Javne i monetarne finansije

1. OSNOVE I PRIRODA FINANSIJA

Finansije u punom obliku   nastaju u osnovi pojavom i razvojem robne proizvodnje,
odnosno postojanjem novca kao opšteg ekvivalenta. Početak i kraj procesa reprodukcije
je novac, odnosno novčani oblik vrednosti sredstava reprodukcije. Novac se javlja ne
samo kao čisto finansijski fenomen, već i kao sasvim određeni društveni odnos. Sve dok
postoji novac i novčani oblik vrednosti-imaćemo finansije i finansijske odnose. Priroda
finansija   je,   dakle   novčana,   odnosno   monetarna.   Bez   novca   i   novčanih   odnosa   u
stvaranju i raspodeli nacionalnog dohotka-nema ni finansija. To znači da će finansije
kao naučna disciplina postojati sve dotle dok budu postojali robna proizvodnja, zakon
vrednosti i novac kao posebna ekonomska kategorija. Finansije u savremenoj teoriji
obuhvataju sve novčane odnosno finansijske odnose, pošto u sebe uključuju tri najuže
povezana područja.
-monetarna finansije ( novac, kredit, banke, berze)
-javne i društvene finasije ( prikupljanje i trošenje društvenih sredstava za finanasiranje
javnih potreba u društvu)
-međunarodne finanasije ( kao poseban deo, mada ga neki autori svrstavaju u monetarne
finansije )
Danas   su   sva   tri   dela   integrisana   u   jednu   jedinstvenu   novčanu   disciplinu-nauku   o
finansijama. Prema tome finansije kao naučna disciplina bave se svim pitanjima koja su
vezana za probleme  novca, za njegovo stvaranje, tokove, poništavanje, brojna i složena
delovanja   u   privredi,   tokove   dohotka   uopšte,   a   pre   svega,   za   njegovu   raspodelu,
preraspodelu,   oblike,   instrumente   i   subjekte   njegovog   trošenja,   te   brojna   i   složena
delovanja u savremenoj privredi. Jedan deo novčanih tokova odvija se unutar sektora
privrednih preduzeća, a drugi oblik kružnog kretanja odvija se u privredi kao celini.
Novčana sredstva napuštaju sektor privednih preduzeća prilikom raspodele dohotka i
odlivaju se u sektor stanovništva, banaka i države, odnosno u inostranstvo. Pošto ovi
sektori dobijena novčana sredstva troše za kupovinu roba ili usluga, u prvom sektoru, to
se novčani dohodak, preliven u njih, ponovo vraća u sektor privrednih subjekata. Time
se završava jedan ciklus kružnog kretanja dohodaka u privredi.

2. POJAM I PREDMET JAVNIH FINANSIJA

Javne   finasije   bave   se   izučavanjem   nastanka   i   razvoja   javnih   potreba,   upravljanjem
javnim potrebama i njihovim finasiranjem. Finansiranje javnih potreba obuhvata:javne
rashode,   javne   prihode,   budžet,   finansijke   odnose   između   različitih   nivoa   državne
zajednice, finansijsku politiku koja obuhvata alokativnu-distributivnu i stabilizacionu
ulogu javnih finasija.
Izraz finansije potiče od latinske reči finis, koja znači granica, kraj, svršetak. Finansije
su nastale pojavom robne proizvodnje i robno-novčanih odnosa.
Finansije u širem smislu obuhvataju ukupne finansije u državi za finansiranje potreba
tržišnog i javnog sektora. One čine novčano izraženi bruto domaći proizvod (BDP)
Jedan   deo   ukupnih   finansija   ostaje   u   privredi,   u   tržišnom   sektoru   i   koristi   se   za
finansiranje  privrede i stanovništva u tržišnim uslovima privređivanja. Drugi deo koristi
se za finansiranje javnih potreba.
Finansije u užem smislu označavaju i posebnu nauku ( nauku o finansijama, finansijsku
teoriju) koja izučava pojave, odnose i institucije u vezi sa prikupljnajem, raspodelom,

Javne i monetarne finansije

trošenjem i upravljanjem novčanim sredstvima radi zadovoljavanja opštih i zajedničkih
društvenih potreba. Za ove finansije koristi se i naziv javne finansije i finansije u užem
smislu.

