DIPLOMATSKO I KONZULARNO PRAVO
-Seminarski rad -
Mirni načini rešavanja međunarodnih sporova
Profesor Student
Mirni načini rešavanja međunarodnih sporova
2
S A D R Ž A J:
Uvod…………………………….………………3
Mirno rešavanje sporova…………….………..3
Diplomatska sredstva………………..…………………..4
Diplomatski pregovori………………………………………………………4
Pregovori na bilateralnoj osnovi; pregovori na višestranoj osnovi…………………….…4
Dobre usluge……………………………………………………….……….5
Posredovanje………………………………………………………………..5
Anketne komisije – istraživanje………………………………….…………6
Mirenje………………………………………………………….…………..7
Sudski način rešavanja sporova…………………….….8
Arbitraža…………………………………………………………………….8
Pojam i vrste……………………………………………………………………………….8
Razvoj……………………………………………………………………………….…….9
Arbitražni postupak………………………………………………………………….……9
Savremena kodifikacija pravila o arbitražnom postupku……………….….……………10
Uloga Međunarodnog suda pravde u arbitražnom postupku……………………………10
Međunarodni sud pravde……………………………………………….….11
Uvod…………………………………………………………………………..……….…11
Nadležnost…………………………………………………………………………….….12
Postupak……………………………………………………………………………….…12
Mirno rešavanje sporova u okviru OEBS-a...13
Zaključak………………………………………14
Literatura……………………………………….15
Mirni načini rešavanja međunarodnih sporova
4
1)
arbitraža;
2)
sudsko rešavanja spora.
DIPLOMATSKA SREDSTVA
Diplomatski pregovori
Pregovori na bilateralnoj osnovi; pregovori na višestranoj osnovi
Diplomatski pregovori su početni oblik rešavanja nastalog spora u međunarodnim
odnosima. Pregovori su prvo i veoma značajno sredstvo za mirno rešavanje međunarodnih
sporova. Mnogi sporovi se otklanjaju na ovaj način, pod uslovom da i kod jedne i kod druge
sporne strane postoji interes da se uspešno likvidira sporni predmet. Pregovori se obično
održavaju između strana u sporu koje pokušavaju da dođu do kompromisa i na taj način reše
nastali spor. Pošto su u pitanju dve sukobljene strane, na čije predstavnike deluje neposredan
pritisak javnog mnjenja, u većini slučajeva diplomatski pregovori ne dovode do pravog i
konačnog rešenja, posebno u slučaju težih i komplikovanijih sporova i nesporazuma među
državama. I pored toga, mnogi bilateralni ugovori iz razlilčitih materija sadrže odredbu o obavezi
strana da u slučaju spora prvo pokušaju sa ovim sredstvom mirnog rešavanja sporova. Pregovori
se vode između ovlašćenih predstavnika vlada država u sporu.
Mnogo veće izglede ima diplomatsko pregovaranje u širem krugu džava, gde ostali
učesnici nisu u sporu, odnosno nemaju neposredan interes za argument jedne ili druge strane, pa
se i priroda spora i okolnosti nesporazuma mogu mirnije i objektivnije prosuditi. Ovo se obično
čini u krugu užih međunarodnih organizacija, obično regionalnih i podregionalnih, obično na
sastancima izvršnih organa tih organizacija (ministra inostranih poslova ili predsednika vlada), a
nije isključeno i u krugu univerzalnih međunarodnih oranizacija kada spor dobija mnogo širi
geografski značaj i može da znači pretnju ili ugrožavanje međunarodnog mira i bezbednosti.
Tada može da dođe i do prislinih mera Saveta bezbednosti, koje prevazilaze okvire diplomatskih
pregovora.
Pregovori obično počinju saopštavanjem ili izjavom u kojoj sporna strana izaže svoj stav,
odnosno svoj slučaj. Spor se može okončati još u ovom, početnom stadijumu pregovora, odnosno
prilikom prihvatanja saopštenja. Rešavanje spora može se nastaviti daljom razmenom izjava,
ukoliko strane očekuju da tim putem mogu doći do željenog rezultata. Takođe, stranke mogu
ubrzo, ili posle višestruke razmene izjava, pristupiti organizovanju jednog ili više diplomatskih
sastanaka.
Stranke koje prihvataju pregovore ni na šta se ne obavezuju. Prihvatanje pregovora kao
sredstva za mirno rešavanje spora jedino obavezuje stranke da pregovore započnu. Zato se
dejstvo pregovora ogleda ili u utvrđivanju da je dalje koršćenje ovog sredstva uzaludno, ili u
usvajanju suprotnog zahteva, ili ipak u zakljčenom sporazumu.
