1. POJAM POJAVA I ISTORIJSKI RAZVOJ INFLACIJE
Sama reč „Inflacija“ potiče od latinske reči INFLATIO što znači NADIMANJE (ili zapaljenje
pluća), tako da je to godinama bio medicinski izraz.
Do upotrebe u ekonomskoj nauci, ovog termina (pojma), dolazi za vreme građanskog rata
u Americi (1861 – 1864). Naime, 1864. godine, u Njujorku izlazi knjiga „Velika papirna obmana ili
približavanje finansijske eksplozije“ – Aleksandra Demlera, u kojoj se po prvi put u istoriji ekonomske
nauke upotrebljava izraz inflacija, koji je prikazivao nadimanje novčanog opticaja i visok porast cena.
Inflacioni procesi (gledano istorijski), javljaju se veoma rano :
1.
Francuski arheolozi su otkrili preko 300 ispisanih kamenih pločica na kojima su bili naznačeni
proizvodi koji se moraju prodavati po fiksnoj ceni (to je vreme Rimskog Imperatora Dioklecijana,
koji je 301. godine naše ere izdao naredbu o zamrzavanju cena).
2.
Veliko obezvređivanje novca je zahvatilo Evropu, naročito kolonijalne zemlje (Španija, Portugal,
Holandija, Francuska, Nemačka...) kroz XVI, XVII, XVIII i XIX vek, ali tek XX vek nazivamo
vekom inflacije.
3.
Velike ratne inflacije katastrofalnih razmera (istorijski gledano) bile su u Americi (1861 - 1864);
u Francuskoj 1789. godine, a naročito za vreme i posle I Svetskog rata u Nemačkoj, Austriji,
Mađarskoj, Poljskoj i Rusiji.
4.
Početkom 50. i 60. godina 20. veka broj studija posvećen problemu inflacije raste
geometrijskom progresijom.
5.
Do prve polovine 60. godina, inflacija je bila shvaćena kao obavezni pratilac visoke konjukture i
zaposlenosti, kao razumna cena kojom se plaća puna zaposlenost i rast nacionalnog dohotka.
Međutim, 70. godina 20. veka dolazi do privredne stagnacije i inflacije, kada rast cena
premašuje stopu privrednog rasta i to u uslovima izrazite nezaposlenosti rada i neiskorišćenosti
kapaciteta (Stagflacija).
6.
Ekonomska teorija stalno pokušava da identifikuje uzroke, procese prenošenja, samoodržavanja
i širenja inflacije, pri čemu je najbitnije utvrditi inflacioni uzrok i mehanizam širenja inflacije.
Upravo tu se ekonomski teoretičari najviše mimoilaze, jer se često događa da jednu istu inflaciju
jedni objašnjavaju tražnjom, drugi – troškovima, a treći – strukturnim neusklađenostima.
Razlikujemo 3 oblika inflacije:
- klasična inflacija- privredni rast + puna zaposlenost + rast cena (inflacija)
- stagflacija – stagnacija privrednog rasta + nezaposlenost + rast cena (inflacija)
- slamflacija – pad privrednog rasta + totalna nezaposlenost svih kapaciteta + rast cena (inflacija)
2. UZROCI I VRSTE INFLACIJE
Gledano kroz istorijsku distancu ovog problema, dva su uzroka, koja su veoma vidljiva i
upečatljiva kod izazivanja inflacije. Ona je prisutna u vremenima ratnih vihora i prirodnih kataklizmi (i
što je veća kataklizma, veća je i inflacija). Kao drugi naglašeni uzrok (gledano kroz istorijsku distancu)
uzima se takozvano „kvarenje novca“ kao izraz samovolje ili nečeg drugog od strane autoritativnih
vladaoca i ličnosti.Danas se svi (mnogobrojni) faktori koji se identifikuju kao osnovni uzročnici inflacije,
svrstavaju u dve osnovne grupe, i to :
1. Monetarni faktori inflacije (osnovni uzrok inflacije je ekspanzija novčane mase), i
2. Nemonetarni (Realni) faktori inflacije (visoki troškovi poslovanja, rast ličnih dohodaka iznad
rasta produktivnosti rada, porast uvoznih cena, disproporcije u privredi, psihološki faktori, i
dr.).
Ali ipak, pored mnogih uzročnika inflacije (zavisno od autora), sledeći uzročnici su prisutni
1
(suštinski) kod svih autora :
1.Porast novčane mase (porast iznad rasta društvenog proizvoda),
2.Rast ličnih dohodaka koji je neusklađen sa rastom produktivnosti rada,
3.Rast opšte i zajedničke potrošnje (porast javne potrošnje iznad rasta nacionalnog dohotka),
4.Rast investicija (porast iznad rasta štednje).