3. JAVNA POTROŠNJA I JAVNE POTREBE

Individualne potrebe može svaki pojedinac zadovoljiti na odgovarajući način i osigurati
sredstva za njihovo pokriće. Društvene potrebe dobijaju karakter opštih zajedničkih ili
kolektivnih   potreba.   Sve   potrebe   u   društvu   mogu   podeliti   na   3oblika:   individualne,
potrebe   užih   kolektiviteta   (privrednih   subjekata   i   sl),   društvene   ili   opšte   (   javne
potrebe) . Društvene ili javne potrebe se javljaju danas u svakoj društvenoj zajednici.
3.1. Javna dobra
Nauka o javnim finansijama izučava janve potrebe i njihovo finansiranje. Ona izučava
upravljanje javnim potrebama. Javnim potrebama upravljaju država i javnopravna tela,
odnosno političke sile koji odlučuju o javnim potrebama i biraju i kontrolišu organe koji
javne   potrebe   ostvaruju.   Ove   potrebe   kada   se   konkretizuju   najpre   obuhvataju
tradicionalne javne potrebe i to : opštu zakonodavnu aktivnost ( donošenje upravnih
akata,   zakonitost   u   svim   sferama   života   u   državnoj   zajednici)   spoljnu   bezbednost
( zahteva organizovanje i finansiranje oružane odn.vojne sile) unutrašnju bezbednost
( zaštita života, slobode i prava građana njihove imovinu u zemlji itd) u javna dobra
spadaju i prirodna nacionalna bogastva.
3.2. Država kao javno dobro
Javno dobro je i sama država ako se efiakasno stara o javnim potrebama građana. Za
građane je dobra ona država koja ima obezbeđuje odgovarajući standard privatnih i
javnih potreba i nije dobra ona koja to ne čini. Efikasnost države kao organizacije i
institucije vlasti zavisi od mnogo faktora koji utiču na zadovoljavanje javnih potreba
(politika,  dostignuti  stepen  demjokratizacije države,  materijalni  mogućnosti  poreskih
obveznika,   umešnost,   preferencija   pojedinaca,   tradicija,   pripadnost   odgovarajaćim
međunarodnim organizacijama (EU) sl.
3.3. Kriterijumi za definisanje javnih potreba i za razlikovanje javnog od privatnog
dobra
Privatna dobra se koriste na osnovu apsolutnog prav. Koristi ih samo jedno lice titular
tog prava. Svako drugo lice je isključeno iz tog prava i ne može da koristi to pravo. Ako
drugo lice želi da koristi to (tuđe) privatno dobro, mora da ga kupi, plati odnosno do
njega može doći samo na osnovu ugovora o kupovini, nasleđivanjem. Javna dobra su
dostupna   svima   pod   jednakim   uslovima,   a   usto   su   i   besplatna.   Ekonomski   rečeno,
granični trošak upotrebe jevnog dobra za svakog pojedinca ravan je nuli.

4. MEŠOVITA PRIVREDA

Ne postoje čvrste granice između javnopravnih i privatnopravnih subjekata . Zbog toga
što javnopr.subjekti finansiraju od privatnopr.i od njih kupuju robe koriste usluge. A
privatnoprv.subjekti koriste i ono što im pruža tržišni sektor i usluge javnog sektora.

Javne i monetarne finansije

Danas se svaka država proglašava demokratskim , a u praksi može manje ili više da ima
karakteristike levijatanske države. Radi se o izrabljivanju građana putem poreza ali se to
može odnositi i na druge načine izrabljivanja. Levijatan ( morsko čudovište, koje često
simbolizira zlo ) izabrano je kao metafora, da bi se predočile turobne posledice koje se
mogu očekivati zbog korišćenja monopola države na korišćenje budžetskih sredstava.

JAVNI RASHODI

1.JAVNI RASHODI-POJAM I SADRŽINA

Društveni ili javni rashodi predstavljaju izdatke koje država kao celina, ili pojedina
društveno-politička zajednica, čini zbog zadovoljavanja određenih društvenih potreba.
Javni rashodi postali danas jedan od najznačajnih instrumenata državnog
intervencionizma u privredi, strukture i dinamike društveno-ekonomskog razvoja,
stabilnosti, zaposlenosti, raspodele nacionalnog dohotka i dr.
1.2 Mesto javnih rashoda u finansijkoj teoriji i praksi
Potrebno je razmotriti pitanje da li javni rashodi uopšte spadaju u predmet monetarnih i
javnih finansija. Zadatak finansija na ovom području da samo opiše i objasi kakvih sve
javnih rashoda ima te da daje njihovu karakteristiku i ništa više, i drugi da nauka o
finansijama treba da objasni ne samo vrste javnih rashoda već da istovremeno proučava
i probleme, prikladnost i opravdanost pojedinih vrsta javnih rashoda. Treća koncepcija
ili savremeno shvatanje polazi od funkcije i delovanja javnih rashoda u privredi.

