1
METAKOGNICIJA
Metakognicija
-znanje i upravljanje kognitivnim procesima.
Za razvoj ovog pojma značajna su istraživanja psihologa Pijažea, Vigotskog, Najsera,...
Pijaže
je dao svoj doprinos kroz proučavanje kognitivnog razvoja i metakognitivne aktivnosti
kod dece. Proučavao je dečije misaone procese koje je smatrao evoluirajućom adaptacijom misli
na sredinu.
Prema Pijažeu, mlađe dete usmerava kogniciju, ali još uvek nije svesno svojih misaonih procesa.
Starija deca (7-11 god.) pokazuju razvijajuću sposobnost da verbalizuju, korak po korak, stvarni
misaoni proces upotrebljen za rešavanje zadatka. Pijaže je ovu svesnost imenovao kao svesnost o
kognitivnom; danas se ova funkcija naziva metakognitivna.
Vigotski
(1977) proučava privatni govor kod dece, otkriva da se on vremenom internalizuje i
koristi kao deo samo-regulativnih misaonih procesa. Upotreba „unutrašnjeg glasa“ ima funkciju
poboljšanja snalaženja u raznim situacijama radi unapređenja sopstvenog iskustva ili povezivanja
sa iskustvom drugih.
Kognitivistička upotreba unutrašnjeg govora u usmeravanju sopstvenog učenja i mišljenja je
osnovni kriterijum na osnovu kojeg se teorija Vigotskog jednim delom smatra metakognitivnom.
Informaciono
-
procesni
model učenja kao sled bihevioralne paradigme (draž-odgovor) i modela
obrade informacija, uticaja konstruktivizma i biheviorističke procedure podrazumeva primenu
termina egzekutivnih procesa u opisu strategijske kontrole misaonih procesa.
Najser
(1967) među prvim psiholozima pokušava da poveže koncept izrvšne misaone
sposobnosti sa egzekutivnim procesom. Egzekutivna komponenta je kontrolni instrument kojim
se transformiše i širi baza kognitivnih informacija; kontrolni mehanizam koji se koristi u
organizovanju kognicije.
Metakognicija je koncept koji se odnosi na učenje, a prvi put ga je opisao John Flavell 1976.
Najkraće, predstavlja „mišljenje o mišljenju“; znanje o znanju;
Flavel,
(1979) je pod
metakognicijom svrstao metakognitivna znanja, pod kojima je podrazumevao znanja o tome koji
faktori utiču na tok i/ili ishod kognitivnog poduhvata i na koji način.
Metakognitivne
doživljaje
,
koje je opisivao kao kratke ili dugotrajne, proste ili složene, koji
mogu da prethode, slede ili da se dogode tokom obavljanja zadatka, ciljeve ili zadatke
metakognicije kao prave svrhe kognitivne aktivnosti i metakognitivne akcije ili strategije, tj.
korišćenje specifičnih tehnika
koje mogu pomoći u obavljanju kognitivnog zadatka.
Suština metakognicije je proces mišljenja o sopstvenim mislima. Ove misli mogu da budu o
tome, šta neko zna (
metakognitivno znanje),
šta
neko
trenutno
radi
(
metakognitivne strategije)
ili
šta neko upravo doživljava ili oseća (
metakognitivni doživljaji).
2
Garner
;
Aleksander,
1989 definišu metakogniciju kao skup znanja i izvršnih kontrola o
procesu učenja;
Bigs i Mur
metakogniciju definišu kao svesnost o sopstvenim kognitivnim procesima koja se
koristi u kontroli i poboljšanju kognitivnih procesa. U drugim definicijama metakognicija se
određuje kao kognitivna strategija, znanje o egzekutivnim kontrolnim sistemima, nadgledanje
kontrolnih procesa, evaluacija kognitivnih stanja kao što su samospoznaja i rukovođenje,...
Brown
, (1987):Metakognicija najčešće obuhvata:
-
znanje
o sopstvenom (ili uopšte ljudskom) kognitivnom funkcionisanju, o njegovim
karakteristikama, moćima i ograničenjima;
-
strategije
praćenja i upravljanja sopstvenom kognicijom i ponašanjem (metakognitivne odlike o
tome na šta treba obratiti pažnju, šta treba još jednom proveriti, u kom pravcu tražiti rešenje,...);
-
subjektivne
doživljaje
, odnosno metakognitivna iskustva koja izviru iz nekih promena ili
privremenih teškoća u kognitivnom funkcionisanju (npr. zbunjenost; osećaj znanja nečega;
osećaj da nam je nešto „na vrh jezika“).
Metakognitivne misli su blisko povezane sa unutrašnjom mentalnom realnošću, koja obuhvata i
znanja o tim internim predstavama realnosti, kako funkcionišu i kako se neko oseća zbog njih,
zbog toga se nekad definiše kao mišljenje o mišljenju, kognicija o kogniciji ili znanje i kognicija
o kognitivnim fenomenima.
Istraživanja „meta“ oblasti počela su ranih 70-ih.
