1. НАУЧНО УТЕМЕЉЕЊЕ МЕТОДИКЕ

       Методика - од грчке речи метходос (методос) – метод - пут и
начин   истраживања.   Термин   методички   првенствено   је   везан   за
методику   као   научну   дисциплину   или   за   методичку   праксу.
Методичка   пракса   је   мерило     вредности   сваке   методичке   теорије.
Методика се обично везује за неко предметно подручје. Данас се у
бројним методичким расправама све више говори о научном статусу
методике, о томе да ли је методика педагошка дисциплина или се
утемељује у предметној струци, тј. науци о књижевности. Методика
се   у   научној   литератури   одређује   као   специјална   дидактика,   или
шире гледано  као педагошка дисциплина. Методика се првенствено
утемељује   у   педагогији   и   дидактици.   У   уџбенику   педагогије   и
дидактике методика се обично дефинише као педагошка дисциплина
која   проучава   законитости   наставног   процеса   појединих   предмета
или одређеног наставног подручја.

2. МЕТОДИКА КАО АУТОНОМНА

ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНА НАУКА

       Методика српског језика проистиче из лингвистике као науке о
језику   или   из   методологије   науке   о   књижевности.   То   су   њени
основни темељи, то је њено научно утемељење. Она је аутономна
наука   јер   је   теоријско-методолошки   изграђена   и   стекла   је   висок
степен самосталности у процесу приближавања предметној науци.
Веома важан елемент њеног конструисања је интердисциплинарност.
Тиме   се   стиче   њена   корелација   са   другим   наукама   педагогија,
дидактика, психологогија, филозофија, социологија. Она дакле није
грана   педагогије   јер   је   првенствено   утемељена   на   основама
предметне   науке.   Њена   структура   проистиче   из   природе   самога
језика и саме књижевности. Она не би постојала да нема предмета
истраживања   тј.   саме   књижевности.   Начин   наставног   проучавања
књижевности   најпре   се   мора   темељити   на   сазнањима   до   којих   је
дошла наука о књижевности, тј. на самом предметном подручју, на
методама до којих је дошла та наука. Методологија струке претходи
методици предмета.

3.МЕТОДИКА НАСТАВЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И

КЊИЖЕВНОСТИ

Циљеви и задаци

наставе почетног читања и писања:

* Јасно су одређени наставним плановима и програмима,наставник
мора бити упознат
* Ученик мора да разуме то што чита

Циљ

почетног читања и писања је да ученици науче правилно

(читање), писање слова и њихово правилно повезивање у речи,
ученик мора да разуме то што чита.



Да ученици савладају вештину читања и писања



Да савладају технику читања и писања, да читају течно и
изражајно, разумеју оно што прочитају



Обогаћују свој речник



Да стекну одређене навике везане за читање и служење књигом



Да подстиче пажњу и потребу за стицање нових знања



Да оспособљава ученике за самообразовање



Да развија код ученика смисао за лепо и племенито



Да оспособи ученика за коришћење штампе и уопште штампане
речи у практичном животу



Да подстиче развој интелектуалних и психолошких способности
ученика



Да код ученка развија одређене навике у раду и понашање,
тачност, уредност и одговорност

6.МЕТОДЕ И ПОСТУПЦИ У НАСТАВИ ПОЧЕТНОГ

ЧИТАЊА И ПИСАЊА

Постоје у свету различите методе почетног читања и писања . у
нашој литератури углавном је подела на :

1. СИНТЕТИЧКА МЕТОДА
2. АНАЛИТИЧКА
3. ГЛОБАЛНА
4. АНАЛИТИЧКО-СИНТЕТИЧКА

Могућа су два пута увођења ученика у почетно читање и писање:

a) Да се пође од елемената језика и да се њиховом синтезом

дође до целине(синтетичка метода)

b) Да се пође од језичке целине (текст, реченица, реч) и да

се њиховом анализом дође до елемената гласа и слова
(аналитичка метода)

МЕТОДЕ И ПОСТУПЦИ У НАСТАВИ ПОЧЕТНОГ ЧИТАЊА И
ПИСАЊА

више стиче утисак да је овај начин читања (слоговни)
непотребан. Гласовно аналитичко-синтетичка метода
упућује, а пракса потврђује да је много боље после обраде
гласа о слова одмах прећи на шчитавање целе речи, а избећи
тзв.слоговно читање.

МЕТОДА НОРМАНЛНИХ ГЛАСОВА

-полазиште је глас,

гласови се оучавају у природи и околини, па се опонашају у
учионици да би се поступно дошло до његовог
појма(шуштање лишћа, зујање пчела а може се испричати и
нека прича). Добра страна ове методе је што може бити
интересантна, забавна, уноси динамику.

ФОНОГРАФИЧКА МЕТОДА

- када се обрађују нека слова,

траже се предмети који имају сличан облика (О- обруч, П-
врата Ш- три јаблана) ова се метода данас користи само
делимично.

ПОЈМОВНА МЕТОДА(фонетичка)

- крајем 19. века дошла је

из   Немачке,  показала  се   непотребном  јер  се  наши  гласови
изговарају   чисто.   Делимично   је   код   нас   ова   метода
напуштена.   Помоћу   фотографија,   слика,   подела
демонстрирањем наставник објашњава како настаје глас. Код
нас   гласовим:   Ч,Ћ,Џ,Ђ   треба   посветити   већу   пажњу   него
осталим лакшим за изговор.

ФОНОМИМИЧКА МЕТОДА

- творац је фр. Учитељ за глуву

децу. За начин изговарања везује се мимика. Код нас је
позната као францука метода(осећање страха, чуђења,
узбуђење и др.) користи се само делимично.

