Ekonomska analiza –seminarski rad
Strana 1
MONETARIZAM, KEJNZIJANIZAM I STRUKTURALIZAM
1. UVOD
Monetarizam , kao škola makroekonomske misli , javlja se Krajem 40-ih i polovinom 50-ih godina
zahvaljujući radovima Miltona Friedmana koji je njen najznačajniji predstavnik.
Hronološki razlikujemo 5 etapa u njegovom razvoju:
I- etapa koja se vezuje za 50 – te godine i koju karakteriše nastanak teorije permanentnog dohotka i tražnje
za novcem.
II- etapa je karakteristična po radovima koji su isticali značaj monetarne politike ( tokom 60-ih god ).
III- etapa nastaje sa uvodjenjem adaptivnih inflatornih očekivanja i prirodne stope nwzaposlenosti ( od 1967 )
IV- etapa posle 1973. god. Kada je monetarizam uzeo maha i
V- etapa koju prati novog monetarizma tj. Nove klasične makroekonomije ( tokom 70 –ih)
Ono što je za sigurno obezbedilo pobedu monetarizma nad, ne samo kenzijancima, već i ostalim
makroekonomskim školama, jeste činjenica da su upravo oni pružili kreatorima ekonomske politike
jednostavne ali i efikasne instrumente u ispitivanju ekonomskih ciljeva. Dokazali su da je inflacija veliki
problem u privredi, da se može otkloniti ponudom novca koja je po njima bila najznačajniji instrument
ekonomske politike.
2. TEORIJSKI TEMELJI MONETARIZMA
Monetarizam istražuje uzročno-posledične veze u monetarnoj sferi. Analizira osnovne pravce
delovanja novca na opšte tokove proizvodnje i na njene određene parametre kao što su investicije, potrošnja
i cene. Monetarizam je vezan za istraživanje delovanja novčanog faktora na ponašanje privredne
konjunkture, s jedne strane, a s druge, delovanje novca na razvoj inflacije.
Milton Fridman polazi od toga da je kvantitativna teorija novca teorija tražnje novca. Fridman smatra
da stara kvantitativna teorija novca ne daje objašnjenje odnosa realnog i novčanog dohotka, kamate i nivoa
cena. Neokvantitativna teorija novca je teorija tražnje novca. Neokvantitativna teorija stoga nastoji da
objasni faktore koji determinišu tražnju novca. Dosadašnja kvantitativna teorija nije dala odgovor na pitanje
realnog i nominalog dohotka i odnosa dohotka i cena.
Reformulisana teorija o novcu polazi od toga da tražnja novca zavisi od tokova dohotka, i to: stope
prinosa od akcija, kamatne stope od obveznice, dohotka od promena nivoa cena, stope promena opšteg
nivoa cena, odnosa fizičkog dela imovine i radnog kapaciteta i dr. Osnovna varijabla ove teorije je dohodak po
stalnim cenama ili permanentni dohodak, čime ova teorija izgrađuje tzv. teoriju permanentnog dohotka.
Druge varijable su sekundarnog značaja i vezane su za stopu prinosa pojedinih oblika imovine: prihodi od
akcija, obveznica, nekretnina i dr.
Ekonomska analiza –seminarski rad
Strana 2
Po reformulisanoj kvanitativnoj teoriji novca, funkcija novca je vrlo stabilna. Znatno je stabilnija od
funkcije potražnje i funkcije investicija. To znači da će i brzina opticaja novca biti stabilna. Pošto brzina
opticaja novca odražava tražnju novca, to će se ona menjati samo pri promeni tražnje novca.
Navedeni stavovi vode zaključku i zahtevu da se novčana masa menja po jednoj dosta stabilnoj
godišnjoj stopi rasta, i u tom slučaju novac ne bi delovao na pogoršanje date monetarne ravnoteže, odnosno
tada bi neutralno delovao. Nagle promene novčane mase koje odstupaju od tog pravila ovog modela dovode
do određenih inflatornih ili deflatornih promena u privredi.
