Skup pravila o ponašanju u međusobnim odnosima ljudi, koje je izgradila i
usvojila neka društvena zajednica može se definisati kao moral. Na moral se gleda i kao
na svest o dužnostima, kao na spremnost za vršenje nekih zadataka, kao na disciplinu,
samopouzdanje, hrabrost. Gledano tako moguće je govoriti o učeničkom moralu,
nastavničkom moralu, moralu dece, roditeljskom moralu, moralu muškaraca, moralu
žena, moralu radnih zajednica kolektivnih udruženja. Temeljno pitanje u području
moralnog razvoja jeste da li je moralno rasuđivanje povezano sa moralnim ponašanjem.
Postoje razna shvatanja i definicije morala; neke od njih moral određuju u dva značenja:
kao“oblik ljudske prakse” i kao pravila i norme ponašanja. Međutim, najveći broj
stručnjaka moral određuje na bazi dobra i zla. Dobro i jeste osnovna komponenta i
najvažnija kategorija morala. U tom smislu se može dati sledeća definicija: Moral kao
poseban oblik društvene svesti obuhvata skup pravila i normi o ponašanju ljudi koji
regulišu njihove međusobne odnose na bazi dobra i zla. Kao što se iz ove definicije vidi,
moral je veoma složena društvena pojava. Ona je drtušveno uslovljena i vrši uticaj na
društvo.
Svi se stručnjaci, koji se bave problemom morala, slažu da kategorije dobra i zla
određuju specifičnost morala kao posebne vrste društvenih pojava. Međutim, nema
slaganja oko toga kako treba shvatati i definisati kategoriju dobra. Dobro i zlo su
relativne kategorije. Nemaju isto značenje u različitim vremenima i različitim društvima.
Većina se slaže da je vrhovna moralna vrednost moralno dobro. Moralno dobro ima
relativno značenje, ali u određenom smislu ima i opšte univerzalno značenje. Tako na
primer ubiti čoveka je univerzalno zlo, a sprečiti čoveka da počini ubistvo je univerzalno
dobro. Moral određuje ono što je dobro, a zabranjuje ono što je zlo. Moral odobrava ono
što je dostojno, čovečno a zabranjuje ono što je nedostojno, nečovečno. Šta je dobro i zlo,
šta je čovečno i nečovečno, ne može se odrediti jednom zauvek, za sva društva i za sve
klase i slojeve. Svaka društveno – ekonomska formacija ima svoj sistem moralnih normi.
Ali, postoji jedan opštečovečanski moral. Društvo nameće određeni moral pojedincu da
ga on usvoji kao svoj lični moral. Tako svaki pojedinac stvara svoj lični moral koji se,
manje ili više, razlikuje od društvenog. Pojedinac uviđa da ne može opstati bez morala,
zato oseća da je nečovek kada ga krši. Teško je odrediti sadržaj moralnog doba koje
obavezuje, određuje dužnosti. Iz ovog razloga se ni pojam dobro, ni pojam moralno
11
Čovek ima nelimitiranost kosmičkih razmera da uvek dograđuje svoje znanja i da kroz
generacije zida piramidu znanja. Potcenjivao je materijalno bogatstvo i negovao znanje i
ličnu etičnost kroz vrline. „Ljudski život ima smisla samo ako je u njemu moguće
ostvarivanje duhovnih i moralnih vrednosti.” Sokrat je u skladu sa ovakvim svojim
shvatanjem vodio i privatni život. Lično je savladao svaku požudu za materijalnim
bogatstvom i umovanje nadredio materijalnom i izuzetno kvalitetno živeo u postignutom
duhovnom zadovoljstvu. Nepokolebljivog uverenja, Sokrat je govorio da onaj čovek koji
od ma koga primi materijalna dobra ili novac "njega (tog čoveka) postavlja sebi za
gospodara, da robuje ropstvo sramotno ništa manje teško nego bilo koje drugo ropstvo."
Sokrat je zbog svojih stavova od savremene vlasti kao "štetan čovek i čudna ličnost koja
istražuje stvari ispod zemlje i gore na nebu i svemu tome uči i kvari omladinu." osuđen
na smrt. Smrtnu presudu Sokrat je prokomentarisao: "Za to nisu krivi zakoni, nije kriva
otadžbina koja takve zakone ima, već su krive sudije koji ih loše primenjuju." Sokrat je
bio protiv relativizma i proizvoljnosti, a zakone je smatrao opštom i nužnom
obaveznošću pa je stoga je i prihvatio osudu na smrt. Prihvatanjem osude Sokrat je
pobedio vreme, a smrt je bila samo fizički kraj tog čoveka, ali ne i njegovog dela.
