO I KRIVIČNO PRAVO___10
3.1 GRAĐANSKI SUDSKI POSTUPAK I KRIVIČNI POSTUPAK
_________10
4. PARNIČNI I VANPARNIČNI POSTUPAK__________________ 12
5. ZAKLJUCAK_________________________________________ 15
LITERATURA_____________________________________________ 16
4
prava) kao deo javnog prava. Pitanje pripadnosti građanskog procesnog prava javnom, a ne privatnom
pravu, nema samo teorijski značaj, već se na osnovu te pripadnosti ustanovljavaju i razlike između ove
dve grane prava, koje se ogledaju u sledećem:
a)
Izjave stranaka date u parničnom postupku imale bi drugi domašaj u odnosu na parnicu kada se ne bi
smatrale parničnim radnjama, već materijalnopravnim izjavama volje. To je zato što povreda prinudnih
normi u građanskom materijalnom pravu i građanskom procesnom pravu proizvodi drugačije pravne
posledice. Npr. povreda prinudnih normi u građanskom materijalnom pravu u pogledu
materijalnopravne izjave volje povlači njenu ništavost ili rušljivost, a povreda prinudnih normi u
građanskom procesnom pravu u pogledu materijalnopravne izjave volje date u građanskom sudskom
postupku, irelevantna je. Tako je priznanje duga dato u zabludi rušljivo, ali ako je priznanje duga pod
zabludom izjavljeno u građanskom sudskom postupku, onda je irelevantno. Prema tome, “pravo” u
supstancijalnom (materijalnom) smislu ima različito značenje i domašaj od istog termina “pravo” u
procesnopravnom smislu i zato pojmovi kao što su “priznanje”, “odricanje” i “prigovor” imaju drugi
sadržaj i proizvode druge posledice nego što je to slučaj u građanskom materijalnom pravu.
b)
Procesne norme su prinudne, a ne dispozitivne što je karakteristično za građansko materijalno pravo.
I sud i stranke su dužne da primenjuju procesne norme i da svoje parnične radnje upravljaju prema
procesnim normama. Odstupanje od primene procesnih normi na osnovu volje stranaka dopušteno je
samo kada to zakon izričito dopušta.
c)
Procesne norme su formalne, što znači da određeno pravo u postupku nastaje samo uz poštovanje
strogo propisane forme. Dok građansko materijalno pravo određuje da li pravnom subjektu pripada
određeno subjektivno pravo, građansko procesno pravo određuje način na koji se to subjektivno pravo
ostvaruje i štiti. Prema tome, stranke su dužne da preduzimaju procesne radnje u formi i u rokovima
koje zakon propisuje, pa ako propuste da tako postupe događa se da izgube mogućnost ostvarivanja
subjektivnog prava koje im po normama građanskog materijalnog prava pripada. Forma u građanskom
procesnom pravu je neophodna radi obezbeđenja nepristrasnog suđenja i radi obezbeđenja
ravnopravnog tretmana i položaja stranaka u postupku. Pošto forma obavezuje i sud, stranke mogu
unapred da računaju da je sud u obavezi da njihove procesne radnje uzme u razmatranje i zato unapred
znaju kakve će procesne akte sud doneti ako se odluče da ne preduzmu procesne radnje u zakonom
predviđenoj formi. Jering i Monteskje su ukazivali da je forma u funkciji odbrane građana od
samovlasti državnih organa. Današnja shvatanja idu za tim da forma i formalizam u građanskom
procesnom pravu ne bi smeli da idu nauštrb prava na efikasnu i brzu pravnu zaštitu. Novija učenja o
građanskom sudskom postupku imaju dva vida:
personalističko
(prema kojem je bitan moral, a ne
etika postupka, zbog čega je potrebno da se vrednosno normira ponašanje procesnopravnih subjekata, a
ne sama sadržina procesnih normi; tako sva procesnopravna načela svoje otelovljenje, prema ovom
shvatanju, nalaze u moralnim kvalitetima sudije) i
institucionalno
(počiva na ideji približavanja
procesnog materijalnom pravu, pri čemu se postupak shvata kao skup instituta čija je svrha iznalaženje
pravične odluke u meritumu – autori koji su se bavili ovim problemom su: Hans Kelsen i Jirgen
Habermans). Danas je zahtev za obezbeđenje institucionalnog i pravičnog postupka postao dogma koja
je konsakrirana (konsekracija – lat.
consecration
, prema
consecrare
posvetiti, posvećenje, osvećenje) u
gotovo svim ustavima sveta, kao i u međunarodnim instrumentima za zaštitu ljudskih prava.
