1. Радно игровна средства?
При говорној комуникацији користимо разна средства која су за нас радна а за децу
игровна, па их зовемо радно-игровна. Ту спадају: играчке, слике, збирке слика, мапе
слика, зидне слике. сликовнице, апликације, фланелографи, лутке, позориште сенки,
ЦД, ДВД, филм, телевизија, радио, збирке текстова из дечје књижевности и
антологије итд., као што су разне врсте вртешки (стоне, зидне, сат-вртешка и сл.),
чаробна торба или кутија, чаробно дрво и сл. томе. Општи њихов значај лежи у
њиховој функцији сензорних перцепција (играчке, слике, визуализацију на ТВ),
акустичких перцепција (грамофонска плоча, магнетофон, радио), у функцији
презентности и статичности, као и кинетичкој. Деца се активирају тактилно (додир-
играчка, слика), моторички (хвата), сензо-моторички (гледа и хвата), визуелно
(посматра и опажа), акустички (чује речи са плоче, филма, РА, ТВ), акустички и
визуелно (филм, ТВ), а у вежбама разговора и описивања могу се користити и
олфактивна (мирис) и густативна (укус) чула: воће, чоколада, поморанџа итд.
Коришћење радно-игровних средстава помаже, такође, савладавању просторних и
временских баријера у стицању појмова и сазнавања даље-ближе прошлости, даље-
ближе дететове околине, далеких крајева и њихових географских и биолошких
одлика. Не треба истицати важност и потребу коришћења општих и посебних радно-
игровних средстава у раду са децом до поласка у школу. Јер, проста употреба речи
(говор о стварима и појавама) не пружа довољно јасне ни потпуне, за децу,
представе, тим више ако су
деца млађа. Стварност и вербални симболи (као појам) и
треба да заједнички делују у процесу стицања и проширивања појмова-знања и
могућности вербалног исказивања истог, зато што очигледност и свестрана чулна
ангажованост дететових перцептивних могућности помажу развијању његовог
мишљења.
-Визуелна средства:
Визуелна срдства представљају најмногобројнију групу средстава васпитно-
образовног рада. Функција визуелних средстава је да у оквиру усмерене активности
омогући деци стицање представа и појмова о свету посредством визуелне
перцепције.Обичне играчке (модели нечег) су прва игровна средства за децу, још у
првим месецима живота, а њихова функција и значај расту-повећавају се са узрастом
детета и постају разноврсни. Деца воле играчке и у стању су да се њима сатима баве,
свуда и на сваком месту а радо се задржавају у кутићима играчки: за саобраћај,
животиње, птице, грађевински материјал, оруђа, и оружја разна итд. Као визуелна
средства, слике и сликовнице приближавају деци непосредну стварност, па их неки
убрајају и у сигнални систем првог реда. Слика, каже се говори све језике света. Кад
кажемо »слика«, мислимо на обичну слику-цртеж, зидну слику, серију слика, збирку
слика, што се све користи обичним показивањем, коришћењем разних техничких
средстава (графоскоп и сл.).
Може и дечји филм бити само визуелно средство ако радња није пропраћена
говором. У таквом случају васпитач тумачи или активира децу да казују шта виде на
секвенцама. У зависности од узраста и навике деце на коришћење (дија)филма,
користимо вишеврсне облике његове примене у раду на развоју говора као
двосмерне комуникације. Изводимо разноврсне облике вербалних активности деце:
разговор, описивање, причање (стварно и стваралачко), измишљање речи и исказа
вежбе артикулације итд. Просте играчке и све врсте слика и апликација уз
фланелограф имају предности визуализације:
1. Читав модел (зеке, меде) и целу слику дете може обухватити једним погледом,
као и сваки сигнални систем првога реда из животне стварности (дрво, животиња).
После опажамо делове, па детаље и све то изражавамо сигналним системом другог
реда – вербализацијом.
2. Слика не само да »говори« све језике света, но њу перципира свако дете за које
она »говори«, без обзира на степен развијености његове језичке компетенције и
перформанце, и независно од тога које и какве говорне грешке поремећаје и мане
дете има. Она је незаменљива у раду са децом.
3. Визуализација има ту предност што омогућава да се види, доживи и сазна нешто
што никад нико речима не може исказати (у питању је говорник-кодирање и
слушалац-декодирање), не само због психофизичких процеса вербалне комуникације
већ и због саме природе ствари: рад срца и крвотока, звук и светлост, рад вулкана,
морске дубине и живот у њој, далеки и непознати крајеви и свет у њима итд.
Аудитивна средства
Ту спадају ЦД, ДВД, магнетофон, радио итд. Они омогућују посредно стицање
искуства-сазнавања нечег путем слушања и стварања представа о ономе што се чује.