Velike promene su moguće samo kod nominalne količine novca, dok je realna količina novca stabilna.
Osnovni faktor poremećaja je odstupanje kreiranog novca od strane bankarskog sistema u odnosu na realnu
količinu novca, što se neposredno održava na cene.
Da bi se opšti nivo cena održao stabilnim potrebno je da se količina novca povećava paralelno s
povećanjem proizvodnje i stanovništva. Dugoročna stopa monetarnog rasta trebalo bi da iznosi 3-5%. Veći ili
manji porast novčane mase od tako programiranog dovešće do inflacije, odnosno deflacije. Konstantna stopa
rasta novčane mase od 5% trebalo bi da osigura privredu od većih fluktuacija cena koje negativno deluju na
stopu rasta i stabilnost privrede.
Ova teorija empirijski nastoji da dokaže da postoji visoka korelacija izmedju promene novčane mase i
promene cena i dohotka, ali s izvesnim odloženim delovanjem od šest do devet meseci. To se odražava na
vodjenje monetarne politike u njenom opštem naporu za regulisanje kontrakcije ili ekspanzije u privredi,
posebno u regulisanju cikličnih kolebanja u privredi.
3. NAJZNAČAJNIJI PREDSTAVNICI MONETARIZMA I KLASIFIKACIJA
MONETARISTIČKIH ŠKOLA
Nesumljivo najznačajniji makroekonomista 20 veka i utemeljivač monetarizma je Milton Fridman.
Rodjen je 1912 godine, bio je professor Univerziteta u Čikagu i osoba koja je svojim mnogobrojnim radovima
omogućila nastanak nove škole I jačanje njene pozicije na ekonomskoj sceni. Profesor ekonomije postaje u
svojoj 36. godini života kada je objavio rad “MONETARY AND FISCAL FRAMEWORK FOR ECONOMIC
STABILITY”. Među njegovim značajnijim radovima ističu se članak “ THE QVANTITU THEORY OF MONEY “ gde
se suprostavlja Kejnsovom konceptu preferencije likvidnosti i sa kojom je svakako usavršio kvantitativnu
teoriju novca. U daljim radovima donosi zaključke koji su potpuno suprotni kejnzijanskim stavovima: Ističe da
se treba napustiti njihova f –ja potrošnje, uvodi concept permanentnog dohodka, u nekima ističe da je velika
kriza iz 1929 – 1933 nastupila kao posledica vodjenja pogrešne monetarne politike 1976 godine dobija
Nobelovu nagradu za ekonomiju što pokazuje koliki je doprinos dao monetarističkoj teoriji i stabilizaciji
ekonomske politike. Zalagao se da moć vlade bude ograničena, isticao da prevelika državna intervencija
svakako nije produktivna, da je slobodna tržišna konkurencija delotvornija od državne intervencije, isticao
prednosti privatne svojine i slično. Fridmanovim stopama krenuo je veliki broj ekonomista koji su tako|e dali
doprinos u razvoju monetarizma i koji su verodostojno zastupali ovu školu svakako su značajni: Cagan,
Schwartz, Stein, Burns, Meltzer, Simons, Mints, Viner i drugi. Od predstavnika nove klasične
makroekonomije najznačajniji su Lucas, Sargent idr., koji se smatraju, nastavljačima monetarističke škole.
Kako je veliki broj ekonomista na sebi svojstven način doprineo razvoju ove škole, sve ih možemo
svrstati u različite grupe te tako dobijamo sličnu hronološku podelu monetarizma:
1) predhodnici monetarizma – tvorci kvanttativne teorije novca (Mercado, Boden, Hume, Pigou,
Fisher)
Ekonomska analiza –seminarski rad
Strana 4
inputi mogu menjati odnosno varijabilni su. Tako novac, na kratak rok deluje na društveni prihod a
dugoročno deluje na nivo cena. Adaptivna očekivanja ugradjuju u funkciju tražnje za novcem i Filipsovu krivu
( koja pokazuje vezu izmedju inflacije i nezaposlenosti). Takva očekivanja se formiraju na osnovu prosečnih
vrednosti, pojave koje se posmatra ali u predhodnim periodima.