5
d)
Za građansko materijalno pravo važi načelo autonomije stranaka i ovo načelo ima svoj korelat u
građanskom procesnom pravu u vidu vladavine principa dispozicije stranaka. Tako se građanski sudski
postupak ne može odvijati po službenoj dužnosti (
Nemo iudex sine actore
); ako tužilac povuče tužbu
ili se odrekne tužbenog zahteva, parnica se ne može više odvijati mimo njega ili protivno njegovoj
volji; isto tako ako stranke u postupku zaključe poravnanje, parnica se okončava; ako tuženi prizna
tužbeni zahtev, sud po pravilu donosi odluku u korist tužioca (presudu na osnovu priznanja).
e)
Građansko materijalno pravo reguliše privatnopravne odnose između ravnopravnih pravnih
subjekata, a građansko procesno pravo reguliše odnose između suda i stranaka, kao i odnose između
samih stranaka. Propisano je da osnovni, okružni, okružni privredni, Viši privredni i Vrhovni sud,
raspravljaju i odlučuju u građanskopravnim sporovima. Time se nameće pitanje definisanja spora. Kod
odgovora na pitanje šta je spor, moglo bi se smatrati sledeće:
SPOR
je određeni životni odnos tj. materijalnopravni odnos u kojem jedan pravni subjekt smatra i
tvrdi da mu u odnosu prema drugom pravnom subjektu pripada određeno subjektivno pravo, dok drugi
pravni subjekt osporava ili postojanje samog subjektivnog prava ili postojanje pravnog ovlašćenja da se
to subjektivno pravo vrši. Prema tome, spor je kategorija građanskog materijalnog prava, a ne
građanskog procesnog prava. Spor se rešava u parnici u postupku pred sudom, pa se nameće pitanje šta
je parnica. Kod odgovora na ovo pitanje moglo bi se smatrati sledeće:
PARNICA
je, s jedne strane, odnos tri procesnopravna subjekta: tužioca kao lica koje od suda traži da
mu se pruži sudska zaštita, tuženog kao lica prema kojem se pravna zaštita traži i suda kao državnog
organa koji konačno odlučuje o tome da li je osnovan tužiočev zahtev da mu se pruži pravna zaštita. S
druge strane, parnica nije samo odnos procesnopravnih subjekata, već i proces u kojem su aktivnosti
procesnopravnih subjekata usmerene na ostvarenje isključivo jednog cilja – donošenje odluke o
osnovanosti zahteva subjekta prava da mu sud pruži pravnu zaštitu. Neophodno je razlikovati spor kao
materijalnopravni odnos između pravnih subjekata i parnicu kao procesnopravni odnos između
procesnopravnih subjekata u kojoj se spor konačno rešava. Ovo zato što je npr. moguće da se vodi
parnica, a da njen predmet nije rešenje spora, npr. supružnici su predlogom za sporazumni razvod
braka pokrenuli parnicu u cilju da sud donese odgovarajuću odluku, iako između njih ne postoji spor.
Dalje, parnicu valja razlikovati od parničnog postupka i u tom smislu se postavlja pitanje kad nastaje
parnični postupak, pa kod odgovora na ovo pitanje može se sa sigurnošću smatrati:
PARNIČNI POSTUPAK
nastaje u momentu kad je tužilac predao tužbu sudu i u tom momentu je
zasnovan procesnopravni odnos isključivo između tužioca i suda. Tek kad sud dostavi tužbu tuženom,
parnica počinje da teče i uspostavlja se osim inicijalnog i procesnopravni odnos između tužioca i
tuženog i između tuženog i suda. Prema tome, parnica za razliku od parničnog postupka, predstavlja
trojni procesnopravni odnos tj. tripartitni odnos između suda i stranaka i između samih stranaka. Dakle,
parnica počinje da teče kad sud dostavi tužbu tuženom, a okončava se kad sud donese odluku o sporu
koja više ne može da se pobija. Parnica se može okončati i voljom samih stranaka (povlačenje tužbe,
odricanje od tužbenog zahteva, priznanje tužbenog zahteva, sudsko poravnanje). Kad je u pitanju
sadržina procesnopravnih odnosa u parnici, može se smatrati:
