1.Увод

ДавнојеХипократ,својомславномизреком „Некатвојахранабудетвојлек, твоj лек

некабудетвојахрана“,настојао указати на важну улогу хране, атакоибиља, за јачање
отпорности организма, лечење болести и повреда. Биљке из природе се хиљадама година
користе као лек. Искуство стечено у припреми и коришћењу лековитог и ароматичног
биља учинило их је незаобилазним елементом у традиционалној медицини свих народа и
цивилизација. Лековите биљке су моћни лекови и чињеница је да они чине основу многих
савремених лекова,од аспирина па докле год можете замислити.Често не коштају ништа,а
помажу много.Такође употреба биљака у кухињи као зачин за јела,почела је пре много
година.Традиционална медицина тврди да лековите биљке могу да излече све болести
само ако се правилно употребе.Оне одувек побуђују велико интересовање.Расту свуда око
нас,лако се узгајају и прерађују,не загађују и нису опасне по околину.Лековито биље је
прави дар природе.

Данас је у употреби око 10000 врста биљака,а истраживања о лековитим својствима

се врше готово непрекидно у свим крајевима света. Употреба биљака у сврху исхране и
лечења стара је отприлике колико и човечанство.Користећи биљке у свакодневној
исхрани,човек полако уочава његова лековита својства.С обзиром на то да тада није имао
велика сазнања о узрочницима болести нити о томе која би биљка могла и на који начин
да се употреби за лечење,све се свело на искуство.Са временом су откривани разлози
специфичне употребе лековитих биљака за одређене болести,тако да је примена лекова
постепено излазила из емпиријских оквира и заснивала се на објашњивим
чињеницама.Све до појаве ијатрохемије у 16. веку биљке су престављале основ лечења и
профилаксе.Осим што имају лековита својства поједине биљке имају и примамљив мирис
и укус,служећи као добар зачин и незаобилазан због побољшавања укуса хране.Такве су
биљке попут:першуна,аниса,целера,босиљка,мајорана,оригана и многих других.

Тема овог рада је такође једна од тих зачинских и незаобилазних биљака а то је

мирођија(Слика 1.).Кроз овај рад ће бити приказана кроз своја лековита својства ,као
зачинска биљка као и уопште њен значај у нашој близини и околини”.Такође приказаћу и
описати биљку кроз њене морфолошке особине,услове успевања,сортимент биљке као и
агротехничка својства везана за ову биљку.

Слика 1.

2.Порекло и историјат мирођије

Мирођија (lat. anethum graveolens)је добро позната зачинска,мирисна биљка.Назив

мирођије(на   енглеском   dill)потиче   од   скандинавске   речи   dilla,што   значи
успавати,уљуљкати. Мирођија потиче из источног Средоземља, јужне Русије и западног
дела   Блиског   истока.   Користила   се   пре   више   од   5.000   година   у   Месопотамији   и
Швајцарској, и то не само као зачин него и као лековита биљка. Готово 2.000 година
мирођија се узгаја у многим домаћинствима и манастирским вртовима, а спомиње се и у
Библији.   Данас   се   мирођија   узгаја   у   Европи,   Северној   Африци,   Северној   и   Јужној
Америци и Индији. Други називи за мирођију су: анита,копар,копер,дила,смрдиљ,слатки
јанеж,зависности од регије у области где се налази. У нашем народу је ова биљка позната
по чувеној изреци: “У свакој чорби мирођија“,имајући значење неопходности за њом.  У
прошлости се мирођија сматрала леком и због тога се гајила у древном Египту, Грчкој и
Риму.

Ова биљка, која потиче из Европе, била је масовно одгајана и то мање у

прехрамбене   сврхе,   а   више   за   припремање   љубавних   напитака   и   прављење   магијских
напитака.   Још   стари   Египћани   користили   су   ову   биљку   пре   пуних   4000   година   као
умирујући лек.Ова биљка је имала високу цену,чак толико да су сељаци и порез плаћали
једним делом жетве од мирођије. Грци су открили да мирођија зауставља штуцање. Верује
се да су је чаробњаци употребљавали у својим вештинама, а обични смртници држали у
вину које су после испијали као љубавни напитак.У фараонским гробницама код Тебе из
времена око 1500 година п.н.е. нашло се у глиненим посудама не само зрна пшенице,него
и делови гранчица и плодова мирођије.У закону Карла Великог (812.н.е) препоручује се
узгој   мирођије,а   његова   појава   у   миту,причама   и   народним   обичајима   доказује   да   је
мирођија (Слика 2)одувек била веома запажена лековита биљка.

