УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ

УЧИТЕЉСКИ ФАКУЛТЕТ У УЖИЦУ

Тема:

Мотивација и школско учење

Кандидат:

Мирјана Димитријевић-Станковић
Број досијеа: 2/2011-др

Професор:

Проф.др. Војко Радомировић

Ужице

Мај 2012. године

САДРЖАЈ

УВОД………………………….......................................……………..3

1. Појам и дефиниција мотива и мотивације......................................4
2. Врсте мотива и мотивације...............................................................5

2.1. Врсте мотива...............................................................................7
2.1.1. Биолошки мотиви....................................................................7
2.1.2. Социјални мотиви...................................................................8
2.1.3. Его мотиви...............................................................................8
3. Теорије мотивације..........................................................................9
3.1. Теорија редукције нагона........................................................10
3.2. Теорија оптималне стимулације.............................................10
3.3. Мек Рејндолсова теорија о оптимуму когнитивне

иновације...................................................................................11

3.4. Теорија разрешења неизвесности..........................................12
3.5. Компетенција и самодетерминација......................................13
3.6. Инстиктивистичка теорија......................................................16
3.7. Бихејвиористичко схватање мотивације................................16
3.8. Когнитивистичко схватање мотивације................................18
3.8.1. Теорија когнитивне дисонанце............................................18
3.9. Фројдова теорија нагона..........................................................18

4. Левинова теорија поља.....................................................................19

4.1. Берлајново схватање мотивације.............................................20
4.2. Теорија постигнућа...................................................................20
4.3. Теорија атрибуције....................................................................21
4.4. Хуманистичко схватање мотивације.......................................22

5. Мотиви и учење. Унутрашњи мотиви за учење.............................22

5.1. Спољашњи мотиви за учење...................................................23
6. Мотиви и личност..............................................................................23
7. Емоције...............................................................................................25
7.1. Физиолошке теорије емоција...................................................26
7.2. Когнитивистички приступ......................................................28
7.3. Феноменолошки приступ..........................................................31
ЗАКЉУЧАК...........................................................................................34
ЛИТЕРАТУАРА....................................................................................36

ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА МОТИВА И МОТИВАЦИЈЕ

Психологија мотивације се појавила у оквиру англо-америчке

психологије. Инстинкт, по

Мек Дугалу

можемо дефинисати као наслеђену

или урођену психофизичку диспозицију која детерминише онога који је
поседује   да   перципира   и   обраћа   пажњу   објектима   одређене   врсте,   да
доживи   емоционално   узбуђење   једног   одређеног   квалитета   након   што
перципира такав објект и да поступа у вези с њим на један одређени начин
или,   у   најмању   руку,   да   осети   импулс   да   тако   поступи.   Инстинкт   је
примарни мотив, урођени извор акције. Мек Дугал анализира инстинкт  с
обзиром на његова три дела или фазе:

1. Са рецептивне стране, то је предиспозиција да се запази одређена

драж која побуђује активност;

2. Са егзекутивне (извршне) стране, то је предиспозиција да се чини

одређено кретање или производе одређене промене у ситуацији и

3. Између рецептивне и егзекутивне стране је емоција, „срце“ целог

инстинкта.

Присталице психологије инстинкта су све психолошке појаве које

нису могли да објасне именовали различитим инстинктима. Емоционално
узбуђење, са пратећом нервном активношћу централног дела диспозиције
је само део тоталног инстинктивног процеса који задржава свој карактер и
остаје заједнички свим индивидуама и у свим ситуацијама у којима се
инстинкт   побуђује.   Због   одређеног  circulus   viciousa  у   објашњавању
психолошких појава, ова оријентација је доведена до апсурда. Због тога
она   није   имала   следбеника,   али   за   психологију   мотивације   је   оставила
значајно сазнање – психолошке појаве се не одвијају саме од себе, оне су
узроковане.   Тако   су   и   психолози   питања   везана   за   узроке   људског
понашања назвали мотивација. Психолошке расправе о мотивацији крајем
19. века започео је Виљем Џемс, сматајући да је реч о вољи. Мекдугал у
основи   понашања   животиња   и   човека   налази   заједнички   механизам:
инстинкте. Због тога су инстинкти, по њему, полазне тачке за разумевање
не само животињске већ и човекове мотивације. У Мек Дугаловом опису
инстинката помињу се три процеса која иду један за другим и која их
одликују: 1. Селективност когниције; 2. Одговарајући емотивни импулс; 3.
Активност инструменталног типа. Суштинска карактеристика мотива да

сами по себи руше равнотежу и тиме повећавају стимулацију особе, док
ова теоријска схватања полазе од моделације дефицита, тј. Затвореног
хомеостатичког модела мотивације.