Upravljanje
kognitivnim
sistemom-regulativne veštine-
odnosi se na skup aktivnosti koje
pomažu učenicima da kontrolišu sopstveno učenje kroz: prognoziranje, planiranje, praćenje i
evaluacija.
-prognoziranje;
-planiranje (selekcija odgovarajućih strategija i izvora
-monitoring (nadgledanje) procesa učenja koji uključuje: šta mi znamo o materijalu koji se uči;
šta ne znamo, a treba da znamo kako bismo postigli ciljeve učenja; koliko razumemo materijal
koji učimo. Predstavlja svesnost pojedinca o razumevanju procesa ostvarivanja postignuća na
zadatku, uključuje kontrolu rada i urađenog.
-evaluacija (vrednovanje) rezultata različitih, prethodno navedenih aktivnosti; procena kvaliteta
produkta i efikasnosti sopstvenog učenja, a može uključiti i preispitivanje ciljeva sopstvene
akcije.
Istraživanja pokazuju da su početno metakognitivno znanje i regulativne metakognitivne veštine
(kao što je planiranje na početku procesa) povezani sa evaluacijom. Metakognicija uključuje
kako komponentu „ znanje o“ kognitivnim procesima, tako i komponentu regulativnih veština
koje se primenjuju u upravljanju kognicijom.
4
Peta komponenta
praćenje i procenjivanje
predstavlja suštinsko svojstvo metamemorije, zato što
se strategija posmatra iz drugog ugla i uključuje se u razmatranje efikasnosti. Strategija postaje
objekat metakognitivnog mišljenja.
Praćenje uključuje odluku o efikasnosti određene strategije, što može da dovede do
modifikovanja
, ako postoje alternativne strategije. Strategije memorije mogu da se uče, ali
najbolji efekti primene se postižu ako s eostvarisvesna kontrola nad procesom primene strategija.
Kada je primena strategije u većoj meri automatska, odnosno zahteva manje resursa, može se
uvesti metakognitivna informacija u vezi sa zadatkom. Više vežbanja može da smanji količinu
mentalnog napora, a da poveća efikasnost u primeni određene strategije.
5
PSIHOLOGIJA MOTIVACIJE I EMOCIJA
Proučavanje motivacije odnosi se na one procese koji ponašanju daju energiju i smer. Energija
implikuje da ponašanje ima snagu-da je relativno snažno, intenzivno i postojano.
Smer upućuje na to, da ponašanje ima svrhu, da je ciljano i vođeno prema postizanju nekog
određenog cilja ili ishoda. Procesi koji energizuju i usmeravaju ponašanje proizilaze iz energije
unutar pojedinca i iz okoline.
Motivi su
unutrašnji doživljaji-potrebe, kognicije i emocije (unutrašnji motivi)-koji energizuju
tendenciju približavanja ili izbegavanja neke osobe. Spoljašnji događaji su podsticaji iz okoline
koji privlače ili odbijaju osobu od uključivanja u neki određeni tok događaja.
Unutrašnji motivi
Motiv
je unutrašnji proces koji energizuje i usmerava ponašanje. Predstavlja zajednički imenilac
za podvrste unutrašnjih motiva (potrebe, kognicije, emocije). Razlika između motiva, s jedne, i
potreba, kognicija ili emocija, sa druge strane, samo je u nivou analize. Potrebe, kognicije i
emocije predstavljaju samo specifične vrste motiva.
Potrebe
su stanja unutar osobe koja su ključna i nužna za održavanje života i za unapređenje
rasta, razvoja i dobrobiti osobe. Glad i žeđ su primeri bioloških potreba, dok su kompetencija i
pripadanje dve psihološke potrebe nastale zbog težnje ovladavanja okolinom, kao i za bliskim i
toplim interpersonalnim odnosima koji proizilaze iz poimanja svog vlastitog „ja“. Potrebe služe
organizmu generišući htenja, želje i težnje koji motivišu ponašanja nužna za održavanje života i
za unapređenje dobrobiti rasta i razvoja neke osobe.
Kognicije
se odnose na mentalne fenomene kao što su verovanja, očekivanja i pojam o sebi (self-
koncept).
Emocije
su kratkotrajni subjektivno-fiziološko-funkcionalno-izražajni fenomeni koji usklađuju
reakcije prilagođavanja na važne događaje u životu pojedinca. Tačnije, emocije organizuju i
usklađuju četiri međusobno povezana aspekta iskustva:
-osećaji
-subjektivni, verbalni opisi emocionalnog iskustva;
-
fiziološka pripremljenost
-način na koji se telo fizički mobilizuje kako bi se prilagodilo
sredinskim uticajima;
-
funkcije
-šta se tačno želi postići u određenom trenutku i
-
ekspresija
-način na koji se javno izražavaju emocionalna iskustva prema drugim osobama.
O motivaciji druge osobe se može zaključiti na osnovu posmatranja njenog ponašanja i na
osnovu njenih izraza. Smer i intenzitet motivacije se mogu izraziti na tri načina: ponašanjem,
fiziologijom i samoiskazima.
