1 .Циљеви наставе књижевности и матерњег језика

Настава је планска и масовна друштвена делатност на пољу

образовања

васпитања

припремања за рад

нових нараштаја. Због тога су наставни циљеви

врло разноврсни, а дидактика их сврстава у

образовне

(сазнајне),

васпитне

(одгојне) и

практичне

(функционалне) циљеве.

Циљеве на подручју образовања, васпитања и стицања радних умења

заједно са школама и просветним установама остварују и други друштвени
чиниоци (породица, друштвена средина, радне прганизације, културне и научне
установе, уметност и средства јавног општења: штампа, радио, филм и телевизија).
Зајднички циљ је супротстављање негативном утицају појединих друштвених
појава (кич, порнографија, сујеверје, олако схватање рада и живота).

Образовни циљеви

Образовни циљеви се односе на стицање

знања

помоћу разних облика

наставног   подстицања   и   слободних   активности   ученика.   Они   се   остварују
усвајањем   оних   програмских   садржаја   који   захтевају   изучавање,   разумевање   и
памћење.   Усмерени   су   према   упознавању   и   схватању   одговарајућих

појмова

чињеница

појава

законитости

. Утичу на појмовно богаћење ученика и ширење

нових сазнајних видика. Помоћу њих се развија

критичко мишљење

, усваја

научни

поглед на свет

и остварује

образовна улога наставе

Образовни циљеви у настави књижевности и матерњег језика: пручавање

књижевних дела, упознавање књижевнотеоријских појмова, сазнавање прототипске
основе и стваралачке историје дела, упознавање језичких појава и појмова,
нормативне граматике и стилских могућности језика, разумевање лингвистичке и
књижевнонаучне терминологије и сл.

Образовни циљеви у настави књижевности првенствено се односе на

увиђање и сазнање

естетског света

и стваралачких поступака у његовој

структури. Зато се у школском проучавању уметничких текстова увек треба
служити

прецизно постављеним циљевима

који се поступно остварују и групишу у

систематичан и функционалан скуп. Ако при обради неког књижевног дела желимо
да га ученици дубље доживе, онда се тај уопштени циљ може остварити једино
преко низа подређених, врло конкретних и прецизних циљева. Тако при тумачењу
неког епског дела општа сврха (успешно доживљавање, тумачење и схватање
уметничког остварења) грана у више

елементарних

конвергентних

циљева.

Елементарни циљеви који су иманентни епском делу били би усмерени на
проучавање најбитнијих уметничких чинилаца као што су: тематика, фабула, сиже,
композиција, мотиви, уметничке слике, мотивациони систем, ликови, важнији
облици казивања...

Сваки структурни чинилац добија у настави онај степен целисходности који

одговара његовој уметничкој функцији у конкретном делу. Треба имати у виду да
одсуство неких знакова и структурних елемената може да има веома значајну
уметничку улогу. У таквим случајевима елементарни циљеви могу се везивати и за
истраживање естетичке функције

минус – присуства

појединих знаковних

вредности.

Образовна моћ уметничке књижевности прераста своје естетичке оквире и

шири се на упознавање објективне стварности и живота људи у разним временима
и поднебљима.

Настави књижевности прети повремено опасност од некритичких и

насилних образовних циљева који се косе са значењима и порукама појединих
уметничких текстова (

Нечиста крв

– дешава се да се оспе дрвље и камење по

патријархалној заједници).

Васпитни циљеви

Васпитни циљеви се односе на стицање

врлина

позитивних навика

, на

развијање

ваљаних моралних схватања

и усвајање

културног понашања

. Они утичу

на вољну активност ученика, снаже је врлинама и усмеравају према друштвено
корисним делатностима и племенитом поступању. Најопштија сврха наставе је у

хуманизовању

социјализовању личности

Васпитни и образовни циљеви се узајамно условљавају и заједнички

остварују. Да би се развило радно и естетско васпитање, потребна су одређена
знања, а да би се та знања стекла, потребне су радне навике и свесна активност.

Светови многих уметничких дела засновани су на моралним сукобима у

којима функционишу опречни знаковни смерови као што су: добро и зло, живот и
смрт, истине и заблуде, лепота и ругоба, слобода и ропство, љубав и мржња...

Поузданим методичким вођењем ученици се оспособљавају да у

уметничким световима размрсе сплетове друштвених, моралних и психолошких
мотивација, што ће им корисно послужити за сналажење у стварности. Уз помоћ
уметничких текстова и наставе књижевности код ученика се могу развијати многе
врлине: правичност, искреност, дружељубивост, радиност, солидарност,
родољубље, достојанство, толеранција, хуманизам...

Свако уметничко дело је на посебне начине ангажовано на страни добра, али

су ти начини често доста невидљиви, јер зло уме да се

прерушава у добро

и да

добије

привид врлине

, па је у таквим околностима тешко препознати право добро,

открити истину и заузети исправан морални став (племенити јунаци обично више
пате). Сазнање да добро и врлине не морају да буду ни признати ни награђени, већ
да су често потцењени и понижени, представља најснажнију осуду зла и порока.

