UNIVERZITET UNION NIKOLA TESLA – FAKULTET ZA
POSLOVNE STUDIJE I PRAVO
PRAKTIČAN RAD
ADVOKATURA I DELATNOST ADVOKATSKE KANCELARIJE
Mentor:
Student:
Vladan Stanković
Zamahajev
Marko
I0492-16
Grupa 3, smer pravo
Trstenik, septembar 2019.
2
Uvod
U ovom praktičnom radu objasnićemo koja je to delatnost advokatske kancelarije.
Prema odredbi člana 2. stav 1. Zakona o advokaturi, advokatura je nezavisna i
samostalna služba pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima. Saglasno
odredbama člana 3. Zakona o advokaturi, pružanje pravne pomoći iz člana 2. stav
1. ovog zakona obuhvata:
-davanje usmenih i pismenih pravnih saveta i mišljenja;
-sastavljanje tužbi, zahteva, predloga, molbi, pravnih lekova, predstavki i drugih
podnesaka;
-sastavljanje ugovora, zaveštanja, poravnanja, izjava, opštih i pojedinačnih akata i
drugih isprava;
-zastupanje i odbranu fizičkih i pravnih lica;
-posredovanje u cilju zaključenja pravnog posla ili mirnog rešavanja sporova i
spornih odnosa;
-obavljanje drugih poslova pravne pomoći u ime i za račun domaćeg ili stranog
fizičkog ili pravnog lica, na osnovu kojih se ostvaruju prava ili štite slobode i drugi
interesi.
Odredbom člana 4. stav 1. tačka 2) Zakona o advokaturi propisano je da je
advokat lice koje je upisano u imenik advokata i položilo advokatsku zakletvu i
bavi se advokaturom. Advokat slobodno odlučuje da li će prihvatiti pružanje
pravne pomoći, osim u slučajevima predviđenim zakonom.
Prema odredbama člana 23. Zakona, advokat ima pravo na nagradu i naknadu
troškova za svoj rad, u skladu sa tarifom koju donosi Advokatska komora Srbije, a
visina nagrade za rad advokata utvrđuje se u zavisnosti od vrste postupka,
preduzete radnje, vrednosti spora ili visine zaprećene kazne. Visina nagrade za
odbrane po službenoj dužnosti, utvrđuje se aktom koji donosi ministar nadležan
za poslove pravosuđa.
U skladu sa odredbom člana 44. Zakona o advokaturi, advokat se bavi
advokaturom samostalno, u zajedničkoj advokatskoj kancelariji ili kao član
advokatskog ortačkog društva. Saglasno navedenom, advokati su fizička lica koja
4
su upisana u imenik advokata i koja su položila advokatsku zakletvu i bave se
advokaturom kao nezavisnom i samostalnom profesijom. Advokati obavljaju
delatnost samostalno, kao članovi zajedničke advokatske kancelarije (u oba
slučaja praktično kao preduzetnici) ili kao članovi ortačkog društva i imaju pravo
na nagradu za svoj rad i naknadu troškova u visini utvrđenoj tarifom koju donosi
advokatska komora.
Advokatura je jedna veoma značajna delatnosti i u poslednje vreme pojam
advokature svakodnevno je prisutan.
Prevashodna nadležnost advokature jeste zastupanje, odbrana i drugi oblici
pravne pomoći u cilju ostvarivanja i zaštite sloboda, prava i drugih interesa
građana i pravnih lica. To je značajna institucija za pravilno funkcionisanje
pravosudnog sistema.
Advokat po pravilu deluje u domenu ugroženih sloboda i prava i nedovoljnom
poznavanju propisa lica koja su mu se obratila za pomoć. Advokati, da bi to oni
bili i opravdano nosili to ime, u svom radu moraju biti: stručni, samostalni,
nezavisni, savesnii i humani.
Advokat je titula koja se danas koristi u velikom broju evropskih zemalja,
pogotovo u romanskim i sloveniskim, ali i u skandinavskim, i predstavlja lice koje
je ovlašćeno da daje pravne savete, piše različite podneske i zastupa fizička i
pravna lica, te je i član određenog udruženja, tj. komore. Česta greška je što ih
poistovećuju nekad sa pravnicima i diplomiranim pravnicima.
Advokat je dužan da uvek ima principijalan i nepokolebljivi stav u tumačenju i
primeni ustavnih i zakonskih odredbi i da u svom radu ispoljava: stručnost,
odlučnost, objektivnost i da poštuje istinu.
Početak rada posvetićemo istorijskom razvoju advokature u Srbiji, kako bi mogli
u potpunosti da razumemo ovaj pojam. Dalje ćemo opisati pružanje pravne
pomoći, ko su to korisnici, a ko pružaoci pravne pomoći. Nakon toga sledi
objašnjenje pojma advokature, koje su dužnosti advokata i uslovi za obavljanje
advokatske delatnosti. Rad završavamo prikazivanjem advokature u Srbiji.
5
Istorija razvoja advokature u srbiji
Savremena advokatura ustanovljena je u Srbiji Zakonom o pravozastupnicima
donetim na predlog Vlade Ilije Garašanina 28. februara 1862. godine za vreme
vladavine Kneza Mihaila Obrenovića. Donošenjem tog zakona pravna pomoć je
poverena samo školovanim pravnicima sa položenim pravozastupničkim ispitom
“iz postojećih građanskih i krivičnih zakona” koje u ovo zvanje upiše Ministarstvo
pravde.
Prvim Zakonom o pravozastupnicima propisan su kriterijumi zbog kojih neko lice
“ne može dobiti pravo zastupanja” odnosno biti upisano u registar
pravozastupnika. Pravozastupništvom se nisu mogli baviti lica koja se nalaze:
“pod stečajem ili pod starateljstvom i lica koja su osuđena zbog kažnjivog
bankrotstva, koji su osuđeni ili se nalaze pod isleđenjem zbog običnog
(nepolitičkog) zločinstva ili iz koristoljublja učinjenog prestupa ili pokušaja ili
zbog prestupa kojim se javni moral vređa”. Dakle, već prvim Zakonom o
pravozastupnicima uveden je u pravni sistem Srbije pojam dostojnosti za
bavljenje advokaturom – pravozastupstvom.
Ovim zakonom je ustanovljeno koji su nespojivi poslovi sa bavljenjem
advokaturom, a oni su određeni tako da “pravozastupnik ne može ujedno kakvo
javno zvanje, ili kakvu drugu radnju na svoje ime imati.”
Za razliku od danas važećeg Zakona o advokaturi, prvim Zakonom o
pravozastupnicima bilo je propisano ko može biti punomoćnik u postupku, tako
da: “Samo oni koji po ovome zakonu dobiju pravo zastupanja, mogu druge kod
sudova zastupati. Izuzima se, naravno, slučaj kad otac svoju decu, muž svoju
ženu, tutori I staratelji svoje pupile i štićenike na osnovu građanskog zakonika
zastupaju. Isto tako, poslovođe i kalfe trgovaca i zanatlija mogu svoje gazed
zastupati u parnicama, koje bi kod sudova imali.
Takođe, kada bi ko svome srodniku, prijatelju ili poznniku hteo uslugu učiniti dag
a kod suda zastupa, dozvoljeno je, ali to zastupanje ne sme biti stalno i sa
nagradom, ne sme ni u kom ovakvom slučaju u toku jedne godine prevazići
