ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

1.УВОД

Мотивација се сматра веома важним и сложеним проблемом психологије, она

представља кључ разумевања узрока људског понашања. Анализа мотивације даје
одговоре на питања: зашто предузимамо активности и акције, зашто смо истрајни у
одабраним акцијама и зашто тежимо све већем и већем успеху.

Још стари грчки софист Неократ сматрао је да људе покрећу три жеље: за

богаћењем, за задовољством и за чашћу. Хобс је истичући људску себичност, сматрао да
су главни покретачи људи њихове жеље за такмичењем и славом. Макиjавели је љубав и
страх сматрао основним потребама преко којих владар може да контролише поданике.
Опште позната је Фројдова класификација потреба и мотива, која почива на дијалектичкој
дихотомији нагона за одржавањем и нагона за уништењем.

Мотивација је унутрашња покретачка сила која нас снадбева покретачком снагом

за остваривање циљева и задовољавање потреба. Мотиви су унутрашњи чиниоци који
покрећу, усмеравају и управљају ту активност (Младеновић, 1981): Израз „мотивација”
потиче од латинске речи „

moves

movere

” што значи: кретати се.

Мотивација је неопходна за постизање успеха како на личном плану, тако и у

колективу.

Подстицаји за мотивационо понашање могу бити тројаки (Пајевић, 2006):

1. унутрашња стања организма (нарушавање физиолошке равнотеже)
2. појаве у социјалној и физичкој средини (људи, социјалне ситуације, природне

појаве)

3. промене у самој личности (њеним способностима, ставовима, мислима и

осећањима)

Можемо навести неколико истакнутих карактеристика мотивације (Лазаревић,

2003):

1. Сва понашања су мотивисана, што значи да постоје покретачи, односно извори тог

понашања. Неки покретачи су карактеристични за понашање једне особе, други за
друге појединце.

2. Понашање може да буде мотивисано једним или већим бројем мотива.
3. У структури мотивације сваке особе доминира једна група мотива или чак један

сложени мотив.

4. Мотиви су резултати интеракције конституционално-психолошких и социјалних

фактора.

5. Особа може да не буде свесна својих мотива, што значи да понашање може да буде

мотивисано покретачима који функционишу на нивоу несвесног.

6. Особа може да буде самомотивисана или мотивисана под утицајем средине. То

значи да покретачи понашања, када се налазе у особи или се доживљавају као
унутрашња потреба компетенције и самодетерминације и припадају унутрашњој
мотивацији. Када је понашање подстицано од стране других људи, или због других

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

спољашњих утицаја (награде, казне, страха и сл.) припадају спољашњим изворима
мотивације.

Укупна мотивација је збир унутрашње и спољашње мотивације. Однос између

унутрашње и спољашње је врло комплексан.

Спољашњи чиниоци су незаобилазни како у врхунском спорту тако и код аматера,

али њихов утицај може бити и позитиван и негативан. Утицај унутрашњих чинилаца је
искључиво позитиван и огледа се у емоционалној стабилности, самопоуздању и
психичком здрављу.

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

тема мотивације фудбалера сениора (стручна литература, књиге, часописи, материјали са
интернета), затим евидентирање и анализу садржаја тих материјала.

Прикупљање података је организовано и систематско како би се магло доћи до

ваљаних сазнања неопходних за схватање појма мотивације фудбалера сениора и
сагледавања повезаности теорије и онога што се сусреће у пракси.

5. РЕЗУЛТАТИ РАДА
5.1. Појам мотивације

Укупност процеса који нас покреће на одређене активности и понашања у правцу

постизања постављених циљева називамо мотивацијом, а поједине унутрашње чиниоце
који покрећу и усмеравају те активности, који им одређују садржај, трајање и снагу
називамо мотивима (Дунђеревић,1996).

Евидентно је да су у процесу мотивације важна три елемента:

1. мотив као диспозиција личности;
2. активности које покрећу и
3. циљ према коме је та активност усмерена.

Мотивација се у литератури одређује као процес покретања активности човека,

усмеравања те активности на одређене објекте и регулисање активности ради постизања
одређених циљева. Одредницу сличну Ротовој дефиницији дао је и Маршал Џонс, 1955.
године у уводу Трећег симпозијума о мотивацији. Џонс је писао да се суштина мотивације
крије у питњу како понашање започиње, како се енергизује, одржава, умерава и како
престаје.

Схватања суштине мотивације неодвојиво је од становишта суштине људске

природе. Аристотеловски, класичан поглед на људску природу предпоставља да човек
поседује природну тенденцију ка психичком расту и развоју (Младеновић, 2010). Људи
природно траже изазове, развијају интересовање, откривају нове могућности и активно
интернализују и трансформишу културу.

С друге стране бихејвиористи сматрају да не постоји никаква урођена тенденција

која усмерава раст и развој. Регулација понашања у потпуности је у функцији
поткрепљења у прошлости и контигенције награда у садашњем тренутку.