U zavisnosti od uzroka opadanja kupovne snage novca, razlikujemo sledeću najvažniju podelu
inflacije :
1. Inflacija tražnje (nesklad između ponude i tražnje, gde je tražnja veća od ponude),
2. Inflacija troškova (usled porasta troškova proizvodnje iznad rasta produktivnosti rada), i
3. Strukturna inflacija (strukturna neusklađenost između privrednih grana ili tzv. Parcijalna
neravnoteža).
Pored drugih vrsta i podela inflacije, ovde se nameću dve konkretne, izrazito važne i upečatljive,
i to :
1
.
Stagflacija
– javlja se 60. godina 20. veka, a zamah dobija tokom 70. i 80. godina 20. veka,
i danas je najaktuelniji oblik inflacije. Stagflacija je pojava ekonomske stagnacije i visoke stope inflacije
(imamo da uz porast cena dobijamo i porast nezaposlenosti).
U kontekstu ove pojave objasnićemo i
pojam
„Stampflacije“
(pad privrednog rasta i skok cena, tj. Inflacija, pad privrednog rasta +
inflacija).
2. Inflacioni vrtlog ili inflacija inercija
, takozvana nekontrolisana inflacija ili hiperinflacija,
javlja se najčešće u ratnim uslovima ali i u miru kada se budžetski deficit finansira direktno iz primarne
emisije Centralne banke.
Najteže posledice hiperinflacije su socijalne prirode jer ona najviše pogađa one koje treba
zaštititi, pre svega siromašne, a i srednje slojeve društva, a nnajveću korist imaju bogati slojevi društva
i oni kojima nije potrebna nikakva zaštita.
Od šesnaest (16) hiperinflacija, čak u 9 je bilo reč o ratu, spoljnom ili građanskom. U ostalim
slučajevima su raspad zemlje ili tranzicija (potpuna promena društvenog sistema). Jedino su Bolivija i
Brazil imale hiperinflaciju bez ratnih okolnosti, ali u uslovima izrazite političke nestabilnosti.
Tokom hiperinflacije (period do 5 godina), vrši se radikalna promena socijalno političke strukture
društva i menja se čitav sistem vrednosti.
1. POSLEDICE, TOKOVI I FAZE INFLACIJE
Sve posledice možemo posmatrati kao ekonomske, socijalne i političke. Najznačajnije konkretne
posledice inflacije su :
1. Porast opšteg nivoa cena,
2. Snižavanje kriterijuma privređivanja,
3. Smanjenje efikasnosti privrede,
4. Pad stope akumulacije,
5. Smanjenje konkurentnosti privrede,
6. Pogoršanje uslova za sticanje dohotka,
7. Diferenciranje položaja pojedinih kategorija stanovništva,
8. Ekonomska nesigurnost radnika,
9. Stvaranje paralelnih valutnih sistema,
10. Obezvređivanje štednje, i
11. Dolazi do prelivanja između dužnika i kreditora jer se teret stvarnog zaduženja smanjuje.
Otvorena inflacija ima svoju putanju, kretanje kroz nekoliko faza :
1.
FAZA :
Povećavaju se cene deficitarnih proizvoda (usled povećanja tražnje za njima).
2.
FAZA :
Nastupa takozvani Kingov zakon po kome je porast cena znatno veći nego što je
smanjenje ponude roba u odnosu na tražnju. Dakle, sa jedne strane skupoća i obezvređivanje
2
je proces prilagođavanja cena svih faktora proizvodnje stopi inflacije.
Motiv indeksacije je zaštita dohotka opterećenih subjekata u društvu u procesu ogromnih
preraspodela koje stvara hiperinflacija. Indeksacija može donekle minimizirati problem inflacije, ali je
nikako ne može otkloniti.
Statističko merenje inflacije izvodi se iz indeksa cena na malo i indeksa troškova života :
W
0
= P
0
q
0
Gde je :
P
1
–
Cene tekućeg perioda,
P
0
– Cene baznog perioda,
W
0
– Vrednost proizvodnje baznog perioda (Ponder),
q
0
– Količina proizvodnje baznog perioda.
8. FIŠEROVA MONETARNA TEORIJA INFLACIJE
Irvin Fišer je u svom delu „Kupovna snaga novca“, 1911. godine, izvršio razradu kvantitativne
teorije novca (fenomen inflacije nastupa usled preterane ekspanzije novca – primitivna kvantitativna
teorija).
Fišerov model ili transakciona varijanta kvantitativne teorije novca zasniva se na jednačini :
Gde je :M
– Količina novca u opticaju,
V
– Brzina opticaja novca,
T
– Obim robe, i
P
– Opšti nivo cena.