Упрошћено и површно тумачење уметничких текстова, које обично

брзоплето хита према

голој поруци

, представља највећу сметњу остваривању

васпитних циљева. Уметнички текст треба прво да узбуди и одушеви ученике, да
им опседне машту и мисли, па да тако, у својству снажног

личног доживљаја

убедљиво делује на моралне ставове и понашање.

Циљеви наставе књижевности на поручју

естетског васпитања

су у

развијању   љубави   према   књижевној   уметности   и   стварању   читалачких   навика,
стацању уметничког укуса, богаћењу репродуктивне и стваралачке маште и јачању
чулног, језичког и литерарног сензибилитета. За естетско васпитање, посебно у
основној   школи,   од   посебног   су   значаја   бајке,   шаљиве   приче   и   песме,   басне,
легенде,   загонетке,   питалице,   брзалице   и   текстови   који   зачуђују   оригиналним
гледиштима и нонсесном перспективом.

и на усвајање економичних

начина учења

. Том

учењу учења

посебно доприноси

упознавање ученика са битнијим елементима

методике

наставе.

2. Васпитна улога наставникове личности

Однос између наставника и ученика карактерише се обостраним утицајима.

Наставник утиче на ученика јер је то суштина његове функције, али утиче и ученик
на наставника, што је такође неоходно. Наставник планира наставу, бира и
обликује садржаје, приступа ученику и поставља му захтеве у складу са његовом
индивидуалношћу, подстиче га да учи и ради, вреднује његове резултате, утиче на
његов развој.

У односу према наставнику ученик не би требало да буде само у пасивној

позицији. Да би постигао успех, он сарађује са наставником, активан је у наставном
процесу. Ученици, и појединачно и као група, утичу на наставника, његов стил
рада. Добро је да од самих ученика потичу иницијативе и предлози шта да се ради
и како да се ради. Према њима се наставник мора најозбиљније односити.

У дидактичком троуглу учениk-наставник-садржај, наставник је веома важан

фактор.   Током   припреме   и   реализације   наставног   процеса   он   неминовно
успоставља   однос   са   наставним   садржајем   и   учеником.   Његов   однос   према
садржају је у великој мери одређен наставним планом и програмом. Наставним
програмом   је   утврђено   које   садржаје   треба   обрадити   и   савладати,   а   наставним
планом колико се наставних часова за то може употребити. Но, и поред омеђеног
оквира, наставнику су остављене велике могућности да одлучује о обиму и дубини,
а поготово о распоређивању наставног садржаја. Однос наставника према ученику
одређен је у великој мери задатком који треба да оствари. Његово је да васпитава и
образује, да подстиче развој ученикове личности. Да би то остварио, он организује
наставни   процес   водећи   рачуна   о   циљу   и   задацима   које   треба   постићи   и
могућностима ученика да савладају наставне садржаје.

Добар наставник мора да буде, пре свега, добар професионалац, што значи

добар стручњак у наставној области коју предаје, а уз то да има добру педагошку и
дидактичко-методичку културу. Ако задовољава те услове, он ће умети да
прилагоди грађу тако да је ученик може савладати, неће ученику наређивати него
ће са њим сарађивати. Он утиче својим знањем, савесним односом према раду и
својом укупном личношћу. Ученици најчешће наводе следеће добре особине
наставника:

поштује личност ученика (прихвата их као сараднике, уважава њихово
мишљење)

стрпљив је у раду (хоће да саслуша)

лепо говори (са занимљивим дигресијама, стално уноси неке новине)

одговоран и дисциплинован је на послу, воли свој позив и познаје свој
предмет

у току је савремених збивања из књижевности и прати нове књиге

правилно поступа и оцењује

племенит је

свима поклања пажњу

интересује се за проблеме ученика

ведар је и уме да се нашали

хоће да разговара и о садржајима ван области коју предаје

отворен је за примедбе и самокритичан

модерније се облачи

Као што се види ово би могла бити поуздана оријентација сваком наставнику у
раду. Васпитна улога наставникове личности је у:

развијање љубави према књижевности

стварању читалачких наставника

богаћењу маште

јачању језичког сензибилитета

Осим наставника, велику улогу и васпитању ученика имају и родитељи, школски
другови, медији (радио и тв), штампа и др.

FUNKCIONALNA

PRIMENA

KNJI

EVNONAU

METODOLOGIJE

NASTAVI

(

METODOLO

PLURALIZAM

, POUZDANOST

, ADEKVATNOST

)

METODOLOGIJA NASTAVE MATERNJEG JEZIKA I KNJIŽEVNOSTI

Primenom pogodnih metoga rad postaje kvalitetniji i produktivniji a često i lakši.

Pronalaženje, planiranje, primena i usavršavanje metodskog postupka je veoma važno.

Metod rada podrazumeva modelativno delovanje nekih duhovnih i materijalnih

činilaca. Vodeći činioci nastavnog rada koji modeluju ponašanje svih učesnika u nastavi
poznati su kao nastavne metode.

U nastavi se koristi tri vrste metoda: obaveštajne (komunikacione), opšte

(logičke) i stručne (specijalne). U svakoj vrsti postoji mnoštvo posebnih metoda koje čine
složenu nastavnu metodologiju.