Социо-конгитивне теорије не негирају постојање синтетичке функције, али

минимизују њен значај. Личност није јединствено самство, већ скуп различитих шема о
себи. Постоји онолико различитих шема о себи колико је различитих циљева и идентитетa
(Младеновић, 2010).

У литератури постоји подељеност о питању урођене тенденције ка психичком

расту и развоју, јединстевном самству и аутономном и одговорном понашању. Док једни

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

аутори виде људску природу као самоорганизујућу, са урођеном тенденцијом ка развоју,
други сматрају да је примереније говорити о склоности људи ка условљавању и
реактивности на социјалне стимулусе. Становиште о суштини људске природе није само
теоријско питање већ и практично.

Кроз процес социјалног учења појединац развија велики број мотива. Одлучујућу

улогу у њиховом јављању - активирању у унутрашњих мотивационих диспозиција, имају
спољашњи подстицаји. Поједини мотиви обично се не јављају изоловано већ се повезују у
сложене мотивационе целине. Повезују се и у системе значајне било за биолошки
опстанак јединке било за вредност жељеног социјалног живота.

Различити су критерији поделе мотива:

1. Према улози коју имају у човековом животу разликујемо:
а) Примарне мотиве, кад њихово задовољење представља нужност за биолошку и

социјалну егзистенцију;

б) Секундардне мотиве кад њихово задовољство не представља нужност за његову

биолошку и социјалну егизстенцију

2. Према критеријуму настанка, потребе делимо на

наслеђене

стечене

;

3. Према подручју човекогов живота у коме се јављају, мотиве делимо у

персоналне

социјалне

;

4. Према распрострањености међу људима, разликујемо:
а) универзалне потребе, оне које имају сви људи,
б) посебне, оне који имају одређени људи и
в) специфичне потребе, оне које имају само нека конкретна индивидуа.

5. Према критерију психолошке лоцираности, мотиви могу бити

свесни

несвесни

;

6. Према врстама активности и делатности у оквиру којих се јављају, разликујемо

велики број мотива, као што су

а) сазнајни,
б) културни,
в) политички,
г) спортски итд.

7. Према томе одакле долазе подстицаји за активирање, разликујемо

унутрашње

(интризичне) и

спољашње

(екстризичне) мотиве.

8. Ако се мотиви повежу са поделом на урођене и стечене мотиве, често се посебно

говори о

органским

(биолошким) мотивима, који су углавном урођени, и о

социјалним

мотивима, који су настали као резултат учења.

Ако се узме у обзир спортско ангажовање, данас се нарочито значајном сматра

подела на унутрашње и спољашње мотиве. Унутрашњи мотиви су мотиви чији покретачи
у   нама   самима   у   нашем   организму   или   у   нашој   личности,   задовољавају   се   самом
активношћу   коју   су   покренули   -   само   учествовање   у   извођењу   активности   доводи   до
задовољства,   испољавања   креативног   односа,   потврђивања   способности,   осећаја   личне
вредности итд.

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

У другој фази те активности производе одређени учинак, а у трећој јавља се

задовољство  фудбалера  учинком, пошто је логична последица учинка одређена награда.
Предпоставља се да задовољство фудбалера ефектима сопственог рада, односно наградом
поново производи мотив и тако затвара круг, а мотивациони циклус поново почиње. У
савременој пракси долази до модификација мотивационог циклуса, па је нова последња
фаза  уместо   задовољства   незадовољство.  Тренери  у   намери   да   што   више   искористе
физичке и  психолошке карактеристике својих  фудбалера  држе их у стању перманентне
напетости да могу да ураде више и боље. Тако да фудбалер у другој фази мотивационог
циклуса постигне одређени учинак а не добије адекватну похвалу. Овакав вид мотивисања
може имати лоше последице уколико тренер не зна за меру односно кад треба да прекине
са оваквом  мотивацијом. Ако се овакав циклус дуго понавља може доћи до потпуног
губљења  радне  мотивације   од   стране  фудбалера,   апатије   и   трајног   незадовољства.
Најбоље је после два циклуса  негативне мотивације већ у следећем циклусу последњу
фазу заменити задовољством,  односно дати адекватну високу награду за учинак. На тај
начин фудбалер ће заиста поверовати да може више и боље.

У овом делу рада биће укратко приказане основне теорије мотивације за рад које се

превасходно јављају у оквиру психологије рада (Петз, 1985).

Те теорије подједнако добро објашњавају узроке и процесе покретања ангажовања

у спорту (као и када се ради о понашању на послу). Поготово када се ради о стандардном а
још више у врхунском спорту. Реч је о такозваним садржинским и процесним теоријама.

Прве говоре о садржајима и врстама мотива, док се друге баве процесом

мотивације и начином на који се одлучује да се нешто у некој ситуацији уради.

