1. Увод

1.1.Мини рокомет

         Мини рокомет је екипна,тимска такмичарска игра деце лопом у узрасту
првог   и   другог   детињства,у   којој   се   лопта   води   и   додаје   руком   у   циљу
постизања што више погодака у противничкој мрежи.

             Рукомет као екипна игра има своје корене још у време старих Грка и
Римљана.   Претке   данашњег   рукомета   проналазимо   у   игри   уранија   још   у
јуначком епском стеву старогрчког песника Хомера у Одисеји.
Основну идеју те игре поставио је Холгар Нилсон 1898. Године ,дански учитељ
физичког   васпитања,који   је   због   превише   разбијених   школских   прозора
покушао да пронађе екипни спорт у дворани како би заменио фудбал.
Ради   боље   контроле   лопте,тим   од   7   играча   је   у   дворани   уместо   шутирања
ногама играо рукама.

Хазена –

је спорт који је припремио услове за развој рукомета.

Предпоставља се да је то прастари спорт ,настао још у стајом Египту

Екипе

су бројале по 7 играча, а циљ је био да се лопта руком убаци у доста уска врата.
У Амстердаму је 1928. Године основана Међународна аматерска рукометна
федерација – ИАХФ, која организује и спортови велика такмичења у рукомету.
Она је за релативно кратко време успела да уврсти рукомет с тимом од 11
играча у демонстациони програм Олимпијских игара у Берлину 1936. године.

      Прво светско првенство у великом рукомету за тимове од 7 до 11 играча
организовано   је   1938.   године     у   Немачкој   ,и   на   њему   је   учествовало   10
националних   репретанзација   .   Исте   године   у   Берлину   се   одржало   и   прво
светско првенство у малом рукомету .

Прелазак рукомета у дворане –

Уместо ИАХФ у Копенхагену је 1946.

године поново основано ново удружење под називом Међународна рукометна
федерација – ИХФ , која је дала нови смер развоја овог спорта.

Кратко време играла су се оба облика рукомета – и тениски и дворански- па

су се и светска првенства организовала за обе варијанте. Али дворански
рукомет је захваљујући својој брзини, кмбинаторици и узбудљивости потиснуо
тениски. Тако се од 1966. године светска првенства одржавају искључиво у
дворанском рукомету.

Развој рукомета у Србији

Професор Владимир Јанковић је 1930. године

увео велики рукомет у српске школе , али је овај спорт привукао веома мали
број следбеника . Рукомет је од 1948. године незадржив мах ,а екипе су ницале

као   печурке   после   кише.   Велики   рукомет   масовно   добија   присталице   на
радним акцијама међу омладином.
Најбољи   српски   рукометаши   до   сада   су   освојили   две   медаље   :   сребрну   на
Европском првенству 2012. године  у Београду и бронзану медаљу на Светском
првенству  2001. године  у Француској , док су рукометашице освојиле сребрну
медаљу на Светском првенству 2001. године у Италији.

Челенџ куп –

су до сада освојили рукометаши Југовића из Каћа 2001.

године, рукометашице Напретка из Крушевца су 1999. године освојиле Куп
градова,а Светлана Цеца Китић проглашена је за најбољу светску
рукометашицу свих времена.

2. Технике игре у мини – рукомету

2.1. Основни став (положај ) играча

Основни став представља најпрактичнији положај тела играча, са и без
лопте, у складу са димензијама терена, у одређеним фазама напада и одбране који
му омогућују што бољи почетни положај при кретању , тј успошном извођењу
појединог техничког елемента.

Техника извођења –

ноге размакнемо 35-40 цм, а колена полусавијемо под

тупим углом од 120 степени. Руке савијамо у лактовима тако дда с мало одвојене
од тела, које је незнатно нагнуто напред , док су дланови у висини груди.

2.2. Кретање играча по терену

Три најчешћа начина кретања играча по терену су :
-

Бочно кретање,са привлачењем ноге уз ногу

Бочно кретање играча улево или удесно

Кретање играча укршрањем ногу

I Бочно кретање са привлачењем ноге уз ногу- тај начин кретања подразумева
бочно кретање са привлачењем ноге уз ногу, нагли искорак напред и враћање
назад. Овај поступак користимо када је неопходно преградити пут опасном
противничком нападачу.