2. GRANICE STALNOG RASTA JAVNIH RASHODA

U pitanju granica rasta javnih rashoda, a posebno u odnosu na nacionalni dohodak,
mogu se izdvojiti dva gledišta: 1.stavovi klasične finansijske teorije i 2.stav savremene
teorije

1.Klasična teorija javnih rashoda

polazi od tvrdnje da mora postojati maksimum javnih rashoda, čije prekoračenje u
krajnjem slučaju, mora imati negativan odraz zna dinamiku i strukturu ekonomskog
razvoja i socijalnu i političku stabilnost. Kako su javni prihodi i rashodi trebali uvek biti
jednaki kao i ponudi i potražnja, odnosno investicije i štednja, to se polazilo od stvova
da poresko opterećenje treba da bude što niže da se dao dovoljan podstrek prvatnoj
inicijativi kao generatoru privrednog rasta i stabilnosti.

2.Savremene teorije stalnog rasta javnih rashoda

Savremena   građanska   teorija   ne   polazi,   kao   što   je   slučaj   sa   klasičnom,   samo   od
globalnog   iznosa   javnih   rashoda,   već   od   njihovog   kvaliteta   i   posebno,   njihove
strukture.Određena visina javnih rashoda, poznato je, imaće različit značaj u raznim
fazama konjukturnog ciklusa, ma kakav bio njihov apsolutni iznos, bitan je kvalitativan,
ekonomski efekat. Vrši se i diferencijacija pojedinih kategorija rashoda, imajući u vidu
heterogenost rashoda sa njihovog ekonomskog stanovištva. Transferni rashodi( socijalno
osiguranje, pomoć nezaposlenima i sl.) ne menjaju vrednost nacionalnog dohodka. Kod
direktno-produktivnih   investicionih   rashoda   nema   granice,   pošto   multiplikativno
doprinose   povećavanju   nacionalnog   dohodka.   U   odnosu   na   neproduktivne(čisto
administrativne)   rashode,   u   svim   zemljama   oni   se   posmatraju   u   funkciji   kretanja   u

Javne i monetarne finansije

ponašanju privrede. Delovanje i kretanje javnih rashoda privredi ne zavisi samo od
njihove visine, već i pre svega od : izvora njihovog finansiranja, strukture javnih
rashoda, oblika i načina delovanja rashoda na osnovna privredna kretanja, ciljeva tekuće
ekonomske i razvojne politike, političkih i socijalnih odnosa u jednom društvu i već
dostignutim nivoa i strukture javnih rashod.
3. UZROCI STALNOG RASTA JAVNIH RASHODA
Prema francuskom teoretičaru javnih finansija, Gastonu Jezu svi uzorci javnih rashoda
mogu se klasifikovati u dve osnovne grupe:

a.prividni ili fiktivni uzorci b.stvarni ili

suštinski uzroci
3.1 Prividni uzroci rasta javnih rashoda

su oni kada stalnom rastu javnih rashoda stoji

kao protivteža stalni rast javnih prihoda, tako da ne dolazi do većeg pritiska na poreske
obaveznike. Odnos između javnih rashoda i prihoda ostaje isti, dok visina lične
potrošnje nije ograničena u korist opšte potrošnje. Uzroci su : a.smanjenje kupovne
snage novca,b. promene u tehnici izrade budžeta i c.povećanje stanovništva i teritorije
zemlje.
a. pad kupovne sngae, novca, odnosno inflacije i rast cena dovode od nominalnog rasta
dohodka, rashoda i budžetskih izdataka uopšte.
b. kod promena budžetske tehnike, svi izdaci i prihodi ulaze u budžet što dovodi do
prividnog porasta budžetskih prihoda i rashoda
c. povećanje stanovništva i teritorija zemlje obično uzrokuje porasta rashoda, ali i
prihoda

3.2. Stvarni uzroci stalnog rasta javnih rashoda

a.   Ekonomski   uzroci   –vezani   su   za   stalni   rast   produktivnosti   rada,   društveno   i
materijalno   blagostanje,   životni   standard,   odnosno   stalni   rast   želja   za
potrošnjom( materijalne, kulture, prosvetne i sl.)  Savremena država pristupa izgradnji
škola, bolnica , biblioteka, razvoju socijalnog i zdravstvenog osiguranja i dr.
b. Vojni rashodi i politički uzroci kao faktor rasta javnih rashoda-politički uzroci stalnog
rasta javnih rashoda mogu biti unutrašnji i spoljni. Unutrašnji se pre svega odnose na
oblik društveno-političkog uređenja. Spoljnopolitički razlozi rasta javnih rashoda vezani
su za političke odnose zemlje sa drugim zemljama. Ovde se mogu svrstati rashodi za
vojsku, naoružanje, ratne potrebe itd.  c. Finansijski uzroci rasta javnih rashoda-vezani
su uglavnom za postojanje i službu javnog duga. Međutim kada dođe verme vraćanje
duga( otplate i kamate) on se javlja kao rashod-pošto ga treba vratiti.
d. Ostali uzroci rasta javnih rashoda-ratna stanja i priprema za rat, stalni proces ubrzane
urbanizacije, porast(umnožavanje) broja funkcija države, stalne inflacione tendencije u
svim privredama u svetu (rast cena) i nominalni rast javnih rashoda vezan za rast.