Садржинске теорије полазе од тога да је најбитније знати који су то фактори који

мотивишу човека да ради. Ако знамо шта човека покреће да се ангажује тада ћемо моћи
утицати на његово понашање. Проблем је што је тих фактора много што се разликују од
појединца до појединца и што њихово деловање не иде увек у правцу наших очекивања. У
психологији најчешће се говори о следећим факторима мотивације:

1. Награда;
2. Казна;
3. Сарадња;
4. Такмичење;
5. Познавање властитих резултата;
6. Могућност партиципације у одлучивању.

Разни резултати истраживања показују да је

награђивање

погодније за

стимулисање пожељног понашања, а кажњавање непожељног понашања. Награђивање
има повољнији ефекат од кажњавања. Тако да често самим награђивањем пожељног
понашања можемо спречити нека непожељна понашања. Сваки од ова два фактора у том
случају имаће мање или више позитивну мотивациону функцију. То ће зависити од начина
примене, од саме личности на коју се односе, од природне социјалне ситуације у којој

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

неког награђујемо или кажњавамо и слично. Расел и Сидентол су тако закључили да је
ефекат казне позитиван ако су испуњени следећи услови:

да се примењује често

да је

прецизно усмерена

да нема видљиву конотацију

да се изриче непосредно

те да се

примењује конзистентно

Сарадња

међу члановима спортске групе, недвосмислено води бржем постизању

колективног циља - осећај припадности групи водиће већој мотивацији да се тај циљ
постигне (Дунђеревић, 1996).

Група са појединцима просечних могућности (искуства,

способности, мотивације...) оствариће боље резултате уз добру сарадњу него група са
појединцима надпросечних могућности уз лошу сарадњу.

Такмичење

код већине људи појачава мотивацију. То је израженије ако онај ко се

такмичи верује у могућност своје победе. Када особа познаје своје резултате, када има
повратну информацију о свом учинку, тада је то подстрек више да се такмичи и са собом и
са другима.

Могућност одлучивања

је јак мотивациони фактор. Из свакодневне праксе може

се увидети да људе фрустрира немогућност да утичу на ток догађаја за које су
заинтересовани. Ту су још и неки други општи фактори мотивације за рад, за спортско
ангажовање: повољни физички услови, добри међуљудски односи, демократско
руковођење итд.

Мотив за стицање новца -

Тејлор је уочио као важност људског фактора и сводио

је на то. Овај мотив како може да се закључи долази до изражаја у условима друштвене
кризе какву имамо данас.

Задовољство човека

односима које има са другим људима на послу, у спортском

колективу, покрет међуљудских односа ставља у први план.

Маслов даје хијерархијску структуру од пет мотива, полазећи од тога да се тек

након удаљавања од нижих мотива јављају виши мотиви. Најнижи и примарни мотиви су
физиолошке потребе, док највиши ранг у тој хијерархији имају потребе за
самоостварењем, које су нарочито присутне код креативних људи:

1. Физиолошке потребе – потребе за храном, водом, одећом, сексуалне потребе;
2. Потребе за сигурношћу – економска и физичка сигурност;
3. Мотиви љубави – потреба да смо у друштву других људи и потреба да нас други

воле;

4. Потребе за угледом – да нас други поштују и уважавају;
5. Потреба за самоостваривањем – да акутализујемо своје потенцијале, да можемо

преузети одговорност, имати могућност развоја итд.

Алдерфер указује на важност следећа три нивоа Маслов – љеве структуре потреба:

1. Егзистенцијалне потребе – физиолошке потребе и потребе сигурности;
2. Мотиви припадности и љубави – имати породицу, пријатеље, сараднике ...;
3. Мотиви раста – лични развој, социјални положај, стварње и слично.

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

Према Фишбајновој теорији мотивације орјентација на неку активност је под

утицајем става према тој активности и његовој перцепцији шта би други (они до чијег
мишљења му је стало) рекли о томе да ли треба извршити ту активност.

Адамс сматра да је за појединца мотиватор његовога перцепција о томе да ли су

његови добици у складу са његовим улагањем. Поготово када се упоређује са другим
човеком - шта је уложио а шта добио. Овде је реч о теорији праведности (Дунђеревић,
1996). Проблем је што су код људи перцепције под утицајем њихових социјално-
статусних обележја. Самим тим улагање и добитак за све људе не значе исто.

Данас се у свету спроводе бројна емпиријска истраживања. Оне уз уважавање

наведених  теоријских  полазишта и  коришћењем  одговарајућих  истраживачких  техника
полазе   од   претпоставке   да   је   спорт   област   људског   ангажовања   за   које   важи   посебна
мотивациона структура. Тако да њено утврђивање омогућило би и ефикасније планирање
спортских   активности   и   акција   и   бољу   контролу   фактора   од   којих   зависи   очекивани
резултат, а све скупа водило би већој спортској успешности.

