УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ
ПЕДАГОШКИ ФАКУЛТЕТ У ЈАГОДИНИ
MЕТОДИКА ОБУЧАВАЊА НАРОДНИХ ИГАРА
(Дипломски рад)
Ментор
Кандидат
Доц. др Живорад МАРКОВИЋ
Слађана Благојевић
XVII-2010/1413
Јагодина, јун 2012.
2
САДРЖАЈ
1. УВОД ............................................................................................................................... 4
1.1. Порекло и значај игара
........................................................................................ 5
1.2. Историјски развој народних игара у свету
...................................................... 6
1.3. Историјски развој народних игара у Србији
.................................................. 8
2. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА ....................................................................................... 10
2.1. Дефиниција игара
............................................................................................... 10
2.2. Значај и место народних игара у развоју деце
.............................................. 11
2.3. Формације у којима се играју народне игре
.................................................. 12
2.4. Технички елементи игара
................................................................................. 14
2.4.1. Обичан корак
................................................................................................. 15
2.4.2. Привлачећи корак (корак са привлачењем)
................................................ 15
2.4.3. Укрштени корак
........................................................................................... 16
2.4.4. Преплет
......................................................................................................... 16
2.4.5. Поскок
............................................................................................................ 16
2.5. Народна ношња
................................................................................................... 17
3. ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ РАДА ......................................................................... 19
4. МЕТОДИКА ОБУЧАВАЊА НАРОДНИХ ИГАРА ОД I ДО IV РАЗРЕДА
ОСНОВНЕ ШКОЛЕ .................................................................................................... 20
4.1. Методе рада у физичком васпитању
............................................................... 20
4.2. Обучавање дечијих народних игара кроз физичко васпитање
на примеру народне игре "Ја посејах лан"
.................................................... 22
4.3. Методски поступци обраде народних игара
.................................................. 31
4.3.1. Методски поступак обучавања народних игара за I разред
................... 31
4.3.2. Методски поступак обучавања народних игара за II разред
.................. 35
4.3.3. Методски поступак обучавања народних игара за III разред
................. 42
4.3.4. Методски поступак обучавања народних игара за IV разред
................. 48
5. ТЕОРИЈСКИ И ПРАКТИЧНИ ЗНАЧАЈ РАДА ........................................................ 54
4
1. УВОД
Настанак народне игре губи се у далекој прошлости. Ипак, за сваки народ, може се
рећи да су народне игре једна од његових главних карактеристика и одличја. Свака
етничка заједница у својим играма има особености које је посебно обележавају и издвајају
од осталих. Оне су тесно везане за живот народа, те стога одражавају његов дух, његова
схватања и стремљења, заснована на материјалној и духовној култури у појединим
етапама друштвено-историјског развитка. Код народне игре естетика осећања се изражава
покретом, односно, живи истовремено и у простору, и у времену. Језиком покрета често
се може разумљивије изразити него говором.
Богатство народних игара извире из дубоког смисла народа да свој унутрашњи
живот, тежње и осећања изразе игром и покретом. Велика разноврсност основних
елемената, формација и стилова, сведочи о неисцрпној и бујној машти која је у овој
области народног стваралаштва нашла свој снажни израз. Пратња игара песмом или
музичким инструментима, уз велики број ритмова и мелодија, од најједноставнијих до
најсложенијих, представља, такође, благо од огромне вредности са гледишта музичког
фолклора. Читав низ мотива, по карактеру различитих, подстакао је народ и дао му повод
за игру. У народним играма изражена су најразноврснија осећања и расположења - од
радости до туге, од хумора до озбиљности, од скромности до разигране области, и низ
других.
Свестрана примена народних игара код деце доприноси решавању низа
здравствено-хигијенских и васпитно-образованих задатака. У народним играма се пред
дете постављају захтеви за применом најразноврснијих облика кретања - ходање, трчање,
скакање, као и разних покрета чиме се код деце учвршћују и развијају одговарајуће кретне
навике. Развијањем свих димензија личности изграђује се код деце смисао за изражавање
лепог кроз покрете, као и смисао за културно опхођење међу људима. Народне игре
корисно служе и у организовању здраве и културне разоноде младих јер усклађују
моторни и психички развој.
