Monetarizam – ideje i predstavnici
1
1.
Uvod
Monetarizam, kao škola makroekonomske misli, javlja se krajem 40-ih i početkom 50-
godina 20. veka sa značajnim radovima svog osnivača Miltona Fridmana (
Milton Friedman
).
Sam pojam
monetarizam
je uveo Karl Bruner (
Karl Brunner
) 1968. godine, iako je ova teorija
nastala nešto ranije. Uz Kejnzijanizam i Novu klasičnu makroekonomiju, monetarizam spada
meñu tri najuticajnije makroekonomske teorije 20. veka. U pogledu teorije, monetarizam
predstavlja modernu verziju neoklasične ekonomske škole, jer se oslanja na kvantitativnu
teoriju novca i ističe značaj monetarne politike. Smatra se da je monetarizam nastao kao
odgovor, ili kako se u literaturi često označava, kontrarevolucija protiv kenzijanske
makroekonomije i intervencionizma.
U hronološkom smislu razlikujemo pet etapa u razvoju monetarizma:
Prva etapa
tokom 50-ih godina kada je formulisana teorija permanentnog dohotka i
teorije stabilne tražnje za novcem.
Druga etapa
tokom 60-ih godina kada su se pojavili radovi o značaju i ulozi monetarne
politike u monetarnoj istoriji SAD i model optimalne količine novca.
Treća etapa
od 1967. godine kada je usledio napad na kejnzijanski koncept Filipsove
krive (
Alban William Phillips
), uvoñenjem prirodne stope nezaposlenosti i adaptivnih
inflacionih očekivanja.
Četvrta etapa
usledila je posle 1973. kada monetarizam počinje da dominira u
akademskim institucijama na Zapadu, u monetarnim institucijama, i u ekonomskim
programima konzervativnih stranaka i stranaka desnog centra.
Peta faza
počinje krajem 60-ih i odvija se tokom 70-ih godina sa pojavom Nove klasične
makroekonomije, koja se često naziva i Novi monetarizam.
1
Do porasta popularnosti monetarizma dolazi kada Kejnzijanska teorija nije bila u stanju da
objasni ili reši prividno kontradiktorne probleme - istovremeni porast nezaposlenosti i
inflacije. Do ovoga dolazi usled kolapsa Breton Vuds sistema (
Bretton Woods system
) 1972. i
naftne krize iz 1973. godine
2
. Tada je predsednik SAD Džimi Karter postavio za predsednika
Federalnih Rezervi (
The Federal Reserve –
centralna banka SAD) Pola Volkera (
Paul
Volcker
) koji je za svoj primarni cilj postavio borbu protiv inflacije, a instrument je bila
restrikcija ponude novca. Rezultat ovakve politike je bila najoštrija recesija posleratnog
perioda, ali je sa druge strane postignuta željena stabilnost cena.
1
Jakšić M., Dimitrijević B., Fabris N. i Praščević A., 2001., Savremena makroekonomska misao, Čigoja
štampa, Beograd, 49. str.
2
Breton Vuds sistem
(
Bretton Woods system
) – sistem pravila koja se odnose na komercijalne i finansijske
odnose izmeñu vodećih industrijskih država sveta. Nastaje Breton Vuds sporazumom (
Bretton Woods
Agreements
) 1944. godine kada su se delegati iz 44 savezničke zemlje sastali u Breton Vudsu (
Bretton Woods,
New Hampshire
) kako bi se pripremili za ponovnu izgradnju ekonomskog meñunarodnog sistema. Postavljajući
sistem pravila, institucija i procedura tada je osnovana i Meñunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj
(
International Bank for Reconstruction and Development
) kao i Meñunarodni monetarni fond (
International
Monetary Fund
), koji su počeli da funksionišu od 1946.