5.3. Мотиви значајни за бављење фудбалом

Спорт спада у оне ретке области људске делатности које по самој природи

социјалне организације представљају изразито добре услове за развој друштвености. Ту
појединац брже него у многим другим областима схвати да не може пуно постићи сам, без
разумевања и помоћи других. Задовољство до кога долази кад га други подржавају
ституира његову спремност да и сам помаже, да води рачуна о жељама и циљевима
других, да се несебично ангажује у остварењу заједничких циљева.

Спортиста који је макар и једном проживео осећање одбачености најбоље зна у ком

смислу је фрустирајуће и непродуктивно кад се наиђе на неприхватање, неразумевање и
неодобравање од стране другова у спортском колективу, поготово ако нису опазили
саосећање оних до којих им је највише стало.

Симпатије и антипатије играју битну улогу у социјалном животу спортских

колектива - утиче на то кога ће појединац бирати за пријатеља, за најнепосреднијег
саизвођача у игри, за тренера и слично.

Један од најважнијих социјалних мотива наше цивилизације је мотив за

афирмацијом. Сваки човек тежи да постане неко и значи нешто у својој социјалној
средини (у породици, на послу, у друштву...). Лична афирмација уско је повезана са
самопоштовањем, јер сваки појединац жели о себи мислити као о вредној личности.

Многи спортисти у краћим или дужим периодима свог спортског развоја

доживљавају се недовољно афирмисаним - незадовољни су што нису остварили жељене
спортске домете, што нису у средишту поштовања и дивљења и, поготово, што се не
осећају довољно моћним да нешто измене и да држе под контролом даљи ток спортских
остварења.

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

Битан елемент социјалне сигруности појединца представља мотив за социјалним

конформизмом. Испољава се у тежњи човека да има складне односе са средином у којој
живи, да поштује норме и обичаје те средине. Незадовољење ових тежњи и изражавање
конфликата обично доводи до осећаја кривице.

Из свакодневне спортске праксе видимо да боље ефекте и за себе и за свој колектив

остварују спортисти који су у стању да своје мишљење и, поготово, понашање саобразе
другачијем мишљењу и понашању других - социјалном притиску групе, вербалним
захтевима саиграча, критичким опсервацијама тренера, претњама судије и слично. Данас
је широко евидентан захтев спортистима да се практично потпуно повинују такмичарским
правилима, без обзира шта о њима стварно мисле.

Неретко се иде у такву крајност, па се код спортиста подстиче потреба за

послушношћу и спремност на подчињавање. Групни притисак понекад може ићи у таквом
правцу да се од врло компетентног појединца очекује да јавно сматра супериорним
тренера релтивно скромних способности, да му одаје поштовање, да се потпуно препусти
његовом утицају, значи да се понаша као да има потребу за самопонижавањем и
трпљењем неправде.

Мотив борбености има битну функцију у остварењу спортске успешности.

Манифестује се у тежњи појединца да циљеве којима тежи остварује борбом и
компетенцијом са другим људима. Борбеност која се подржава у савременом спорту често
се граничи са оном врстом агресивношћу кад је у првом плану намера да се другом нанесе
штета, да се повреди. Многи психолози истичу да је борбеност више начин понашања
којим се задовољавају други мотиви (за сигурношћу, афирмацијом, постигнућем...) него
посебан мотив.

У спорстким ситуацијама неки мотиви долазе до изражаја више него у другим

сферама људских активности па ћу о њима посебно говорити - реч је о мотиву за
такмичење и мотиву за спортским постигнућем.

Када је у питању савремена фудбалска игра, тежња за постизањем све бољих

резултата у фудбалу, она тражи од играча учествовање у дугорочном тренажном процесу,
који   иде   до   границе   њихових   могућности.   Фудбал   је   усмерен   на   постизање   што   веће
ефикасности   па   особине   које   карактеришу   личност   фудбалера  нису   само   физичке   или
само   менталне   већ   спрега   и   физичких   и   менталних   особина.   Психички   и   социјални
предуслови су (Петрић, 2007):

а) самопоуздање
б) способност за самоконтролу
в) самосавлађивање
г) стремљење ка циљу
д) осећај за тим
ђ) тактичка дисиплина
е) спремност на ризик

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

могуће код фудбалера који су физички и психички добро припремљени и који су стабилне
личности.

Интринзично мотивисан фудбалер и у поразу лакше налази реалну потврду

сопствене успешности што му упркос учињеним пропустима одржава мотивацију.

Димензије личниости које су пожељне код фудбалера и које детерминишу

успешност су (Марјановић, 2004):

а) жеља да се победи и буде успешан
б) спремност на тешкоће
в) показивање истрајности
г) контролисана агресивност
д) доминација
ђ) поштовање тренера и прихватање његових савета, инструкција и сарадње
е) емоционална стабилност
ж) самопоуздање
з) поседовање менталне оштрине (способности да се поднесе критика, да се губи меч)

итд.