Обично се претпоставља да говор на радију, рецитовање, причање и
радиофонизација у виду радио-игре или радио-филма, треба да буду у језичко-
изговорном погледу квалитетнији од васпитачевог па се и због тога препоручују ова
чисто аудитивна средства. То може бити за децу толико интересантно, да се
старијим узрастима и не мора ништа показивати док слушају нешто са плоче, траке,
радија. Познато је колико пажљиво деца слушају причу о Пинокију, Снежани,
Црвенкапи и сл. Поред те предности, васпитач може, на дечији захтев, понављати
слушање жељеног садржаја. Наравно, васпитач и себе и децу припрема за слушање,
доживљавање и језичко изражавање чујеног и запаженог: планира, преслушава,
бележи време трајања слушања, прави цртеже и друге играчке ако му затребају да
нешто покаже и објасни помоћу њих, запажа и бира потребне језичке елементе које
ће из слушаног користити за рад са децом. Магнетофон (диктафон) је погодно
средство за хватање-снимање дечијих исказа у истраживачке сврхе а и у циљу
вежбања елемената, компонената и особина (доброг) говора, да дете чује себе и свој
глас а и друге. Звучне читанке са снимљеним садржајима текстова врло су корисне.
-Аудио-визуелна средства
Аудиовизуелна срдства су од свих средстава најкасније почела да се примењују у
раду са предшколском децом. То су средства која подразумевају синхронизацију
слике и тона.
У ова средства спадају краћи дечји филмови прикладног садржаја, дечје
телевизијске емисије (за вртиће: видео-врпце), које се могу користити и за тзв.
истовремено изговарање »мама« итд. Воле их деца свих узраста а посебно јасленог
(до три године). Згодне су за различите игре и вежбе са децом.
Лутке на прстима руку
(за прсте) могу бити исплетене или
направљене за
поједине (или за све) прсте руке, исплету се или направе, нацрта глава са њеним
деловима (уши очли, нос, уста, брада), па се користе за именовање (реоник) прстију,
уз одговарајуће текстове (Прича о малом прсту Душана Радовића, стихове о прстима
Ј. Ј. Змаја итд.) а и за друге вежбе у корелацији са музичким и сл. томе.
Лутке на штаповима
могу се користити за (при)казивање деци, али и за
драматизације различитих садржаја (Лисица и наглуви петао, Мачак, петао и лисица,
Голуб и пчела итд.), за упознавање деце са драмским текстовима и за различита
коришћења тих текстова (Две ципеле Душана Радовића, Кесе и тег Александра
Поповића).
Стилизоване лутке
праве се од различитих предмета: лутке метле, четке, човек
(лопта са два дугмета као ока, из које директно излазе ноге, макар и без руку), зец се
може направити такође од лопте са дугим ушима и кратким репом, јеж се прави од
кромпира и чачкалица итд., о чему васпитачи већ уче и вежбају у радионици.
Обичној столици нацртамо на наслону очи са обрвама, нос, уши и уста па смо је тако
припремили (очовечили, персонификација) за различите врсте говора у играма по
улогама (разговора са столом), за стваралачко причање итд. Обичну крушку и јабуку
можемо користити за драмско стваралаштво деце (по форми говор у играма по
улогама а по садржају стваралачко причање) ако им нацртамо главу са ушима,
очима, носом и устима па их дамо деци да их анимирају (метода разговора), да
међусобно разговарају, свађају се,
причају нешто једна другој итд (Матић, 1986, 56 –
57).
Сенке
Позориште сенки
прави се на тај начин што се изрезане црне фигуре ликова, на
штапићима, вуку по провидном платну, разапетом-причвршћеном на четвртасти или
правоугаони оквир од картонске кутије или дрвета. Фигуре-сенке представљају
птице, животиње, људе и сл. Постави се сцена-сто поред прозора да светлост пада на
фигуре које вучемо по провидном платну (пластика, газа) а гледаоци стоје или седе
испред сцене. Ако се користи и батеријска лампа или сијалица да светло искоса пада
на фигуре, оне ће се боље видети. Свако дете држи своју фигуру у име које говори
познати текст или импровизује нешто. Треба ускладити говор са покретом фигуре
које се тако праве да су окренуте једна другој кад говоре. Наравно, све то дете треба
претходно да види, да упозна текст, начин руковања фигуром.
Игре сенки
могу се изводити и само помоћу руку (прсти, шаке) васпитача и деце,
којима се праве ликови разних животиња а, при том, може се нешто и казивати. Руке
се држе испред неког извора светла (лампа, сијалица, дијапројектор, обична свећа) а
сенке падају на зид или постављено платно. Боље је кад се соба замрачи мада се
може играти и без замрачивања просторије кад се икористи дијапројектор. Деца,
било којег узраста, воле да посматрају игре сенки, поготову кад су пропраћене
говором извођача иии кобајаги ликова које сенке представљају, а и да сама праве
разноврсне сенке (старији узрасти), за шта су потребне вежбе (Матић, 1986, 57 – 58).
4. Филм у активностима детета.
Код аудио визуелних средстава у органском јединсту делују говор, шумови, звуци
слике...