Sokratov učenik,
Platon
, najveći je i najznačajniji njegov sledbenik. Stvaranje
legende o Sokratu, može se reći, isključivo je Platonova zasluga jer je Platon bio
fasciniran različitošću Sokrata od svih ondašnjih filozofa sofista. Sokrat nije ostavio
nijednu napisanu reč, skoro sve poznato nam o Sokratu zapravo zapisao je Platon ili je
prepoznatljivo u Platonovoj misli. Platon u svojoj polemičkoj raspravi Odbrana
Sokratova na briljantan način veliča izuzetni intelekt i umnost, a posebno uzvišenost
Sokratove ličnosti sa moralnog aspekta.
Platonovo etičko učenje ima dva nivoa:
etičko učenje u užem smislu
– o najvišem
dobru i najvećoj vrednosti života;
etičko političko učenje
– učenje o odnosu i stavovima
pojedinca i društvenih slojeva u odnosu prema državi. Platonovo etičko učenje u užem
smislu idealizuje apsolutnu istinu kao nepromenljivu veličinu vanvremensku i suštinu
svega postojećeg. Ukoliko se ostvari, onda je to najviša vrednost života i najveće životno
dobro. Apsolutna istina ili ideja postoji iznad sveta nezavisno, sa apsolutnim važenjem u
tom svetu. Platon kao centralnu ideju postavlja lepotu i dobro pored istine. Lepota i dobro
33
su po njemu identični i podudarni sa pojmom apsolutne ideje. Platonova najviša ideja je
ideja dobra, postižu je samo dobri i poslušni da bi postali srećni i moralni. Platon
vrednuje vrlinu primarno tvrdeći da je mogu postići oni pojedinci koji umeju da obuzdaju
samog sebe, svoje strasti, svoje nagone, negujući harmoniju i red. Smatrao je da je bolje
podnositi nepravdu i patnju nego nekom afektivnom reakcijom remetiti svoju unutrašnju
homeostazu ostvarene harmonije i reda. Platon, nije ignorisao hedonističke težnje poput
Sokrata, već im se prilagodio i vrednovao ih kao činilac čovekove sreće, uz uslov da se
koriste sa merom. Platonova zasnovanost ideja moralnosti i etičnosti ovog nivoa su u
stvari metafizički harmonija življenja, odnosno postizanje interakcijskog sklada između
dobra, lepote i istine. Platon stoga ljubav smatra naklonošću koju čovek oseća prema
imaginarnom svetu, odnosno savršenom i idealnom. Ljubav je prema Platonu postepena,
generiše se na opažaju lepote tela, a preko lepote tela prepoznaje se lepota duše koja u
suštini privlači. Preko nje se ljubav formira prema idealizovanoj lepoti. Platonska ljubav
je pojam proistekao iz ovakvog Platonovog stava za kontemplaciju i poštovanje – za
trajnu ljubav prema osobi suprotnog pola, nikad ostvarenu fizičkim kontaktom.
Etičko političko Platonovo učenje je drugi nivo njegovog učenja. Ono razmatra
odnos pojedinca i grupa pripadnika društvenih slojeva prema državi. Ovaj nivo Platonove
etičke filozofije temelji se na ličnom stavu da su najvažnije vrline razboritost, mudrost i
hrabrost, samim tim i pravednost i pravičnost. Pojedinac, odnosno čovek može postati
idealno pravičan samo na način na koji funkcioniše država. Platon razlikuje kod svakog
čoveka osnovne generatore: požudu, ili nagone, volju i razum, odnosno um kao sastavne
delove duše, smatrajući da u svakom čoveku preovlađuje je- dan od njih. Platon shodno
postojanju tri vrste potreba i funkcija u čoveku smatra da analogno u državi treba da
postoje samo tri staleža, odnosno osnovna društvena nivoa:
- prvi društveni stalež
u kome dominira razum ili um predstavljaju vladari,
- drugi stalež
su ljudi kod kojih dominira volja, znači i odvažnost, srčanost i
hrabrost (to su vojnici ili čuvari države i njenog poretka;
- treći stalež
, najbrojniji čine oni koji u državi ostvaruju materijalna dobra:
zanatlije, seljaci, radnici, trgovci, jer su to pojedinci kod kojih dominira požuda ili
nagoni, tj. potrebe za ostvarenjem dobara.
1
1
F. Koplston,
Istorija Filozofije
, BIGZ, 1988., str. 265.
44
