МОДЕРНИЗАМ
Модерна књижевност је заједнички назив за све правце који су се јављали у периоду од
деведесетих година 19. века до Првог светског рата.
Модернизам је динамичан и релативан појам који се користи да се означе савремене појаве
у уметности, односно оно што је ново, иновативно у односу на традицију.
Модернизам је покрет у култури који се јавио као интелектуални бунт. Он је отпор против
клишеа, култа ауторитета и правила, против академске традиције касног 19. века, али и свих претходних
векова. Он легализује авангарду као неминовност и нормалност у новом времену. Озакоњује промену.
Модернизам је термин који има двојако значење:
- усклађивање одређених феномена са духом времена и захтевима моде и
- књижевни покрет.
Док 19. век карактеришу епохе у којима преовлађује један књижевни правац, па епоха по
њему може добити назив, у 20. веку упоредо теку више праваца, струјања или књижевних покрета тако
да је скоро немогуће само по једном од њих обележити то доба.
Ипак, раздобље од деведесетих година 19. века до Првог светског рата може се обележити
једним именом - модерна или модернизам који је заједнички назив за све правце тог периода.
Настанак модерне
Као реакција на позитивизам и на реалистичко - натуралистичку
доктрину у уметности, крајем 19. века у Европи се јавља модерна
уметност неоромантичног карактера, што се исказује у различитим
покретима, школама и струјама.
Модерна није јединствен покрет - различито је идејно, естетски и
национално обележена.
Термин модерна односи се на све ново и модерно у
књижевности и уметности с краја 19. века па све до Првог светског рата.
Модерне тенденције у књижевности јавиле су се још средином
19. века, када је, чувени француски песник, Шарл Бодлер 1857. године
објавио своју збирку ''Цвеће зла'', која се сматра претечом модерне.
Међутим, јавност није била спремна да прихвати тако нешто, па је његова
збирка оштро осуђена, а тек касније, крајем 19. века, ју је почела
прихватати, што је и означило почетак модерне.
Други назив за модернизам или модерну је
декаденца
, што
значи запостављање реалистичке теорије о уметности и враћање на оно
што је било у романтизму.
Декаденти су били интелигентни, али безвољни и врло осетљиви
људи. Немоћни да се боре и мењају свет, осећали су страх од свега.
Испуњени црним слутњама, били су обузети мотивима пропадања и
умирања.
Модерна у српској књижевности
Прва модерна схватања у књижевној критици и естетици у Србији је унео истакнути
професор Београдског универзитета Богдан Поповић. Он је француски ђак који се књижевно и
идејно изградио на принципима познате естетичке теорије „уметност ради уметности“. Богдан
Поповић је као професор књижевности и књижевни теоретичар извршио велики утицај на
српску књижевност у првим деценијама 20. века. Поред радова о писцима и проблемима
српске књижевности, он је доста писао и о француској литератури.
Са појавом модерне у српској књижевности започиње излазак из дотадашњег
“сеоског” реализма, ослобађање од већ постојећих тема и поступака и трагање за новим
тематским подручјима, за интелектуалнијим и сензибилнијим односом ствараоца према
стварности, за новим изразом и уметничким поступцима у певању и приповедању.
Модерну у српској књижевности обележавају две тенденције:
-
једна је традиционалистичка (ослања се на постојећи реализам), а
-
друга модернистичка.
Класично реалистичко приповедање које обележава објективизам приповедача
уступа место субјективном прилазу стварности. Сада се радња не везује само за село, него се у
приповедању уводи и нови социјални простор – град, са посебним амбијентом и типом људи.
Српску прозу почиње да одликује сложенија стања душе и средине, комплекснији проблеми
друштва. Започиње време лирско – психолошке прозе, са пуно унутрашњих сукоба,
самопосматрања, слутњи и самоисповедања.
Продор еврпске модерне посебно је видљив у поезији. Прва европеизација српске
поезије започиње с краја 19. и почетком 20. века, када српски интелектуалци почињу да
одлазе у Париз на студије и да се враћају са новим филозифским погледима на стварност и
друкчијим схватањима песништва.