Снимљена збивања се могу убрзати или успорити, зауставити на жељеном месту,
а могу се приказивати и процеси и појаве које се на други начин не могу видети(дивље
животиње из близине, микроскопски снимц бактерија, зивот у морским дубинама и сл.
Први проблем који васпитач треба да разреши приликом коришћења дела филмске
уметности јесте ваљан избор филма. Добар филм приказује на уметнички начин оно
што му је тема, прилагођен је са једне стране интересовањима и могућностима за
разумевање оредшколске деце. Филм поседује и такве квалитете као што је јасна и
ваљано компанована фотографија, природне боје и разговетан звук, а сви они елементи
су међусобно усклађени.
Филмови се широко примењују у васпитно-образовном раду са предшколском децом и
имају посебно место на њиховом упознавању са литературом. У некима од њих се
приказују ликови, збивања или пејзажи који се могу повезати, са фабулом, смислом,
симболиком или емоционалним светом књижевног дела које желимо да приближимо
деци. Појединим филмовима је такође могуће деци пренети одређене чињенице,
подсетити их на извесна искуства дати тему за разговор, створити атмосферу у којој ће
се сви раније описани поступци за квалитетну литерарну рецепцију успесшно
уклопити.
Децу треба припремити за оно што ће гледати на екрану путем разговора, покретања
потребног искуства, показивањем слика, читањем текста и сл. За време филма васпитач
треба да покаже да и њега интересује садржај осматраног, а у извесним случајевима и
да усмерава пажњу деце на нешто што је битно, а могло би да им промакне, водећи
рачуна да оваквим интервенцијама не постигне супротан ефекат. Завршна етапа после
филма је права прилика да се поразговара, изнесу лични утисци и запажања, оживе
сопствена искуства у вези са темом гледаног филма и изрази доживљај на разне
креативне начине, кроз цртање, сликање, покрете, драмсу игру и друго.
Примена (дечјег) филма у развоју говора деце
Врсте филма могу бити извори језичких информација, инспирација за драмске игре а и
говорне стваралачке игре могу бити инспирисане догађајима са филма. Постоје кратки
цртани, луткарски и играни филмови за децу па треба користити ТВ, видеокасете, ЦД и
ДВД.
Могу се примењивати разноврсни поступци коришћења дечјег филма:
1.
деца гледају филм па се онда води разговор о гледаноме, а деца подстичу на
описивање, причање по сећању, препричавање и стваралачко причање,
2. пре гледања филма деци се објасни шта ће гледати и циљ гледања,
Басне, народне приче са израженом поуком, је према грчком историчару Херодоту
измислио грчки роб Езоп, у 6. веку пне. Ове древне приче су данас познатије под
именом Езопове басне.
Басне и приче о животињама често су присутне у раду са децом истичући при томе
њихову значајност за српску књижевност. Без фолклорног упоришта, можда, никад не
би настала нека од познатих дела књижевности за децу, а инспирисана природом и
животињама. Басна и прича о животињама обједињује естетске и етичке вредности
књижевности, откривајући при томе смисао и лепоту уметности. Деци омогућавају
упознавање са историјом друштвених дешавања, општељудском етиком, естетиком и
васпитним вредностима одређеног временског периода. На тај начин подстичу децу на
размишљање и тражење сличних примера којима ће они поткрепити своја морална
расуђивања.
Значај басне за децу предшколског узраста
У раду са децом, васпитач треба да је добро упознат са садржајем басне , опремљен
радно-игрвним средствима, па пажљиво бира изговорне поступке (методе рада),
најбоље место и време за извођење басне. Васпитач мора да уложи максималне напоре
у казивању басне како би се деца мотивисала, да не би дошло до тога да постану
обични посматрачи и слушаоци, него и да активно учествују када васпитач затражи
помоћ од њих. На тај се начомим причање претвара у игру и деца боље схватају
суштину ликова и мотиве њихових поступака.
Басна критикује људске мане и недостатке, и на фин и суптилан начин исмева
лакомост, лењост, охолост, похлепу, ограниченост, вредност, истрајност, и то деци није
тешко да схвате.
Како се без говора не може замислити никаквва активност деце, садржај басни пружа
најшире могућности у развоју говора деце.
У зависноти од садржаја басни и од узраста деце, неке басне се више а неке мање могу
користити на различите начине, применом различитих метода, интеракцијским
односима као што су дијалошка, монолошка, дескриптивна, демонстративно-
илустративна, метода игре, методе коришћења текстова, уз разноврсна радно-игровна
средства, а посебно анимирањем лутака и сенки.
Садржаји басни пружају могућност коришћења свих облика рада на развоју говора
деце, као што су:
1.
говорне игре свих врста,
2.
говорне вежбе (артикулација гласова, слушање и дискриминација, богаћење
речника, развој реченце),
3.
говорно стваралаштво (стваралачко причање, римовање речи и грађење
стихова),
4.
говор у играма по улогама (импровизација и драматизација садржаја басни).
(Миленковић, 2006, стр. 189-190.)