Ако је особа познати фудбалер, она свакако поседује психолошке карактеристике

које га усмеравају ка вишим нивоима достигнућа, уједно му помажући да се одржи на
нивоу тог елитног статуса.

Неки фудбалери су мотивисани и истрајавају у том спорту зато што верују у себе и

своје способности, неки то раде зато што имају циљеве које желе остварити и потом
престати да се баве фудбалом (најчешће новац), неки опет да би задовољили жеље својих
родитеља (најчешће у дечијем узрасту). Спољашња награда не треба да се користи да
контролише или присили спортисту да учествује у фудбалу или у извршавању обавеза на
тренингу, јер су то активности које он жели и које му причињавају задовољство.

Победнички трофеји, новац и признања су тесно повезани са задовољством тренера

и родитеља и зато је понашање младих фудбалера контролисано њима.

У истраживањима Рајана (Лазаревић, 2001)

фудбалери који су добијали стипеднију

испољавали   су   мањи   ниво   интринсичке   мотивације   од   оних   који   нису   добијали
стипендију. Фудбал као спорт је у великој мери вреднован од спољашње средине пре
свега у погледу снажних захтева за победом. Зато тренери у том спорту имају тенденцију
да користе стипендију као средство за контролу понашања. У складу са тим, спортисти
истичу да су ,,присиљени“  да раде много како би победили и задржали стипендију. Са
друге  стране,  спортиста  који не испуни  очекивања  тренера  и околине  бива подвргнут
понижењима. У оба случаја ради се о ,,контролном“ аспекту награде, који је доминантнији
од ,,информационог“ и зато доводи до смањења интринсичке мотивације.

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

Последњих година спортски стручњаци много више пажње посвећују улози

родитеља у спорту и физичким активностима младих. Улога родитеља у спорту деце може
бити веома позитивна или веома негативна (Бачанац & Радовановић, 2005).

На узорку од 210 младих фудбалера (петлићи, кадети, омладинци) ФК

„Милиционар“, Београд и исто толико њихових очева испитивани су чиниоци успешности
младих   фудбалера.   Истраживање   је   показало   да   постоје   статистички   значајне   разлике
између очева и њихових синова у погледу мишљења о адекватности уложеног труда и
постигнутог спортског успеха младих фудбалера. Родитељи су критичнији у односу на
синове и сматрају да успех не одговара уложеном труду. Ситуација је обрнута када је у
питању     допринос способности спортском успеху. Синови су критичнији од очева па
сматрају да способности нису битан чинилац спортске успешности. У рангирању особина
својих синова фудбалера, очеви су на прво место ставили потребу за честим храбрењем и
подстицањем,   а   као   најзначајнији   фактор   њихова   спортске   успешности   упорност   коју
улажу   на   тренинзима.   За   неуспех   младих   фудбалера,   према   мишљењу   родитеља,
најодговорнији је тренер, односно организација тренинга. (Комаров, Чокорило, 2001)

Већина фудбалера који су постали врхунски фудбалери на почетку бављења

фудбалом нису имали шампионске амбиције као ни њихови родитељи. Они су били
подстицани на активан животни стил и на бављење фудбалом ради забаве и уживања. Тек
касније, када су тај спорт и заволели њихове амбиције су порасле. Такав би требао бити
пут будућег врхунског фудбалера: без родитељског форсирања, превеликих очекивања,
покушаја утицања на тренера, посебно од стране родитеља у млађој животној доби, без
наглашавања детету важности да буде бољи од других.

За успешност у фудбалу потребан је тежак, често мукотрпан рад, потпуна

посвећеност, љубав и уживање у њему. Многи фудбалери, када им ослабе примарни
интринсични мотиви, бивају мање успешни, а често и напуштају фудбал.

Младе особе, у периоду адолесценције, напусте фудбал из разних разлога: зато што

нису створени услови за забаву, задовољства, зато што се од њих много тражи, што су
много критиковани, што су излагани напорима, што су занемаривани персонални разлози
и разлике које постоје међу децом.

Ако фудбалер не ужива у утакмици, испољавање његових потенцијала је

ограничено. Фудбалери који су изгубили задовољство да се баве фудбалом и који су
престали да уживају у њему имају и мање стабилну мотивацију за тренинг.

Кроз тренинг треба покренути механизме који ће довести до унапређења здравља,

развоја позитивних људских особина, способности и знања. Изузетно је битно развити и
одржати интринсичну мотивацију код фудбалера за шта се могу користити следећи
поступци у раду:

Млади фудбалер треба саму утакмицу да доживи као успех (не мора да победи његов
тим), што ће повећати његово осећање компетенције.

1. Организовати разноврсне тренинге.