Iz formule vidimo da je nivo cena upravo proporcionalan količini novca u opticaju, a obrnuto
proporcionalan proizvodnji.
Fišer je dao i proširenu jednačinu kvantitativne teorije, koja glasi :
M
1
V
1
+ M
2
V
2
= PT
Gde je : M
1
– Količina novca u opticaju,
M
2
– Količina depozitnog novca,
V
1
- Brzina opticaja gotovog novca,
V
2
- Brzina opticaja depozitnog novca,
T
– Obim robe, i
P
– Opšti nivo cena.
Iz poslednje formule vidimo da su cene funkcija proizvoda količine novca i brzine njegovog
opticaja (nivo cena je određen količinom novca u opticaju).
4
P
1
P
0
W
0
∑
W
0
∑
I
=
ili
I =
∑
P
1
P
0
P
0
q
0
∑
P
0
q
0
MV = PT
P
=
MV
T
P
=
M
1
V
1
+ M
2
V
2
T
P
=
∫
MV
T
9. KEJNSOVA TEORIJA INFLACIJE
Posle velike ekonomske krize (1929 – 1932) koja je do kraja diskreditovala Fišerovu
kvantitativnu teoriju, na ekonomsku pozornicu stupa Džon Majnard Kejns koji ekonomsku analizu
pomera sa ponašanja pojedinih subjekata na makroagregate (investicije, štednja, dohodak, potrošnja) i
na njihove međusobne odnose.
Kejns kao pristalica takozvane Kembridžske škole u svom delu „Traktat o monetarnoj reformi“
objašnjava inflaciju kao posledicu porasta efektivne tražnje u uslovima pune zaposlenosti (kritična
tačka) gde svako povećanje efektivne tražnje se odražava na porast cena.
Suština Kejnsove teorije inflacije je u naglašenom rastu nivoa agregatne tražnje iznad nivoa
agregatne ponude u uslovima pune zaposlenosti (osnovni uzrok rasta cena).
Kejns u svojim analizama razvija takozvani „dohodovni pristup“ monetarnih faktora, gde se
dejstvo monetarnih faktora odvija preko dohotka i njegove upotrebe.
10. FRIDMANOVA TEORIJA INFLACIJE
Pojavom manjeg dela „Studije o kvantitativnoj teoriji novca“, univerzitetskog profesora iz
Čikaga, Miltona Fridmana, došlo je do prave revolucije u ekonomskoj nauci. Ipak, Fridman je svoju
teoriju okarakterisao kao „ekonomsku kontrarevoluciju“, nasuprot, kako Fridman kaže Kejnsovoj
„intelektualnoj svojini“.
Krajem 50-ih godina XX veka dolazi do zamene dominacije Kejnsove teorije Fridmanovom
monetarističkom teorijom, jer se na bazi Kejnsove analize posle II Svetskog rata očekivala recesija i
nezaposlenost, a umesto toga došlo je do ubrzanog privrednog rasta i inflacije (sve do 60. godina
inflacija se vezivala za stanje pune zaposlenosti).
Kroz Fridmanov monetarizam se, zapravo, reformiše Fišerova kvantitativna teorija novca:
„Inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen jer se ona stvara rastom količine novca koji
je brži od rasta proizvodnje.“
[Milton Fridman]
Za monetariste, novac je i osnova ekonomskog razvitka, temelj teorijske analize i glavni
instrument ekonomske politike. Ključna determinanta monetarizma je da novac nije pasivna veličina već
se on posmatra kao deo aktive ili deo imovine (teorija tražnje novca je suština monetarne Fridmanove
teorije).
Uzroci inflacije (po Fridmanu) su u tražnji za novcem od strane pojedinih ekonomskih subjekata
i u promenama novčane mase, gde svaki porast novčane mase iznad rasta nacionalnog dohotka vodi
rastu cena, dok korelacija između količine novca i promene cena je veoma visoka.
11. TEORIJA INFLACIJE TRAŽNJE
Najpoznatije varijante ove teorije su :
1. Kvantitativna teorija novca,
2. Teorija inflacionog jaza.
Inflacija tražnje se još naziva
monetarnom inflacijom
.
P
P0 P0 – data ponuda roba
T - tražnja
P1 Y - nacionalni dohodak
E2
P2
E1
P1
E0
P0
T0 T1 T2
Y0 Y1 Y2 Y
Ako paralelno sa porastom tražnje sa T0 na T1 dođe i do povećanja robe na robnim tržištima sa
5
Predstavnici ove teorije tvrde da teorija inflacije tražnje ili inflacije troškova ne mogu da objasne
osnovne uzroke inflacije u zemljama u razvoju, u nerazvijenim zemljama i u zemljama u tranziciji,a
ponekad i u razvijenim zemljama.