: додавање лопте саиграчу , сакривање лопте телом од противника,вођење лопте
и др.

2.5. Додавање лопте

Додавање лопте је технички елемент којим играч на разне начине рукама
лопту упућује кроз ваздух и прослеђује је саиграчима с једног места на друго
ради што лакшег и сигурнијег стављања под контролу.

Техника извођења -

Лопту држимо изван главе у руци која је благо савијена у

лакту,   са   широко   раздвојеним   прстима   и   широком   мало   окренутом   нагоре.
Потом рамена нагло заокрећемо удесно , замахнемо постепено исправљајући
руку     унапред,   лопту   избацимо   додатним   кретањем   шаке   преко   средња   три
прста   која   одређују   коначан   смер   лета   лопте,   те   погледом   пратимо   кретање
лопте . После правилно обављеног додавања лопте , тежиште тела преноси се на
искорачну ногу , а шака добија облик главе патке тако да прсти шаке гледају
према тлу.

Најчешће грешке :

Пречврсто држање лопте

Држање лопте само прстима

Држање лопте на длану

После избачаја претклон трупом и крива ротација лопте

2.6. Вођење лопте

Постоји в ише начина вођења лопте :

По амплитуди ( високо, средње, ниско )

Учесталости ( брже и спорије )

Смеру ( праволинијско и вијугаво )

Техника извођења –

Када добијемо лопту на својој половици терена, мекано је

потискујемо шаком и прстима једне руке према напред и надоле, и водимо је ка
противничком голу на растојању од 1 до 1,5 метра испред себе и поред тела.
Лопту ударамо таквом снагом да она одскаче ка нам до руку приближно у
висинин појаса. Притом прсте морамо раздвојити, руку опружити у лакту и
гурати лопту. Са лоптом трчимо највише три корака ,поново ударамо њоме о
површину игралишта и тако је “водимо” све док је не предамо саиграчу или је
не шутнемо на гол.

Најчешће грешке у техници извођења :

Крути покрети у зглобовима руке

Ударање лопте дланом

Вођење лопте предалеко

Пречест поглед у лопту и тло

Вођење лопте ближом руком противничком играчу, док слободну руку не
користимо за одбрану од супарника

2.7. Финтирање ( варање ) противничког одбрамбеног играча

               Варка подразумева индивидуални технички елеменат рукометне игре у
нападу     којим   се   играч   користи   како   би   стекао   временску   или   просторну
предност у односу на одбрамбеног играча који га чува.

Техника извођења -

крећући се средњом брзином , приближимо се

противничком  играчу  ,  десном  ногом  искорачимо  у  страну  ,  телом правимо
лажни покрет као да ћемо кренути удесно у жењеном смеру , што противника
приморава     да   се   креће   на   ту   страну.   Истовремено   направимо   изненадан
искорак   левом   ногом   ,   спуштимо   тежиште   тела   на   њу   и   највећом   брзином,
заваравајући противника, заобиђемо га што даље , с леве стране , настављајући
кретање ка противничком голу.

2.8. Шут лоптом на гол

Шут лоптом на гол преставља завршницу напада са циљем да играч јаким
и тачним бацањем , одбијањем, ударањем или преношењем лопте у правцу
противничког гола постиже погодак.

Шут лоптом савијеном руком у лакту

- најпре искорачимо десном ногом,

десном руком замахнемо лоптом иза главе, а у исти мах левом ногом
искорачимо напред, тако да тежину тела преносимо на њу. Потом се телом
нагнемо напред и бацамо лопту на гол. Избачај лопте завршава се наглим
покретом шаке.

Скок шут на гол

– ова техника на гол се често користи у рукометној игри . При

извођењеу шута из скока , лопту прво снажно ухватимо обема рукама,
направимо корак десном ногом и одразимо се са левом ногом. Затим руку са