Klasifikacija javnih rashoda po MMF-u

Po funkcionalnom i ekonomskom kriterijumu delimo: 1. Rashod javnih službi, rashod
narodne odbrane, rashod školstva, rashod zdravstva, socijalnog osiguranja, rashod
stanovanja, komunalnih usluga, ekonomskih funkcija države, i rashod ostalih funkcija.
2. Rashod javne nabavke dobara i usluga, transferni rashodi, i na ime kamate na javni
dug, kapitalni javni rashodi,transferni rashodi u korist inostranstva. Primena
klasifikacije u srbiji od 2002 godine kontnim planom u delu koji se odnosi na rashode i
izdatke iskazana u 3 klase, tekući javni rashodi i izdaci za nefinansijsku imovinu i izdaci

Javne i monetarne finansije

Subvencije ili novčana pomoć su sredstva koja država daje svojoj jedinici da bi ih
oslobodili vršenja određenih rashoda.Davalac subvencije zadržava pravo da kontroliše
upotrebu datih sredstava, a često i određuje način upotrebe i korišćenja ovih sredstava.

POJAM I PRIRODA JAVNIH PRIHODA

1. DEFINICIJA JAVNIH PRIHODA

Društveni   ili   javni   prihodi   su   novčana   sredstva   koja   država   ,   odnosno   društvena
zajednica, prikuplja radi pokrivanja društvenih rashoda. Prema tome, društveni prihodi
predstavljaju   sredstva   koja   imaju   osnovnu   namenu-pokrivanje   ili   finansiranje
društvenih(javnih) funcija.
Društveni prihodi se danas javljaju u različitim osnovnim oblicima. Navešćemo samo
najvažnije:porezi,   prihodi   od   javne   imovine,   doprinosi,   takse,   carine,   parafiskalni
prihodi, novac iz primarne emisije centralne banke, javni dug države, pokloni i dr.

2. VRSTE I KLASIFIKACIJE JAVNIH PRIHODA

2.1 REDOVNI I VANREDNI JAVNI PRIHODI
Redovni   javni   prihodi   su   oni   koji   se   redovno,   u   određenom   periodu,
prikupljaju(   npr.svake   godine,   tromesečno)   iz   tzv.   stalnih   ekonomskih   izvora.   Služe
uglavnom   za   podmirivanje   redovnih   potreba   države.   Vanredni   prihodi   se   samo
povremeno javljaju, dakle u vanrednim slučajevima, a uglavnom služe za porivanje
vanrednih   rashoda   javnih   tela.   Onovni   oblici   vanrednih   prihoda   su   javni   zajmovi   i
vanredni porezi.
2.2 ORIGINALNI I DERIVATNI JAVNI PRIHODI
Originalni   prihodi   su   oni   koji   država   ostvaruje   svojom   privrednom   aktivnošću.
Uglavnom su to prihodi od državnih preduzeća i drugih oblika državne aktivnosti. Preko
dražavnih preduzeća, a prihod, ostvaren njihovom aktivnošću, spada u originalni prihod.
Derviatni  se, uglavnom prikupljaju na bazi finansijkog suvereniteta, te po tome imaju
prinudni karakter. Država ih izvodi iz ostvarenog dohotka pravnih ili fizičkih osoba.
Osnovni oblici ovih prihoda su porezi, doprinosi i takse.
2.3 JAVNO-PRAVNI I PRIVATNO-PRAVNI PRIHODI
Javno-pravni   su   takvi   prihodi   koje   država   ,   putem   svog   političkog   i   finansijskog
suvereniteta, ubira iz dohotka, odnosno drugih oblika imovine fizičkih i pravnih osoba.
Privatno-pravni   prihodi   su   oni   koje   država   ostvaruje   na   osnovu   vlasništva   nad
preduzećima.Tu država učestvuje u ostvarivanju prihoda pre svega kroz svoja pravo
vlasništva.
2.4 PRIHODI OD STANOVNIŠTVA I PRIVATNIH LICA
Prihodi od stan. potiču od dohotka ili drugih oblika imovine građana. To su razni oblici
poreza, taksa, doprinosa i sl. koje obavezno plaćaju fizičke osobe, odnosno na koje su
dobrovoljno   pristale   npr.zajam.   Prihodi   od   pravnih   osoba   su   prihodi   koje   država
ostvaruje od privrednih i drugih subjekata u obliku poreza, doprinosa, taksa, carina.
2.5 PARAFISKALNI PRIHODI
Parafiskalni prihodi su specijalni oblik javnih prihoda koji nisu namenjeni potrebama
budžeta, već neposrednom podmirivanju određenih društvenih potreba. To je prihod
institucionalnih jedinica na nižem nivou organizovanja.