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

Са друге стране, фудбалери који имају висок ниво постигнућа, који уживају

приликом тренинга и утакмица, тј. имају израженију интринсичку мотивацију и који
прихватају себе такви какви јесу, отпорнији су на притисак који долази од тренера и
трeнажног процеса.

Али пошто се у фудбалу као и у животу дешавају многе непредвиђене ствари може

се десити да фудбалер на одређено време престане да тренира из разних разлога као што је
на пример повреда или претренираност. Након паузе једино што фудбалера може вратити
на терен и у тренинг је унутрашња мотивације која није нестала већ је само била
потиснута под утицајем спољашњих елемената.

Тренер је један од врло снажних мотивационих фактора. Чини се да у пракси

тренери користе спољашње утицаје да би деловали на мотивацију фудбалера. Такав је
приступ ризичан, посебно у раду са младима. Наиме, после првог пораза или неуспеха,
мотивација фудбалера пада, слаби осећај компетенције. Упоредо са овим осећајем јавља се
осећај притиска за постизање добрих резултата, јер је то императив коме тежи фудбалер
сам, али и његова околина.

Фудбалер који је играо лоше на утакмици штету по себе процењује у складу са

губитком самопоштовања и могућим осећањем стида у контакту са саиграчима, тренером
и навијачима (Тишма, 2009).

Овај фудбалер предвиђа проблеме на које ће наилазити у

будућности:

а) губитак поверења
б) лоша критика у медијима
в) одбацивање од стране саиграча и навијача

Коначна последица код фудбалера који имају низак ниво унутрашње мотивације

може бити одустајање од фудбала.

Овај исти догађај, фудбалер са израженом унутрашњом мотивацијом, може

проценити и као изазов, и додатни мотив за улагањем већег напора на тренинзима и
истрајнијег рада на својим слабостима, што би могло довести до врхунског постигнућа.

Интринзично мотивисани фудбалери настоје задовољити пре свега унутрашње

стандарде (напредак, савладавање вештина, уживање у игри) и они по правилу имају
већи број извора за интерпретацију властитог деловања као успешног, за разлику од оних
екстринзички мотивисаних и примарно усмерених једино на успех (Барић, 2005).

У интересу је и тренера и фудбалера да се подстиче и негује интринзичка

мотивација. Једна од мотивацијских стратегија је и постављање циљева. При томе је
важно да циљеви буду:

а) конкретни
б) краткорочни
в) реални
г) мерљиви
д) формулисани позитивно (шта се жели остварити а не шта треба избегавати)
релевантни, у функцији главног циља

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

Веома значајан фактор успеха у фудбалу је комбинација унутрашње мотивације и

радне етике. Доста фудбалера има унутрашњу мотивацију, међутим недостатак радне
етике руши оно што поседују.

Други фудбалери насупрот томе, раде упорно, али су често мотивисани погрешним

разлозима (спољашња мотивација).

Ако се узме у обзир и таленат, мора се знати да он није замена за унутрашњу

мотивацију, него се сама мотивација дефинише као разлог што је неки појединац
ангажован у фудбалу.

Та унутрашња мотивација доводи појединца у ситуацију пријатне опуштености, без

тензије или притиска, па су такви играчи фокусирани на задатак. Унутрашња мотивација
се јавља када је активност, тј. фудбал појединцу интересантан и изазован и пружа му
слободу. Играчи који после тренинга остају да усаврше вештине су суштински
мотивисани.

Елитни фудбалери заиста имају током читаве своје каријере висок ниво унутрашње

мотивације за свој спорт, па ће они бити увек у стању да превазиђу све неуспеха и поразе.
Ни један феномен не одражава позитиван потенцијал људске природе као интринзичка
мотивација изражена кроз тенденцију играча да прошире своје знање и вештине, да
вежбају и истражују нове технике (Форизони, 2001).

5.4. Мотивација за постигнућем

Меклиленд (1968) у својој теорији истиче само једну потребу: потребу за

постизањем резултата, тј. потребу за постигнућем. Дефинише је као тежњу појединца да
се такмичи са неким од стандарда изузетне успешности. Развија се кроз социјалну
интеракцију и има великог удела у постизању школског успеха, те касније успеха на
послу. Људи код којих је развијен овај мотив имају карактеристичан однос према послу:

1. Преферирају задатке у којима сами преузимају одговорност;
2. Постављају себи умерене и јасно формулисане циљеве;
3. Значајно им је да добију повратну информацију о томе колико су успешни;
4. Новац доживљавају више као меру успешности;
5. Теже да планирају на дужи рок;
6. За њихово самопоштовање од изузетног је значаја постизање успеха.