Za razliku od inflacije tražnje koja posmatra ukupni agregatni odnos ponude i tražnje u privredi
kao celini, strukturna inflacija ističe da treba sagledati odnose ponude i tražnje i za privredu kao celinu,
ali i za njene pojedine delove. Ovaj tip inflacije je rezultat strukturne neravnopravnosti privrednog
razvoja u slabo razvijenim zemljama.I kada postoji nulti višak agregatne tražnje do inflacije će doći i
kada postoji višak tražnje u samo jednom sektoru privrede, jer će porast cene u tom sektoru brzo da se
multiplicira i na ostale sektore privrede. Dakle, „za razvoj inflacionog procesa dovoljan je sektorski višak
tražnje“ Čarls Šulc.
Strukturnu inflaciju ne treba posmatrati agregatno, već kroz :
a) Sektore u kojima postoji višak tražnje u odnosu na ponudu,
b) Sektore u kojima postoji manjak tražnje u odnosu na ponudu,
c) Sektore u kojima postoji uravnotežen odnos ponude i tražnje na robnim tržištima.
Strukturna inflacija se ne može izdvojiti kao poseban čist koncept inflacije, već predstavlja neku
vrstu kombinacije inflacije tražnje i troškova inflacije,ali zbog svoje izuzetne kompleksnosti ona nije
posebno formalizovana ni matematičkim ni grafičkimm prikazima.
Najveći doprinos teoriji strukturne inflacije dao je Čarls Šulc kada je 1959. godine objašnjavao
inflatorne pritiske u SAD za period 1955 – 1957. godine, a koji se nisu mogli objasniti ni inflacijom
tražnje ni troškovnom inflacijom.Po Šulcu, do podizanja cena dolazi delovanjem multiplikovanog efekta
kroz input – output povezanost nacionalne privrede.
Okosnicu Šulcovog koncepta čini simetrija u kretanju cena. Cene će rasti na onim parcijalnim
tržištima gde postoji višak tražnje, ali se neće smanjivati na parcijalnim tržištima gde postoji njen
deficit. U najboljem slučaju će se zadržati na istom nivou, što ukazuje na to da su cene rigidne u pravcu
njihovog smanjenja a veoma elastične u pravcu njihovog povećavanja.
14. UVOZNA INFLACIJA
Svetsko tržište ima veliki značaj za razvoj pojedinih nacionalnih ekonomija. Na njemu se visoke
cene razvijenih zemalja lako prevaljuju na nerazvijene putem tehnologije, licenci, skupih robnih i
finansijskih kredita i skupih izvoznih cena njihovih proizvoda.
Ponekad su moguća i obrnuta kretanja. Naime, visoke cene nafte zemalja OPEK – a utiču na
rast cena u razvijenim zemljama. Dakle, putem svetskog tržišta jedne zemlje uvoze inflaciju, a druge je
izvoze.
MONOPOLSKA INFLACIJA
Monopolske kompanije se pri određivanju cena rukovode principom da one moraju biti toliko
visoke da onemogućavaju pojavu gubitka, čak i pri vrlo visokim fiksnim troškovima po jedinici
proizvoda.
Monopoli svako povećanje svojih troškova ugrađuju u cene svojih proizvoda i na taj način
ugrađuju trajno inflaciju u svoju proizvodnju. Oni će pre smanjiti obim svoje proizvodnje nego što će
smanjiti svoje cene.
15. SOCIOLOŠKA TEORIJA INFLACIJE
Suština ove teorije se odnosi na sferu raspodele i preraspodele nacionalnog dohotka, a inflacija
postaje sredstvo za preraspodelu postojećeg realnog dohotka. Osnovno pitanje ovde je : „Ko je
inicijator inflatornog procesa?“
1. To su monopolska preduzeća (da bi pokrili svoje visoke troškove u sferi investicija i
istraživanja);
2. Sindikati (koji uspevaju da povećaju nominalne nadnice iznad produktivnosti rada), i
3. Država (zato što ima ključnu poziciju u primarnoj emisiji novca i zato što često pribegava
sistemu deficitarnog finansiranja – finansira budžet iz centralne banke)
16. INFLACIJA U ZEMLJAMA EU
Opšti stav EU daje antiinflatornoj politici prioritetan značaj. Stoga je EU (zona evra) „ugradila“
stabilizator protiv inflacije – uvela je faktor konvergencije inflacije za sve zemlje članice. Konvergencija
inflacije – tri zemlje sa najnižom prosečnom inflacijom uvećano za 1.5%. Dakle, nema više spontane
7