Примена народних игара кроз часове физичког васпитања од I до IV разреда
основне школе спроводи се у оквиру редовних часова, ваннаставних активности ученика у
фолклорним секцијама, на јавним наступима и приредбама, на излетима, логоровањима и
зимовањима, као и на екскурзијама. Народна игра, примењена у било ком виду и облику
рада у физичком васпитању треба да буде оригинална, односно онаква каква се у народу
5
налази. Избор игара зависиће пре свега од узраста, способности и склоности оних са
којима се ради, а исто тако и од циља који се жели постићи применом народних игара.
1.1. Порекло и значај игара
Са пуним правом може се рећи да је питање порекла игре у врло уској вези са
питањем порекла уметности па самим тим порекло игре има историјски и теоријски значај
за уметничку праксу. Из доба палеолита сачувани су најстарији материјални споменици,
цртежи на зидовима пећина, на којима преовладавају фигуре крупних и снажних
животиња које човек лови, а које су истовремено биле његови противници, али и
божанства и заштитници. У време неолита сам човек постаје предмет истраживања, а на
пронађеним пећинским цртежима јављају се прве људске фигуре које изражавају телесне
покрете и играчке сцене. Ово довољно говори о месту, улози и значају игре у животу
древних људи. Ипак, слика као статично сведочанство не може да нам да потпуно сазнање
о стварној улози игре и задовољству које је она пружала тадашњем човеку.
Слика 1.
Праисторијски плесачи
Проучавајући данашње племенске заједнице научници су дошли до сазнања да је
њихово стваралаштво у ликовној уметности слично са откривеним цртежима из епохе
касног палеолита. На основу ових сазнања може се закључити да су и остале форме
уметничко-стваралачке делатности, као што су игре, песма и музика у суштини сличне са
онима из доба палеолита.
На преласку ка развијенијој култури, древни људи, игру су користили као начин
изражавања својих осећања, радости, љубави, туге, али и као оруђе магије и религије. У
најранијем периоду човековог постојања игра је настала као животно неопходна форма за
изражавање емоција и чулног сазнања. Добро изведена игра сама по себи није могла а да
не произведе одређене емоционалне побуде које су биле повољно тло за изражавање и
7
великодостојника имали су своје играчке школе у Индији. Храмовне играчице - бајадере
биране су из редова слободних жена и имале су висок углед у друштву.
У старој Кини игра није сматрана битнијим садржајем. Она је била привилегија
углавном дворана, а извођачи су били мушкарци. Прописе за игре су доносили сами
цареви.
Са друге стране, у јапанском царству, доминирала је позоришна уметност па је
самим тим подржавана и играчка уметност. Јапанци су више уживали у играма
ангажованих играчица него што су то сами чинили.
Код старих Грка игра је имала велику улогу како у свакодневном животу, тако и
у религиозном. У старој Грчкој примећује се јак утицај Египта на развој игре. Из овог
периода позната су кола праћена музичким инструментима. Код Грка су играли сви, од
војсковођа, филозофа до простог народа. Такође и грчка митологија је препуна игре и
готово да нема грчке игре која није везана за неки култ.
Насупрот Грцима, Римљани скоро да нису имали дух игара, осим у случају
ратничких игара (игре у част бога рата Марса). На своје забаве Римљани су позивали
сиријске плесачице познате по ласцивним играма. Насупрот слабо развијеном култу игре
у Риму је била развијена позоришна пантомима.
Слика 3.
Римске ратничке игре
Византија је позната по акробатици, по играчкој виртуозности која се осећа и до
данашњих дана на подручју некадашње Византије, а којем припадају и наши крајеви.
Из средњег века су и први записи о играма Словена и Германа. Германи играју
своје борбене игре са мачевима. Митови и једних и других су пуни прича како плешу виле
и друга нестварна бића. Митови о играма вила и вилином колу у нашем народу су се
задржали до данашњих дана.