Ако узмемо у обзир претходно разматрање однос између мотивације и успеха код

такмичара, логично је да велики број психолога мотив постигнућа сврстава у најважније
диспозиције мотивационе структуре спортиста фудбалера. Општа сагласност је да ниво
учесника у некој активности непосредно завистан од нивоа мотива постигнућа. Велики
број аутора говори о постојању специфичног мотива спортског постигнућа. Подразумева

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

У зависности од онога како доживљава ствари и појаве у својој социјалној средини

појединац ће оценити како је до сада био третиран његов учинак и колико се вреди
ангажовати. Све заједно одређиваће интензитет његовог мотивисања спортског
постигнућа.

Онај тренер који уме да сагледа оваква психолошка обележја свог играча је

успешан тренер. Ако има реалну слику појединца из свог тима утолико ће имати добар
третман према њему на тренигну а и на утакмици. Полазећи од стварних особина
појединца а не од његових очекивања, снажније ће га покренути на постизање циљева
екипе. Самим тим ставиће га у услове где највише може допринети, лакше ће
идентификовати разлоге (не)успеха и др.

Сама могућност фудбалера да у овој сфери са тренером може комуницирати,

разменити мишљења и добити подршку за ставове и оријентације, представља за
фудбалера мотивациони фактор. Свакодневна искуства показују и доказују да људе
мотивише то што могу да сарађују, изнесу своје мишљење и утичу на ситуацију за коју су
заинтересовани.

За фудбалера је подстицајно ако заједно са тренером продискутује своје циљеве,

одреди начине њиховог остваривања и процени постигнуте резултате. Ефекти ће бити
највећи ако се успостави отворен и срдачан однос и ако је то обострано.

Од тренера се очекује да разговара са својим фудбалерима о томе шта им све

бављење овим спортом доноси. Шта је ту вредно и у чему имају корист - економску као
финансијске и материјане бенифиције; социјалну - путовања, контакти и популарност;
психолошку - стицање осећања вредности, задовољства и личне среће.

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

Слика 2

Социјални и психолошки фактори развоја маотивације спортског постигнућа

(Дунђеревић, 1996)

ДРУШТВО

Статус у спољном свету

Друштвено-економски развој

Владајуће вредности и

Однос према спорту

СПОРТСКИ КЛУБ

Врста спорта

Психологија колектива

Досадашњи спортски

резултати

ПОЈЕДИНАЦ

Ангажовање

Могућност аутономије

Вредности циљева

Очекивања

КОМПЕТЕНЦИЈА

Способности

Спортска умешаност

Искуство

ВРЕДНОСТИ И ЛИЧНОСТ

Ставови и вредносне

оријентације

Унутрашња оријентација на

постигнућа

Самопоуздање

СПОРТСКИ РЕЗУЛТАТ

Процена домета

(Не) задовољство

НАГРАДА

Процена правичности

(Не) задовоњство

ИНТЕЗИТЕТ МОТИВА

СПОРТСКОГ ПОСТИГНУЋА

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

б) успешно извођење само по себи (постигнути гол у фудбалу)

Пошто је према мишљењу многих психолога, понашање детерминисано својим

последицама, оно ће се појачати и учврстити уколико се награђује, а ослабити или
елиминисати уколико се кажњава. Ефикасна примена награда и казни је кључна
компонента успеха у фудбалу, нарочито код деце.

Деца воле фудбал, јер у њему могу да задовоље многе веома снажне унутрашње

мотиве, као што су дружење, забављање, задовољство игром, компетентност, ослобађање
од   тензије,   радозналост,   учење   и   овладавање   спортским   вештинама.   Ако   се   у   току
бављења   фудбалом   створе   услови,   који   омогућавају   задовољавање   ових   мотива,   онда
постоји   реална   претпоставка   да   се   мотиви   из   ових   група   развију,   одрже   и   остану
релативно   трајни,   снажни   и   доминантни.   Међутим,   током   бављења   фудбалом,   већ   на
самом   почетку,   младим   фудбалерима   се   постављају   посебни   захтеви   у   погледу   броја
тренинга, напора, дужине учења, ограничавања спонтаности и сл., што најчешће не само
да не доводи до задовољства и задовољења ових мотива због којих су млади и почели да
се баве овим спортом, већ доводи до слабљења мотивације за бављењем фудбалом, па чак
и до напуштања спорта (Лазаревић, 2003).

На основу испитивања мотивације код деце у нашој средини које је спровела

Бачанац Љ. на узорку од 417 младих спортиста које је Министарство за омладину и спорт
организовало током 1988, 1989 и 1990 године у Караташу, уочено је следеће (Бачанац &
Радовановић, 2005):

1. Наша деца се опредељују за спорт, пре свега, јер у њему желе остварити врхунске

резултате.

2. Спорт опажају као подручје у коме ће у процесу такмичења потврдити своју личну

компетенцију.

3. Спорт је превасходно простор за лично постигнуиће са којим „иде“ и социјално

напредовање.

4. Мотивација наше деце је по својој природи много мање интринзична, унутрашња и

базирана на потреби за игром, забавом, изазовом, акцијом и узбуђењем.