Навешћемо само неке дефиниције

мотива   и   мотивације.   Најјаснију   дефиницију   мотивације   и   мотива
налазимо   у   раду   Н.   Рота.   По   његовим   речима:   ,,Процес   покретања
активности човека, усмеравања његове активности на одређене објекте и
регулисање те активности ради постизања одређених циљева, назива се
мотивацијом“   (1973:   86).   Он   даље   мотиве   дефинише   као   ,,покретачке
снаге   које   изазивају   активност,   које   је   усмеравају   и   управљају   њоме“
(Исто 1973: 86). Мотиви су по њему ,,органски и психолошки чиниоци
који покрећу или усмеравају понашање човека, и то како његове поступке
тако и његово опажање, учење и мишљење“ (Рот 1990: 192). Мотив је
унутрашњи фактор који покреће и усмерава понашање. Када мотив делује
на човека, он је усмерен на постизање неког циља, када тај циљ постигне
мотив је задовољен.

Разматрајући проблем дефинисања мотивације и мотива, Н. Сузић

наводи шест критеријума за дефинисaње појмова мотивa и мотивације:

1. ,, Мотор је покретач али и мотор понашања,
2. мотиви су везани уз одређени циљ или потребу субјекта,
3. постоје позитивни и негативни мотиви као и валенција и

усмерење – позитивно и негативно усмерени мотиви,

4. мотиви делују динамично, и то као систем,
5. мотиве морамо узимати у њиховој актуелности чак када се

ради и о вези са прошлошћу,

6. мотиви делују свесно и подсвесно“ (1998: 23).

2. ВРСТЕ МОТИВА И МОТИВАЦИЈЕ

Многи извори потешкоћа н а које наилазе теоријска схватања унутрашње
мотивације одражавају се и у навођењу врста мотива. Мада Хант не
расправља о врстама унутрашње мотивације, Десајев покушај да Хантово
теоријско схватање поправи указује на постојање две врсте унутрашње
мотивације, а то су: реакција на неподударност и активно трагање за
променом као извором оптималног несклада. Мек Рејнолдс наводи такође
две врсте: једна, радити нешто због тога што смо се на то обавезали. Каген

Када се говори о врстама мотивације важно је нагласити да се, у
зависности који мотиви доводе до активирања организма, разликују

унутрашња (интринзичка) мотивација

спољашња (екстринзичка)

мотивација

Ако се као критеријум поделе узме то да ли су мотиви урођени или

стечени, можемо разликовати

урођене

стечене мотиве

. По овој

класификацији урођени мотиви би били: мотив глади, мотив жеђи,
сексуални мотив и сл. Док би стечени мотиви били: мотив за стицањем
имовине, за признањем, уважавањем и сл.

Ако се као критеријум поделе узме важност мотива за опстанак

појединца, разликујемо

примарне

секундарне мотиве

. Примарни мотиви

би били сви урођени мотиви који су неопходни за опстанак, док би сви
стечени мотиви били секундарни

Најобухватнија подела мотива је подела по којој разлукујемо:

биолошке

(они који почивају на биолошким потребама),

социјалне

(они који за своје остварење захтевају и контакт са

другим људима) и

персоналне мотиве

(то су мотиви личне природе, који су усмерени

на лични развој).

2.1. ВРСТЕ МОТИВА

Најобухватнија је подела мотива на биолошке, социјалне и его мотиве.

Биолошки мотиви

Када говори о биолошким мотивима, Н. Рот истиче да: ,,Број

урођених,  биолошких  мотива  је  ограничен.  То  су:  мотив   за  храном,  за
водом, сексуални мотив, матерински мотив, мотив за топлотом потребном
за одржавање топлоте тела, за избегавањем бола и повреде организма, за
активношћу, за одмором и сном и још неки други“ (1973: 89). Неки од
биолошких   мотива   имају   предност   над   другим   мотивима.   Нпр.   мотив
глади   има   предност   над   сексуалним   мотивом.   Задовољење   биолошких
мотива,   дакле,   функционише   по   принципу   успостављања   равнотеже   –

принцип хомеостазе