Detaljnije na
http://en.wikipedia.org/wiki/Bretton_Woods_system
Naftna kriza iz 1973
. nastaje kada su arapske zemlje, članice OPEK-a, zajedno sa Sirijom i Egiptom objavile da
neće više izvoziti naftu u zemlje koje podržavaju Izrael koji se bio u sukobu sa Sririjom i Egiptom (tu se pre
svega mislilo na SAD, njihove saveznike iz Zapadne Evrope i Japan).
Detaljnije na
http://en.wikipedia.org/wiki/1973_oil_crisis
Monetarizam – ideje i predstavnici
2
Monetaristi ne samo da su se bavili pitanjima postojećih problema, već su interpretirali i
istorijske probleme. Milton Fridman i Ana Švarc (
Anna Schwartz
) su u svojoj knjizi
Monetarna istorija SAD, 1867-1960 (
A Monetary History of the United States, 1867-1960
)
isticali da je uzrok Velike depresije iz 1930. godine pogrešna neprilagoñena monetarna
politika, a ne posledica deficita tražnje kako je isticao Kejns. Takoñe su smatrali da je
posleratna inflacija prouzrokovana prevelikom ponudom novca. U početku je izgledalo da je
debata izmeñu monetarista i kejnzijanaca koncentrisana na pitanje da li je efikasnije koristiti
mere monetarne ili fiskalne politike, meñutim sredinom 1970-ih debata je usmerena na
mnogo kompleksnija pitanja kada su monetaristi postavili značajnije izazove kejnzijanskoj
teoriji.
U ovom uvodnom delu rada su prikazane neke istorijske činjenice vezane za razvoj
monetarizma koje govore o njegovom značaju u makroekonomskoj teoriji. U daljem radu će
biti predstavljene osnovne ideje ovog pravca, a zatim će biti reči i o značajnijim
predstavnicima monetarističke škole.
2.
Monetarizam – ideje i predstavnici
2.1. Ideje monetarističke teorije
O ovom delu rada navodimo osnovne ideje i naznačajnije teorijske postulate Monetarizma:
•
Prihvata se kvantitativna teorija novca koja je preformulisana u formi dugoročno
stabilne agregatne tražnje za novcem, a novac se posmatra kao oblik držanja imovine
pojedinca – aktive odnosno kapitalnog dobra za firmu. Kada je reč o tražnji za
novcem, na nju utiču brojni faktori, a smatra se da najveći značaj imaju permanentni
dohodak i stopa inflacije.
•
Tražnja za novcem je dugoročno stabilna funkcija prikazana kao realna količina
novca. Tražnja za novcem je stabilna čak i u uslovima hiperinflacije. Brzina opticaja
novca je stabilna tokom vremena, a kamatna stopa nema značajniji uticaj na tražnju za
novcem.
•
Naredna značajna karakteristika monetarizma je permanentni dohodak, koji Fridman
uvodi umesto Kejnsovog apsolutnog dohotka. Permanentni dohodak Fridman definiše
kao dugoročno stabilni – ravnotežni nivo dohotka pojedinca. Iz toga sledi da su i
potrošnja i tražnja za novcem funkcije permanentnog dohotka koji znatno manje
oscilira od tekućeg dohotka i agregatne tražnje.
Fridmanova funkcija tražnje za novcem ima oblik:
M
d
/ P=f(Y
p
, r
b
-r
m
, r
e
-r
m
, π
e
-r
m
, h, u)
+ - - - + ±
gde je
M
d
– tražnja za novcem;
P
– indeks cena;
Y
p
– permanenti dohodak kao ponderisani
prosek prošlih dohodaka prema adaptivnoj šemi;
π
e
– očekivana stopa inflacije po adaptivnoj
šemi;
h
– odnos kapitala uloženog u ljudske resurse prema kapitalu uloženom u ostale
resurse
;
u
–
simbol koji označava sve druge varijable u modelu;
r
m
– kamatna stopa na
obveznice;
r
e
- kamatna stopa na akcije.
Po ovoj jednačini realna tražnja za novcem raste sa porastom permanentnog dohotka i
komponente
h
, dok opada sa rastom stope inflacije i rastom prinosa na obveznice i akcije s