Слика 2.

Цветање је дуго и неуједначено, а такође и сазревање плодова. Најпре цветају

штитови централне стабљике, а затим грана. Од ницања до сазревања плодова најчешће
прође 90-100 дана. Од ницања до технолошке зрелости за производњу хербе, треба 60-80
дана, а за производњу етарског уља 80-100 дана.

3.1.Посебне сличности између мирођије и коморача у морфолошкој грађи

Мирођија и коморач веома су слични.Обе биљке имају фино раздељене листове и

жутозелене штитасте цвасти.Ако се биљке заједно гаје у башти,лако се може догодити да
се међусобно укрсте. Дивља мирођија (фоеницулум вулгаре) потиче из јужне Европе где
се користи од најстаријих времена. Данас је ова лековита биљка због својих изванредних
својстава проширена по целом свету. Арома јој прилично варира од врсте до врсте. Дивља
мирођија(фоеницулум вулгаре)има нагорак укус, а питома или слатка има укус сличан
анису. Цени се као зачин за припремање колача и хлеба. Зрнца мирођије, а још чешће
млевена, мешају се с брашном тако да пециво добија изврстан укус. Ставља се и у супе,
умаке, варива и конзервирано поврће. Свежи, нежни листићи, као и свеж корен, насецкају
се у салате. Корен ове мирођије убраја се уз першун, целер и шпарогу у четири лековита
корена, који служе за чишћење, смиривање грчева, против лошег варења и надутости.
Дивља мирођија је не само одлично средство за желудац већ и за прочишћавање дисајних

путева.

Слика бр 4.

Слика 5.

Коморач (морач, јанез, дивља мирођија, слатки анис, коромач) је врло важна

лековита, ароматична, зачинска, медоносна, хранљива и индустријска биљка. Коморач је
двогодишња   или   вишегодишња   зељаста   биљка.   Расте   дивље   и   полудивље   свуда   око
Средоземног мора. Коморач има меснат корен. Стабљика је ваљкаста, разграната, висока
л-2 м. Листови су игличасто-кончасто дељени као код мирођије. Уопште, коморач личи на
мирођију, али је крупнији, разгранатији, снажнији и већи. Цвасти су удружене у густе у
велике   штитове   на   врху   стабла   и   огранака.   Цветови   су   жути.   Цела   биљка   је   јаког   и
пријатног мириса, што се боље осети кад се међу прстима растрља. Укуса је слатког и
врло ароматичног. Зато коморач местимично код нас називају „слатка мирођија“. Лошије
врсте   познају   се   по   љутом   и   горком   укусу   и  мање   пријатном   мирису.Мало   је  топлих
земаља које не гаје коморач. Код нас се највише гаји у Војводини.

Сеје се у марту на растојању 40x40 цм. Коморач тражи дубоку, добру земљу и

много топлоте. Треба бирати сунчан положај заштићен од хладних ветрова. Гаји се као
трогодишњи усев. Бере се зрео плод, који је зрео кад се на њему појаве сиве пруге. Врло је
пријатног укуса и мириса, слатког и ароматичног. Употреба коморача и његовог мирисног
етарског   уља   врло   је   честа   и   разноврсна.   Плод   коморача   или   у   мешавини   с   другим
лековитим биљем сличног дејства, пре свега је за лечење органа за варење и дисање, за
јачање апетита. Својим веома пријатним мирисом и слатким укусом  коморач, пре свега,
служи за поправљање непријатног мириса и укуса лекова који се нерадо узимају. Исто
тако,   и   лекови   који   треба   да   олакшају   искашљавање,   увек   садрже   мање   или   више
коморача. Поседује и важну профилактичку моћ. Код нас је неопходна, јер ми још увек
једемо много пасуља, купуса и другу кабасту храну с много целулозе која се тешко вари и
зато изазива не мале тегобе у органима за варење.