MODEL A OPŠTIH OSNOVA PREDŠKOLSKOG PROGRAMA
Težnja ka unapređivanju je, od početka civilizacije, navodila blistave umove na
genijalna otkrića. Tzv. duhovna evolucija, komfor, izobilje, egzistencijalna obezbeđenost,
moć ili, bar, grčevita ideja o ostvarivanju istih, produžila je očnjake, zakrvavila beonjače,
zatvorila srca i stavila racio u prvi plan.
Večita je težnja odraslih da verbalizuju, definišu ono što se ne da definisati, utvrde
pravila, vulgarno materijalizuju i učine opipljivim finese ljudske duše i uma, a sve u cilju
uspostavljanja kontrole i sticanja iluzije da vuku konce.
Univerzalije, bolno ukalupljivanje ljudi kao da su lepe japanske nožice u četiri broja
manjoj obući, štancanje Primernih Androida još uvek postoje. Nažalost.
Međutim, između mnogih drugih i ja, rusoovski odgojeno dete, spoznala sam, doduše,
u kasnim dvadesetim godinama života, značaj svih onih rogobatnih termina dole navedenih,
kao što su aktivna konstrukcija znanja, otvorenost sistema, interaktivnost i sl.
I jeste probudilo nadu u meni to što vidim da je Šenebekova utopija krenula da se
ostvaruje. Potrebno je vreme, još puno vremena da bi to izgledalo onako kako je on to, u
zanosu, opisivao i živeo ali je ostvarivo.
Modiljanijevsko restrukturiranje je vidljivo. Na ruševinama starog sistema, gradi se
novi. Možda je još uvek mlad i nesavršen, možda je još uvek ostrašćen i nagao ali će se, korak
po korak, iskustvom i sazrevanjem, iznivelisati, usavršiti. Dati nove ljude koji će,
montesorijanski, znati ljubav i šenebekovski biti ljubav.
Ono što je bitno naglasiti jeste apsurd da se vraćanje spontanog, prirodnog
(samo)obrazovanja mora odvijati na jedan, zapravo vrlo ne-spontan način- propisivanjem
pravila i poštovanjem istih. Ova pravila propovedaju slobodu, individualnost, prava i daju
priliku mladom čoveku da iskusi autonomiju i emancipaciju. A jednom kad to iskusi, čak i
ako ga posle zatrpaju formama i navedu ga da zanemi pred pedagoškim agresijama, kad-tad
će se probuditi ono slobodno, samosvesno i empatično dete.
Centralne ideje programa
otvoreni sistem vaspitanja
interaktivan način razvijanja programa
individualizacija rada sa decom
učenje kao konstrukcija znanja
unutrašnja motivacija kao osnov znanja na ranim uzrastima
samostalnost i autonomija deteta kao centralna vrednost
vaspitač kao kreator programa
intenzivna saradnja sa okruženjem
Otvoreni sistem
Otvorenost predškolske ustanove podrazumeva, pre svega, da ona bude mesto
smisaonog življenja za decu i skup prilika i mogućnosti za njihov celovit lični razvoj. Treba
da bude otvorena prema porodici i sredini, kao i prema dečijim iskustvima.
Dečije potrebe, interesovanja i mogućnosti čine polazište obrazovnog postupka koje
vaspitač treba da otkrije i prepozna i stvara obrazovne situacije. Bitan deo otvorenog
programa su struktura i sadržaj prostora i organizacija vremena i način grupisanja dece.
U otvorenom sistemu, vaspitač nije centralna figura, već zajedno sa decom i drugim
odraslima, stvara program. Posmatranje i evaluacija stvaraju uslov za učenje dece, a
samoevaluacija je osnova profesionalne angažovanosti i stručnog samousavršavanja
vaspitača.
Interaktivni način razvijanja programa
Interaktivnost je često spominjani pojam danas. On podrazumeva kreiranje programa
rada u odnosu na dečija htenja, mogućnosti, sposobnosti, interesovanja, uslove koje pruža
vrtić, sposobnosti vaspitača, očekivanja roditelja i društva i propisa u pravljenju programa.
Struktura i način korišćenja prostora i materijala, socijalni sastav, pravila i norme
ponašanja čine bitan deo tzv. „skrivenog programa institucije“ i zato se ne odvaja od ukupnog
vaspitno-obrazovnog delanja, niti je unapred postavljena.
Sadržaj i ritam života u ustanovi, način korišćenja prostora i materijala, pravila
ponašanja, odnos prema igri i učenju, treba da budu smisaoni, realistični i dosledni, za decu i
odrasle.
Individualizacija rada sa decom
Svako dete je ličnost za sebe, sa svojim osobenostima, interesovanjima, ćudi, tempom
usvajanja. Ovaj model programa obrazovanja ne ignoriše te činjenice i uvažava raznolikosti.
Osnovna ideja procesa individualizacije je adaptiranje vaspitno-obrazovnog programa
osobenostima grupa, zato vaspitač mora da upozna svoju grupu kroz pojedinca i manje
grupacije dece i da prati kako reaguju u obrazovnim i neformalnim situacijama putem beleški,
posmatranja, uzimanja podataka od roditelja.
Termin individualizacija rada ne podrazumeva samo individualni rad, već se, zapravo,
odnosi na upoznavanje pojedinca, putem čega će se prilagoditi program grupi ili manjim
grupama, pa će se, shodno tome, organizovati raznovrsne aktivnosti po grupama. Npr. deca sa
manjim motoričkim sposobnostima će imati određene aktivnosti namenjene razvoju istih ali
znaju da će u toku dana imati prilike da, ukoliko žele, učestvuju u svim ostalim aktivnostima.
Individualizacija rada sa decom je potrebna da bi deca duže pamtila, radi povećanja
efikasnosti podučavanja, da bi imala manje problema u učenju, da se angažuju personalni i
centralni procesi i emocije potrebne za učenje, da bi se deca i roditelji bolje osećali i da bi se
ušlo u zonu narednog razvitka.
