Универзитет у Београду
Економски факултет
Семинарски рад из предмета
Основи макроекономије
Тема:
Монетаристичка контрареволуција
Професор:
Кандидат: Ивана Мојићевић
Београд, мај 2013. године
Настанак и развој монетаризма
На интелектуалној сцени економске мисли монетаризам се појавио крајем 40 –
тих и половином 50 – тих година 20. века, са значајним радовима свог утемељивача
Милтона Фридмана. Уз кензијанизам и нову класичну макроекономију, монетаризам
представља једну од три најутицајније макроекономске школе 20. века. Када
посматрамо теорију, овај правац економске мисли представља модерну верзију
неокласичне економске школе, јер оживљава и реформишеквантитативну теорију новца
и улогу монетарне политике.
Монетаризам је једним делом настао као одговор на владајућу кензијанску
парадигму, па се зато појава и јачање утицаја монетаризма у литератури често означава
као „
монетаристичка контрареволуција“
Многи аутори сматрају монетаризам као контрареволуцију у односу на до тада
владајући кензијанизам. Напад монетаризма на кензијанизам уследио је почетком
50-тих година и у изузетно кратком року, свега неких 20-ак година, постаје доминантна
школа у теоријском смислу и у економској политици. Проучавање монетаризма
неодвојиво је од проучавања и доброг познавања кензијанске економске школе.
Кензијанска школа залаже се за интервенционистичкуекономску политику,
одбацује Сејов закон тржишта и пуну запосленост и минимизира улогуновца и
монетарне политике.
Монетаризам је значајним делом настао као одговор либералне деснице и
неокласике на појаву кензијанизма и на његову доминацију у теорији и политици све до
краја 60-их година. Теорија перманентног дохотка, одбацивање преференције
ликвидности, увођењем стабилне функције тражње за новцем, негирање Филипсове
криве у дугом року и потенцирање правила наспрам дискреције, јесу теоријски
аргументи настали у директној полемици са кензијанцима. Тако се од кензијанског
става да новац није важан, дошло до става, да су новац и управљање понудом новца
најважнији, а да је инфлација најзначајнији проблем привреде, настао неефикасном
интервенцијом државе. То је била несумњива интелектуална и политичка победа
монетаризма.
Током 70-тих година монетаризам односи превагу у економској политици.
В.Британија за време владавине М. Тачер, САД за врема владавине Реагана и Немачка
за владавине хришћанско-демократске уније, у својој политици примењују
монетаристичке препоруке. Монетаризам односи превагу у FED-у, када на његово чело
стаје П.Волкер, као и у међународним институцијама, као што су Међународни
Монетарни Фонд, Светска Банка. Јачању оваквих политичких утицаја предходио је раст
инфлације у западним земљама, рат у Вијетману, девалвација фунте 1967., колапс
Бретон-Вудса (март 1973.), појава стагоинфлације и први нафтни шок 1974., томе треба
додати и неуспех кензијанаца у борби против инфлације и стварање државе благостања.
У хронолошком смислу разликујемо пет етапа у развоју монетаризма:
Прва етапа:
током 50 – тих година, када је формулисана теорија перманентног
дохотка и теорија стабилне тражње за новцем.
Друга етапа:
током 60 – тих када су се појавили радови о значају и улози
монетарне политике у монетарној историји САД и модел оптималне количине новца.
Карактеристике монетаризма
Основне карактеристике монетаристичке школе могу се сажети у неколико
следећих одредница:
У теоријском смислу
монетаризам је модерна верзија квантитативне теорије
новцаформулисиране као стабилна функција тражње за новцем.
У смислу економске филозофије
, монетаризам доследно наставља Смитхову и
Саyовудоктрину економског либерализма и вере у стабилност привреде као њено
природно својство.
У методолошком смислу
монетаризам инсистира на позитивној економији
лишеној етичкихкритеријума и вредносних судова, као и емпиријској верификацији
теорије; циљ теорије треба да буде коректно предвиђање догађаја на основу модела.