Pregovori imaju i dobre i loše strane. Što se tiče dobrih stvari, tu možemo pomenuti
elastičnost koja je pogodna ako su predmet spora zahtevi koji odstupaju od postojećeg prava.
Veliki broj sporova se rešava neposrednim diplomatskim pregovorima bilo u tajnosti bilo uz
javno oglašavanje pregovora. Loša strana je što su opterećeni subjektivizmom, tako da često
stranke nemaju tačnu predstavu o činjenicama zbog kojih je spor izbio.
Mirni načini rešavanja međunarodnih sporova
5
Dobre usluge
Dobre usluge predstavljaju fazu u kojoj se obavezno pojavljuje i treća neutralna strana u
vidu jedne, više država ili međunarodne organizacije. Treća strana ne ulazi u suštinu spora,
njegova uloga je savetodavna u smislu ubeđivanja strana da počnu rešavanje spora na neki od
predviđenih načina. Isključiva uloga strane koja pruža dobre usluge je uspotavljanje kontakta i
komunikacije između država u sporu u cilju razogovora o otklanjanju spora. Pri tom, država koja
ukazuje dobre usluge ne ulazi u spor, niti se izjašnjava u vezi sa njim prepuštajući sukobljenim
stranama da to same u neposrednom kontaktu reše. Dobre usluge, kao i usluge posredovanja,
može da pruža i neka uticajna ličnost ili organ međunarodne organizacije (1947. u sporu između
Holandije i Indonezije Savet bezbednosti ponudio je strankama u sporu svoje dobre usluge, a
dvadesetak godina kasnije SSSR je ponudio svoje dobre usluge Indiji i Pakistanu u sporu oko
Kašmira).
Ako je davalac strana država, a posebno međunarodne organizacije, iskustvo govori da
treba biti veoma pažljiv kako se te dobre usluge ne bi pretvorile ne samo u posredovanje, već i
pritisak na prihvatanje rešenja koje odgovara samo jednoj strani ili je izraz posebnih interesa
pružaoca usluga. Najbolji skorašnji primer za to je učešće Evropske zajednice u rešavanju
jugoslovenske krze, jer se počelo od dobrih usluga, a završilo do diktata i priznanja otcepljenih
republika.
Dobre usluge prestaju na dva načina: dovođenjem stranaka u neposrednu vezu, i u ovom
slučaju prestanak dobrih usluga se vremenski poklapa sa početkom neposrednih pregovora
između stranaka u sporu; kidanjem svake veze između stranaka u sporu ako se dobre usluge
sastoje u prenošenju poruka.
Posredovanje
Posredovanje je učešće trećeg, ali mnogo aktivnije nego u okviru dobrih usluga.
Posrednikova dužnost nije samo dovođenje u kontakt strana u sporu, već i uticaj na strane da se
iznađe rešenje, uključujući i davanje konkretnih predloga, stavljanje na raspolaganje svoje
teritorije za susrete strana u sporu, davanje mišljenja i saveta i vršenje svih usluga koje bi mogle
da doprinesu uspostavljanje rešenja.
Posredovanjem se bave i uticajne ličnosti. Bivši predsednik SAD Džimi Karter samo za
dve godine bio je posrednik u Severnoj Koreji, Haitima, Bosni i Rumuniji, u svojstvu koje se u
literaturu često naziva “nezvanični posrednik”. Država kao posrednik ima mnogo više
mogućnosti na uspeh naročito ako je u pitanju snažna i uticajna država. Nije slučajno da se u
poslednjoj deceniji Sjedinjene Američke Države pojavljuju kao posrednik u međunarodnim
sporovima u očigledno najvišem broju.
Posredovanje, kao i dobre usluge, nije obavezan način mirnog rešavanja sporova, niti
njegov ishod sadrži dužnost strana da ga se pridržavaju. Posredovanje može biti traženo, a može
biti i ponuđeno. Do posredovanja može doći i za vreme oružanog sukoba, dok neprijateljstva još
traju, radi njihovog okončanja (na primer, posredovanje predsednika SAD Ruzvelta u Rusko-
japanskom ratu je dovelo do Portsmutskog mira 1905. godine). Posredovanje može da se sastoji
u prenošenju zahteva i odgovora, ali ne može da pređe savetodavni okvir. Posredovanje znači
aktivno sudelovanje u sporu, ali predlozi i saveti dati od strane posrednika nemaju karakter
obavezne strane.