Takodje monetaristi uvode u teoriju pojam prirodne stope nezaposlenosti kao nivo odnosno stopu
nezaposlenosti kojoj odgovara konstantna stopa inflacije ( tj. kada nema niti rasta niti smanjenja opšteg nivoa
cena). Jedna od ideja monetarista je da i državnu intervenciju trba ograničiti jer ako je ona prevelika može
postati uzrok inflacije, može istisnuti privatni sektor sa tržišta.
Jedan od noviteta je i u pogledu načina istraživanja. Uvode nove metodologije (pozitivizam i
empirizam), To znači da je cilj
m o n e t a r i z m a
bio da se razviju nove teorije koje će prikaazivati stvarnost
onakvom kakva jeste i da je njihov trud bio usmeren u pravcu da se na jedan jednostavniji način prikažu sve
složene relacije i veze izmedju učesnika ( aktera ) u ekonomskom životu i ekonomskih veličina.
5. OSNOVNA OBELEŽJA MONETARIZMA
Počev od sedamdesetih godina prošlog veka, svet se suočio sa ekonomskom krizom. Napušta se
kejnsijansko fiskalno regulisanje tražnje u korist monetarističkog regulisanja ponude novca. Odbacuje se
državni intervencionizam u korist tržišnog liberalizma. Napušta se socijalna politika i odbacuje „država
blagostanja“. Napadaju se sindikati i organizovano tržište rada. U kejnsijanskoj teoriji najamnina je faktor
tražnje, a u monetarističkoj doktrini to je faktor proizvodnje i trošak.
Po monetarističkom pristupu uzroci ekonomske krize sedamdesetih godina prošlog veka su:
prekomerna uloga države, ekspanzija budžetskih programa, deficiti budžeta, eskalacija novčane mase, što je
sve prouzrokovalo inflaciju. Najvažniji uzročnik inflacije je širenje države blagostanja, što vodi rastu novčane
mase. Nizom podataka monetaristi dokazuju da su budžetski prihodi izuzetno brzo rasli. Najvažniji uzročnik je
uključivanje sve većeg broja programa koji se finansiraju iz budžeta, u prvom redu programa socijalnog
staranja koji ugrožavaju konkurentsku situaciju na tržištu rada. Nezaposlenost, po mišljenju M. Fridmana, nije
uvećana zbog monetarne restrikcije, već naprotiv, prekomerna uloga države i uvećanje njenih rashoda
ugrozilo je konkurentsku strukturu privrede pa je monetarna restrikcija kao neizbežni korak morala da
dovede i do rasta nezaposlenosti kao neželjenog sporednog efekta. Krajnji uzročnik njenog rasta po
njegovom mišljenju je neefikasna država blagostanja proistekla iz kejnsijanske politike vođene od tridesetih
godina. Nezaposlenost je beležila nagle i oštre oscilacije, ali i dugoročni rast, što ukazuje po njegovom
mišljenju na inherentnu neefikasnost kejnsijanske intervencije da je obuzda iako je ka tome usmerena
celokupna politika efektivne tražnje.
Za monetariste inflacija je isključivo monetarni fenomen. Smatraju da se sa rastom novčane mase
povećava inflacija, usporava rast društvenog proizvoda i povećava nezaposlenost. Monetarizam ne prihvata
dugoročni trade-off izmedju inflacije i nezaposlenosti. Za rast nezaposlenosti nije kriva monetarna restrikcija
u borbi protiv inflacije. Uzroke nezaposlenosti treba tražiti u državnoj regulativi, suspenziji tržišta i usponu
monopola i posebno u usponu radničkih sindikata. Zbog razgranatih državnih programa rastu rashodi koji se
pokrivaju sve većim prihodima i poreskim opterećenjima. Ti rashodi su glavni izvor rasta monetarne mase i
inflacije.