Obaveštajne (komunikacione) metode

su vidovi opštenja u nastavi. To su načini

prenošenja informacija u obrazovnom i vaspitnom radu. Ako se opštenje obavlja jezičkim
putem, onda se to može činiti dijalogom, monologom, pisanom i štampanom rečju. Zako
su na jezičkom sistemu zasnovane tri metode: dijaloška, monološka i tekstovna.
Dijaloška i monološka metoda su govorne metode ili metode žive reči. Tekstovna metoda
ima svoje varijante u metodama čitanja, pisanja i slušanja.

Obaveštavanje u nastavi može se obavljati i pomoću vanjezičkih znakova.

Osnovni način saznavanja stvarnosti je posmatranje i zapažanje pojavnog sveta. Predmeti
i pojave imaju ulogu znakova koji obaveštavaju neposredno i zato deluju življe i
obedljivije od reči. Postoje dakle i metode pokazivanja (demonstriranja) i metoda
zapažanja.

Pomenute metode primenjuju se pojedinačno ali i u kombinaciji. Postoji

mogućnost za 11 oblika kombinovane metode.

tako o celini nešto više sazna. Analiza i sinteza se stvaralački spajaju jer su jedinstvene u
svojim krajnjim ciljevima. One operišu sa istom predmetnošću – sa celinom i njenim
delovima. Obično je analiza polazište sinteze, a sinteza završnica analize. Obe misaone
radnje se svestrano prožimaju i preklapaju. U nastavi se analiza i sinteza ne smeju
izrazitije odvajati.

Svako književno delo je celovita struktura, estetički organizam sastavljen od

velikog broja delova. I jezik je znakovni sistem u kome funkcionišu mnogi uži znakovni
sistemi.

Analiza nije prosto raščlanjavanje niti pak mehaničko i kvantitativno

prepoznavanje strukturnih elemenata nekog skupa. Nju ne konstruiše sam akt deobe već
konstruktivna svest o uzajamnosti i funkcionalnoj usklađenosti delova u organizmu.
Celina nije nikada ravna prostom zbiru svojih delova. Ona uvek predstavlja nešto više i
kvalitetnije od mehaničkog skupa sastavnih elemenata, a to je tzv. višak vrednosti celine.

Anliza se u nastavi može obavljati i bez tehničkog i bukvalno shvaćenog

raščlanjavanja predmeta i pojava na njihove delove i komponente. U tom slučaju predmet
proučavanja se posmatra kao relativno jedinstvena celina, ali se on ispituje sa više
stanovišta. Pojava ostaje prividno monolitna ali se ispituje sa više strana (estetska,
psihološka, filozofska, moralna itd.).

Najrasprostranjeniji vidovi analize su funkcionalna, poredbena, kauzalna,

genetička i strukturalna analiza. U nastavi se najčešće jedna ista pojava proučava sa
raznih stanovišta a to podrazumeva sinhronu primenu i sadejstvo više tipova analize.

U nastavi književnosti prisutan je oblik rada se uobičajenim nazivom – analiza

književnog dela. Ona se sastoji u otkrivanju bitnijih tvorbenih činilaca umetničkog teksta
ali i u proučavanju njihovih bitnih pojedinačnih, kao i združenih funkcija. Upravo je reč o
analitičkosintetičkom pristupanju književnoumetničkom delu. Zato su umesto analize
književnog dela bolji termini – proučavanje književnog dela, metodički pristup, nastavno
tumačenje, obrada i interpretacija.

JEDINSTVO ANALITIČKIH I SINTETIČKIH POSTUPAKA U NASTAVI

Dok prvi put čitamo književno delo, ono nam je kao celina još nepoznato.

Čitanjem se postepeno upoznajemo sa umetničkim pojedinostima i od njih sintetičkim
putem stvaramo veće celine. Spontana emocionalna i misaona sinteza je osnovni uslov za
doživljavanje i shvatanje književne umetnosti.

Nema pouzdane i funkcionalne književnoumetničke analize bez odgovarajuće

sinteze.   Analiza   i   sinteza   treba   da   budu   dva   pola   istog   misaonog   procesa,   dva
nerazdvojna metodološka korelata koji se međusobno uslovljavaju, prepliću i dopunjuju.
Sa   stanovišta   celine   i   sa   ciljem   njenog   osvetljavanja   mi   se   i   odlučujemo   da   u   njoj
istražujemo   elementarne   vrednosne   činioce.   U   tom   procesu   pojedinosti   se   ne   izoluju
jedna od druge već se stalno posmatraju kao delovi poznate celine.

Sintetičkoanalitički postupci omogućavaju da se zajednički obrađuju sve bitnije

vrednosti umetničkog teksta, da se ne odvaja forma od sadržine, da se skupno obrađuju
likovi, motivi, ideje. Normalno je da pri integralnom tumačenju književnog dela pojedini
činioci i svojstva dela budu u povremenoj i naizmeničnoj dominaciji, ali se pri tom ne
smeju zanemariti gledišta na ostale vrednosne faktore.