Мосарапски језик
Арапи на Иберијском полуострву
Арапска племена из северне Африке успела су прилично лако да освоје
Иберијско полуострво, захваљујући великим сукобима око престола у
тадашњој престоници Шпаније, Толеду. Почетком 8. века, тачније 711.
године, они су продрли на југ полуострва и тамо основали калифат,
односно муслиманску државу данас познатију као Ал-Андалус, чији је
главни културни и политички центар била Кордоба. Опис тадашњег
изгледа овог града дао је Самарџић у свом делу
Историја Шпаније
: "Сама
Кордоба постала је један од највећих и најлепших градова средњовековне
западне Европе... Била је знамење једне напредне културе, чији су се
домети јасно опажали управо у том раздобљу које је на хришћанском
западу остављало утисак опште празнине". У калифату су се сада
преплитале чак три различите религије: хришћанска, јеврејска и
муслиманска, а утицај придошлица се није примећивао само у језику, већ и
у архитектури, моди, филозофији, кулинарству итд. С обзиром на то да су
Арапи Иберијом владали око осам стотина година, за то време се између
муслиманске и романске културе створила нераскидива веза - хришћани
који су живели под муслиманима у Ал-Андалусу (данашњој Андалузији)
били су спона између севера и југа, романског и арапског језика и како им
је била додељена таква улога, било је очекивано стварање новог језика, као
мешавине ова два. Тако је настао мосарапски језик.
Мосарапима (од арапског
must´arabi
, што значи арабизован) називан је
хришћански живаљ који је био настањен на југу Шпаније, подручју које је
обухватао калифат, а мосарапски језик представља мешавину различитих
романских и арапског језика, којим су они говорили између 8. и 15. века. У
Ал-Андалусу је арапски био језик свакодневног живота, трговине, науке, док
мосарапски никада није имао статус званичног језика, већ је пре био нека
врста дијалекта (коришћен је као породичан језик, у приватне сврхе,
никада у администрацији), али су оба поменута језика коришћена
подједнако и од стране Арапа, и Јевреја и Мосарапа, што говори о
билингвизму који је био карактеристичан за ондашњу Шпанију, односно
њену јужну покрајину. Језици су се преплитали тако што су Арапи
прихватили одређени део лексике андалужансих хришћана, а они су, с
друге стране, усвојили писмо освајача и њихово књижевно мишљење.
Како је јачала Реконкиста, односно поновно освајање Иберијског
полуострва од стране хришћана, овај језик се све мање користио и после
1492. године и пада Гранаде и калифата, потпуно је нестао и данас се убраја
у изумрле језике.
Историја мосарапског језика
Врло је интересантна чињеница да су, иако ми данас говорнике
мосарапског језика називамо Мосарапима, они за себе у доба Ал-Андалуса
имали друго име. Свој језик су називали именом које је значило латински,
односно романски језик, а себе су, према том називу, звали
Latinos.
Иако су
живели на територији калифата, нису желели да се одрекну сопственог
језика и вере (а пошто га је одликовала поприлична верска толеранција,
нико их није ни приморавао на то, иако је презалак у ислам доносио
одређене бенефиције), али је утицај арапског који су свакодневно слушали
био неизбежан. Већ у 10. веку могла се приметити разлика у језичком
систему романских језика са севера Шпаније и новоразвијеног језика из Ал-
Андалуса, по неким елементима фонетике и лексике који су се задржали
све до данас.
Иако је мосарапски језик коришћен на Иберијском полуострву међу
романским становништвом, научници имају доста проблема при покушају
да овај језик сврстају у одређену групу. Очигледно је да је мосарапски
наследио граматику касног латинског језика, али због лексичког
преплитања са арапским и великог разликовања од латинског што се тиче
фонетике, не може се рећи да је типичан ибероромански језик. Показивао
је, додуше, неке заједничке црте са источним и западним иберороманским
дијалектима, па је на неки начин био и спона између, на пример,
арагонског и каталонског или леонског и галисијског језика.
У неким аспектима, мосарапски се сматра и архаичнијим од других
романских језика са Иберијског полуострва, а то се види највише у
фонетици, на пример:
- у очувању неких сугласничких група које у данашњем шпанском имају
другачији облик, на пример: групе
pl
и
kl
које су замењене шпанским
диграфом
ll