Monetarističku politiku najveće interesuju monetarni sektor i stabilnost cena. Zalažu se za visoke
kamate koje su izazvale mnoga bankrotstva. Mnogo manje se bave realnim sektorom, problemima
zaposlenosti i konkurentske pozicije privrede. Kada je u pitanju javni sektor, zalažu se za denacionalizaciju.
Ekonomska analiza –seminarski rad
Strana 5
U osnovi, monetaristi nastavljaju neoklasičnu liniju istraživanja. Veruju u samoregulišuću prirodu
tržišne privrede. Istini za volju, dopuštaju mogućnost da se na kratak rok mogu nominalnim promenama
nadnica i cena izazvati realne promene na strani proizvodnje i zaposlenosti.
Koreni monetarizma su brojni i daleki. Počinju sa Bodenovom i Hjumovom kvantitativnom teorijom
novca. Sam pojam monetarizam skovao je K. Bruner. Monetaristička teorija spada u okvire makroekonomske
teorije. Suprotstavljajući se kejnsijanizmu, monetaristi osporavaju teorijsku utemeljenost kejnsijanizma, a
posebno efikasnost intervencionističke politike države. Diskusije u vezi sa monetarizmom dostigle su vrhunac
sedamdesetih godina, a posebno povodom dva rada Miltona Fridmana: Teorijski okviri monetarne analize,
1970. god. i Monetarna teorija nominalnog dohotka, 1971. god.
Obeležja monetarizma su:
1. kvantitativna teorija novca;
2. Filipsova kriva upotpunjena očekivanjima;
3. monetaristički pristup platnom bilansu i
4. protivljenje aktivističkoj ekonomskoj politici.
Iako nije homogena škola ekonomske misli, monetaristički pravac ipak može da se svede na četiri
opšta stava:
1. privatni sektor je stabilan; posle poremećaja, privredni sistem se automatski vraća u stanje pune
zaposlenosti, a nezaposlenost na svoj prirodni nivo;
2. bilo koja stopa monetarnog rasta kompatibilna je sa nivoom pune zaposlenosti, mada je ishod različita
inflacija;
3. promena stope monetarnog rasta prvo menja stopu realnog ekonomskog rasta i nezaposlenost; na dugi
rok ti efekti nestaju i jedino ostaje permanentno povećanje stope inflacije;
4. odbacuje se aktivistička politika upravljanja tražnjom, bilo monetarna ili fiskalna, i preferiraju na dugi rok
monetarna pravila ili unapred definisani ciljevi.
Po shvatanjima monetarista povećanje agregatne tražnje, putem politike monetarne ekspanzije,
izaziva podizanje cena i nadnica preko uzajamnih dejstava tražnje i ponude na tržištu. Ma koja konstantna
stopa monetarnog rasta u saglasnosti je sa ravnotežnom stopom nezaposlenosti i proizvodnje, premda uz
različite stope inflacije. Ove tri postavke, o ubrzavanju, privremenosti i o endogenoj prirodi inflacionih
očekivanja, čine teorijsku celinu.
6. MONETARISTIČKA POLITIKA I IDEJE
U ekonomskoj politici monetaristi pre svega polaze od ideje da je privreda uvek u ravnoteži tj. da
postoji stabilnost privrede zahvaljujući fleksibilnim cenama, slobodnoj tržišnoj igri i liberalističkoj politici.
Slobodna ekonomska politika po njima podrazumeva jednu drugačiju ulogu države (protivno kejzijanskim
stavovima ), državu koja neže u potpunosti regulisati i odre|ivati pravila igre jer je po njima preterana
državna intervencija neefikasna ( u smislu alokacije resursa ) i štetna. I fiskalna politika je po njima neefikasna
jer omogućava rast inflacije i budžetskog deficita; njome se ostvaruje efekat istiskivanja privatnog sektora.
Dakle možemo zaključiti da monetaristi jedino “ veruju “ u monetarnu politiku. Naime, kako u privredi nije