У економској политици
нагласак се ставља на стабилно и дугорочно
управљање понудомновца, а предност даје правилима у односу на дискрециону
политику владе.
У идеолошком смислу
, монетаризам је теорија либерално-конзервативне
деснице којаверује у рационалног појединца (који настоји да максимизира своју
корисност), у приватну својину и слободну - конкурентску тржишну утакмицу.
Основна начела Монетаризма
Обележја монетаризма су:
1) квантитативна теорија новца;
2) Филипсова крива употпуњена очекивањима;
3) монетаристички приступ платном билансу и
4) противљење активистичкој економској политици.
Иако није хомогена школа економске мисли, монетаристички правац ипак може
да се сведе на четири општа става:
приватни сектор је стабилан; после поремећаја, привредни систем се аутоматски
враћа у стање пуне запослености, а незапосленост на свој природни ниво;
било која стопа монетарног раста компатибилна је са нивоом пуне запослености,
мада је исход различита инфлација;
промена стопе монетарног раста прво мења стопу реалног економског раста и
незапосленост; на дуги рок ти ефекти нестају и једино остаје перманентно
повећање стопе инфлације;
одбацује се активистичка политика управљања тражњом, било монетарна или
фискална, и преферирају на дуги рок монетарна правила или унапред
дефинисани циљеви.
По схватањима монетариста повећање агрегатне тражње, путем политике
монетарне експанзије, изазива подизање цена и надница преко узајамних дејстава
тражње и понуде на тржишту. Ма која константна стопа монетарног раста у
сагласности је са равнотежном стопом незапослености и производње, премда уз
различите стопе инфлације. Ове три поставке, о убрзавању, привремености и о
ендогеној природи инфлационих очекивања, чине теоријску целину.
Најбитније теоријске поставке монетаризма су:
1. прихвата се квантитативна теорија новца преформулисана у облику
дугорочностабилне агрегатне функције тражње за новцем. Ту се полази од коцепта
новца, као облика држања имовине појединца – активе, тј. као капиталног добра за
фирму. Натражњу за новцем утичу бројни фактори од којих највећи значај имају
перманентни доходак и стопа инфлације.
2. тражња за новцем је дугорочно стабилна фунција, приказана као реална количина
новца. Стабилност тражње за новцем одржана је чак у условима хиперинфлације.
Брзина оптицаја новца је стабилна током времена, а каматна стопа има незнатан утицај
на тражњу за новцем.
3. уместо Кејнсовог концепта апсолутног дохотка, Фридман уводи концепт
перманентног дохотка, који дефинише као дугорочно стабилни – равнотежни
ниводохотка појединца.
4. идеја перманентног дохотка и стабилне тражње за новцем упућује на важно начело
монетаризма о природној стабилности привреде и аутоматском механизму
успостављања равнотеже путем флексибилних цена и слободне тржишне игре.
5. понуда новца у привреди има егзогени карактер (одређена је политиком Централне
банке) и узрочност иде од новца ка номиналном дохотку, тј. од новца ка нивоу
инфлације. Стога је како истичу монетаристи инфлација увек и свуда монетарни
феномен и последица прекомерне новчане експанзије.
6. према монетаристима постоји стабилан однос између понуде новца и номиналног
дохотка. Краткорочно новац делује на друштвени производ, а дугорочно на цене. Они
праве разлику између кратког и дугог рока, истичући своју дихотомију, да је новац на
кратак рок ненеутралан, а у дугом року утиче само на апсолутни ниво цена.
7. у економску теорију уносе концепт адаптивних инфлационих очекивања и
уграђујуих у функцију тражње за новцем, потрошну функцију и Филипсову криву.
Адаптивна очекивања доводе до различитог понашања економских субјеката у кратком
и дугом року и значе динамички концепт проучавања макроекономије. Захваљујући
адаптивним очекивањима могућ је краткорочан ефекат новчане илузије и активистичка
економска политика у кратком року.
