0
VISOKA TEHNIČKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA
MIKROBIOLOGIJA
SKRIPTA
Požarevac
2016.
1
Prokariotski tip ćelijske organizacije
Slika 1
. Šema građe prokariotske ćelije: 1- kapsula; 2- ćelijski zid; 3- ćelijska membrana; 4- citoplazma; 5- ribozomi; 6-
mezozom; 7- nukleoid; 8- flagelum
Prokariotske ćelije
(grč. pro = pre; karyon = jedro; pre jedra) su male, jednostavne građe,
opkoljene ćelijskim zidom i membranom, a nemaju jedro niti ćelijske organele, osim ribozoma.
Prokariotskim organizmima pripadaju bakterije dok su svi ostali organizmi, bilo jednoćelijski,
bilo višećelijski, eukarioti.
Genetički materijal (DNK) se nalazi slobodan, u delu citoplazme koji se naziva nukleoid (sličan
jedru, zato što nije odvojen membranom od ostalog dela citoplazme). DNK je u obliku prstena
(kružna DNK), i najčešće jedna prokariotska ćelija ima jedan molekul DNK (jedan hromozom).
Molekul DNK je vezan za proteine, ali ta veza nije tako čvrsta i stabilna kao kod eukariota.
Nukleoid je veoma dinamična struktura, što je verovatno povezano sa time da se prokariotske
ćelije dele na svakih 15-20 minuta. Razmnožavaju se prostom ćelijskom deobom (amitozom ili
fisionom deobom). Mitoza i mejoza kod njih ne postoje.
Pored toga što nema pravo, diferencirano jedro, prokariotska ćelija ne sadrži ni ćelijske
organele, osim ribozoma u kojima se sintetišu proteini. Ribozomi prokariota su sitniji od
eukariotskih i označavaju se kao 70S (S je koeficijent sedimentacije, tj. taloženja, koji određuje
veličinu i oblik nekog molekula; naziva se još i Svedbergova konstanta).
Ćelijski zid je jedinstven po sastavu jer sadrži peptidoglikane, polimere jedinstvene za
prokariote. Za razliku od biljaka eukariota, prokariotski ćelijski zid nikada ne sadrži celulozu.
Neke bakterije su osim ćelijskim zidom obavijene još i kapsulom koja je izgrađena od
polisaharida ili polipeptida.
3
Regnum
Protista
Sporozoa
Grupa praživotinja poznata pod nazivom Sporozoa obrazuju spore. U toj grupi ima relativno
mali broj vrsta, i obligatni su paraziti. Nijedna vrsta u adultnom stadijumu nema organele za
kretanje. Hranu uzimaju apsorpcijom iz ćelija domaćina u kojima žive. Ovi protisti veoma su
izmenjeni pod uticajem parazitskog načina života; nemaju organele za kretanje, varenje i
izlučivanje. Većina se razmnožava smenom bespolne i polne generacije.
U novijoj literaturi se ova grupa organizama deli na niz posebnih razdela protista jer je uočena
velika razlika u građi njihovih ćelija.
Haemosporidia
Haemosporidia su grupa Sporozoa koja obuhvata oko 100 vrsta. Žive parazitski u krvi
kičmenjaka (ptica i sisara) i u životnom ciklusu nemaju stadijum spore. Za razliku od Coccidia
nemaju egzogenu fazu.Najpoznatji rodovi su:
Plasmodium,
Leucocyzoon,
Haemoproteus
i
Hepatocystis
.
Za čoveka su od posebnog značaja vrste roda Plasmodium.
Plasmodium
Rod
Plasmodium
obuhvata veliki broj vrsta, od kojih su četiri (
P. vivax, P. ovale, P.
falciparum, P. malariae
) patogene za čoveka i izazivaju oboljenje malariju. U životnom ciklusu
vrsta roda Plasmodium imaju dva domaćina. Jedan je iz klase Insecta, a drugi iz klase Aves ili
Mammalia. Životni ciklus vrsta P. vivax, P. ovale, P. falciparum i P. malariae je sličan, složen i
odvija se u telu čoveka i komarca iz roda Anopheles. U telu čoveka se odvija šizogonija i deo
gamogonije, a u telu komarca se završava gamogonija i odvija sporogonija.
4
Slika 2
. Životni siklus plazmodijuma
Kada čoveka ubode komarac, on sa sekretima pljuvačnih žlezda koji inače imaju funkciju
sprečavanja koagulacije krvi, ubacuje u krv čoveka štapićaste sporozoite. Oni se preko krvi
raznose po telu. U jetri čoveka sporozoiti prodiru u ćelije jetre, gde se transformišu u rastuće
šizonte, trofozoite, najpre okruglaste, a potom nepravilnog oblika. Dok rastu uzimaju hranljive
materije iz ćelija jetre, a zatim se dele šizogonijom, pri čemu nastaje prva generacija merozoita
koji inficiraju nove ćelije jetre. Posle jedne ili više generacija merozoita u jetri oni prelaze u
eritrocite krvi. Dok traje jetrena faza bolesnik nema nikakve simptome bolesti. Merozoiti u
eritrocitima se takođe iz vretenaste forme transformišu najpre u prstenaste šizonte, trofozoite, a
zatim u ameboidne koji rastu i kada potroše sav sadržaj eritrocita dele se multipno dajući prvu
generaciju eritrocitnih merozoita.
Pri oslobađanju merozoita, iz eritrocita se oslobađaju i neki toksini koji kod bolesnika izazivaju
visoku temperaturu praćenu groznicom. Eritrocitne šizogonije se odvijaju više puta u pravilnim
vremenskim razmacima. Tako za Plasmodium vivax ona se odvija svakih 48 sati, kod P.
falciparum, P. ovale ona se odvija svakih 38-48 sati, kod P. malariae nakon 72 časa, pri čemu se
inficira sve veći i veći broj eritrocita, što se manifestuje visokim temperaturama i opštom
malaksalošću, što kod mnogih bolesnika dovodi i do smrti.
Za sve vrste roda Plasmodium je karakteristično da posle nekoliko eritrocitnih šizogonija neki
merozoiti se u eritrocitima ne dele, već diferenciraju u gamonte (nezrele gamete). Za njih je
životni ciklus u telu čoveka završen, a dalja diferencijacija je jedino moguća ako ih komarac sa
krvlju čoveka usisa. U crevu komarca mikrogamonti se diferenciraju u mikrogamete (dele se
nekoliko puta), a makrogamonti se direktno transformišu u makrogamete. Po kopulaciji u crevu
6
Slika 3
Amoeba proteus
, izgled jedinke
:
jedro okruženo sa kontraktilnim vakuolama
Slika 4
Cenosphaera cristata
, predstavnik radiolarija;
Hantkenina alabamensis
, predstavnik foraminifera
U savremenoj filogenetskoj klasifikaciji postoje mnogobrojne varijacije u shvatanju filogenije i
sistematike ovih organizama, ali se najčešće grupa ameba izdvaja u carstvo Amoebozoa, dok su
radiolarije i foraminofere shvaćene kao razdeli superfiluma Retaria koji je klasifikovan u
carstvo Rhizaria. U skladu da navedenim ogradama, ovde dajemo prikaz karakteristika i
sistematike heterotrofnih eukariotskih organizama ameboidnog izgleda.