УЧЕЊЕ ЧИТАЊА ПОМОЋУ ПИСАЊА

- увео је немац Трозер

у 19. веку. Сматрао је да се читање најбоље учи писањем што
значи да постоје чврсте везе између читања и писања. Ова
метода није синтетичка, већ прелази у аналитичко-
синтетичку.

II АНАЛИТИЧКЕ МЕТОДЕ

МЕТОДА ТЕКСТА(Жакотова)

- за полазиште узима одређени

текст-   заснива   се   на   систематској   анализи   текста,   односно
реченице   а   служи   се   поступком   и   аналитике   и   синтетике.
Жакот   је   избацио   буквар   што   је   заначило   прекретницу   у
настави   почетног   читања   и   писања.   Полазио   је   од   неког,
обично   васпитно   вредног   текста   и   на   њему   их   уводио   у

читање   и   писање.   Нпр.   Читао   је   ТЕЛЕМАХ(Фенелонов
Телемах) реченицу по реченицу. Прво прву реченицу- па је
напише   на   табли.   Затим   је   читао   ту   реченицу   и   показивао
више пута на табли док не науче напамет. Онда би они читали
сами. Затим би он речи показивао на прескок а ученици би их
препознавали. Затим се прелази на анализу речи на слогове-
слогови на слова. Ученици препознају у речи и реченици исте
слогове, онда се врши анализа слогова на   слова и уче се та
слова.  Затим  се  прелази  на  писање  слова,  затим  речи  и  то
синтетичким путем од гласа и слога до речи. И код нас је ова
метода коришћена, али није постала популарна.

МЕТОДА ПРИМАРНИХ РЕЧЕНИЦА

- Карло Зелцман узима

као добру Жакотову методу, али бира лакше текстове.

МЕТОДА НОРМАЛНИХ РЕЧИ (Кремел и Фогер

)- полази од

речи. Траже се нормалне речи које су прилагођене дечјем
узрасту. При обради гласа и слова посматра се одређена
ствар, предмет. После разговора о њој истиче се њен назив.
Посматрана ствар се црта на табли и испод цртежа се напише
њен назив. Реч испод слике почиње гласом, односно словом
које се обрађује. А-авион- обично се то слово истакне јачом
бојом.

МЕТОДА НОРМАЛНИХ СЛОГОВА

- поступак је заснован на

обради   слога   као   језиког   елемента.   Код   нас   је   дошло   из
Чешке. И овде се почење посматрањем предмета или слике да
би   се   из   назива   издвојио   само   први   слог.   Тако   добијени
слогови се синтетишу у речи, речи у черенице. Највише се
уче   самогласници-   јер   они   саи   чине   слог.   Затим   се   уче
сугласници повезани у слогове са самогласницима(нпр. Слика
рибе- испор РИ- затим се раставља на гласове.)

III ГЛОБАЛНА МЕТОДА- појавила се у СAД-у, па је зову
америчком. Полазиште ове методе је сазнање да је дете живећи у
савременим условима приморано да учи и пре школе. Околности
које су условиле појаву глобалне методе:



Социјалне околност



Психолошке околности- активно учествовање деце у процесу
описмењавања и учења



Педагошке околност- појава глобалног учења



Језичке   околности-   у   енглеском   језику   који   се   заснивана
синтаксичкој   структури   нашло   је   широку   примену.
Методолошке основе ове методе заснивају се на чињеници да
су   појаве   у   природи,   друштву   и   мишљењу   увек   дате   ако

Гласовна А-С метода садржи позитивне елементе и глобалне методе.
Бројни су разлози зашто је ова метода у нашој срдини постала
основна метода у настави почетног читања и писања:



Морфолошка структура нашег језика подрзумева да се
променом облика речи мења и њено значење (глобална
метода је зато претешка)



Фонетска структура (природа) нашег правописа значи
подударност фонетске и графичке структуре речи
(сваком гласу одговара словни знак и обрнуто).

Постоје   разне   варијанте   ове   методе   али   је   методички   поступак
(основни)   у   свима   исти.   Полази   се   од   деци   интересантне   приче.
Методом   разговора   издвоји   се   једна   реченица,   која   се   растави   на
речи, издваја се затим реч са гласом, који се обрађује (обично на
почетку речи).
Могу се изнад речи нацртати или ставити слике предмета који је
означава. Та реч се анализом раставља на гласове и издваја се глас
који се обрађује. До тог глса се не може доћи методом нормалних
гласова   (нпр   ааа   што   је   слатка   јабука),   глас   се   тражи   у   другим
речима, а онда се учи слово, обично прво велико штампано па мало
штампано. Тиме је аналитичка фаза овог метода завршена, јер смо од
целине речи (речи) дошли до говорног елемента (гласа).
Сада почиње синтетичка фаза, тј. од познатих слова се саставља реч
која се шчитава, односно чита избегавајући у процесу синтетичко
слоговно читање и шчитавање.
ЗНАЧАЈ ОВЕ МЕТОДЕ:

1. Учење има васпитни карактер јер се развија осећање

самосталности, самоиницијативности

2. Кроз систем аналитичко-синтетичке задатке ученик развија

умне способности, потребу за сазнањем, логичко мишљење

3. Деца уче на примерима везаним за животне ситуације
4. Користе се и знања која ученици доносе у школу (познавање

слова и сл.)

7. МЕТОДИЧКИ ПОСТУПЦИ ОБРАДЕ СЛОВА

Погрешно

је мишљење на је ученике важно научити читању и

писању, а да начин учења при томе није битан! Наставник мора да
поштује методичке законитости обраде слова, односно учење читања
и   писања.   У   оквиру   гласовне   аналитичко   -   синтетичке   методе
разликујемо три поступка обраде слова:
1.   монографски   поступак;   2.   групну   обраду   слова;   3.   комплексни
поступак.