5. За нашу децу спорт је инструмент, средство којим се остварују циљеви социјалног

постигнућа.

Поред штетних последица које награда може да има на бављење и успех у фудбалу,

награда се користи за позитивно подстицање. Коришћење награде може бити значајан
покретач за укључивање младих у фудбал, али се и тада ове мере морају користити на
одређен и прикладан начин. По Окседину (Лазаревић, 2003) награде могу да се
класификују у три групе:

а) симболичне (похвале, унапређивање)
б) материјалне (новац, гардероба, станови)

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

в) психолошке (осећaње припадања, сазнање о напредовању). Психолошке награде су

најпожељније у раду са младим фудбалерима, јер представљају потврду
реализације личне компетенције.

Са друге стране претња или казна као инспиративна техника може, нарочито код

осетљивих особа да изазове анксиозност и друге нелагодности и непријатности. Ефекти
казне могу да буду позитивни (Лазаревић, 2003):

а) ако се не користе често
б) ако су без видљиве конотације
в) ако се прецизно усмеравају
ф) ако се дају непосредно

Фудбалери мотивисани интринзично у поређењу са онима чија је мотивација споља

контролисана имају више интереса, узбуђенији су и имају више самопоуздања, што се
рефлектује у већој продуктивности, истрајности и жељи за остваривањем постављеног
циља.

Не постоји човек који је искључиво интринзично или екстринзично мотивисан.

Мотивација за одређене послове произилази из уживања у обављању активности, док за
друге активности, мотивација произилази из спољашњих подстицаја (новац, социјални
статус и сл.).

5.6. Унутрашња мотивација фудбалера сениора

Унутрашња мотивација може се препознати по томе што је њен извор у самој

личности, а циљ мотивације је сама активност, пријатност, интересовање, намера да се
нешто научи, став према ономе што се учи, ниво аспирације итд.

Када појединац почне да се бави спортом из чистог задовољства да би открио

нешто што до тада није знао, када препозна у себи жељу да продуби своје знање, када
доживљава радост откривајући нешто до тада непознато и ново, значи да је унутрашње
мотивисан за бављење тим спортом (Тубић, 2009).

Унутрашњи мотиви односе се на интерес за активност због игре, уживања и

задовољства. Дакле учествовање у спорту је само по себи извор задовољства. Сви остали
мотиви, као што су жеља за дружењем, друштвеним статусом, изведени су из овог мотива
(Зулић, 2005).

Интринзичка мотивација је она мотивација код које је потреба настала из

унутрашњих побуда, а задовољство произилази из саме те активности и њеног значаја, а
не због спољних разлога. Интринзична мотивација је условљена тенденцијом појединца за
учењем, истраживањем, трагањем за изазовима, коришћењем властитих способности и
талената, за реализацијом свих својих потенцијала, која је нужна за конгитиван и
социјални развој (Селесковић Капић, Борић, 2005).

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

а) унутрашња мотивација за сазнањем (жеља да се нешто сазна и научи о омиљеној

спортској активности)

б) унутрашња мотивација за остварењем (унутрашњи изазов да се постојеће

компетенције развијају и шире)

в) мотивација унутрашњим подстицајем (надахнуће које се јавља када активност којом

се у довољној мери компетентно влада представља нову инспирацију за бављење
том активношћу)

Врло је сличан и став да се унутрашња мотивације састоји од три дела (Зулић,

2005):

а) мотивација за знањем
б) мотивација за постигнућем
в) мотивација за узбуђењем

1) Мотивација за знањем

То је група мотива који покрећу на опажање, мисаоно решавање проблема,

сазнавање и учење. То је заправо мотивација за учењем моторичке вештине, за
знатижељом, потреба да се разуме нешто ново, из чега затим произилази осећај уживања и
задовољства у бављењу спортом.

Током бављења одређеном активношћу, одређени покрети или радње које следе

једна за другом у току извођења те активности се повезују или интегришу у склоп који се
назива вештином. Моторне вештине су, најједноставније речено, добро научене радње
човека које ангажују посебне делове мускулатуре приликом извођења различитих
техичких аката (Тубић, 2009).

Мотивација за знањем се повезује са конструктима као што су (Форизони, 2001):

а) истраживање
б) радозналост
в) постављање циљева
г) учење
д) потреба да се зна и разуме

2) Мотивација за постигнућем

Структуралне компоненте оријентације на постигнуће су: (Лазаревић, 2001)

а) мотив општег постигнућа
б) специфични мотив спортског постигнућа
в) позитивно емоционално ангажовање у ситуацијама спортског постигнућа

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

Мотив постигнућа представља улагање напора да се оствари и постигне нешто што

се процењује као вредно чиме се човек може истаћи пред другима. Тежња за друштвеним
угледом и статусом јесте манифестација овог мотива (Миловановић, 2010).

Доминантна мотивација у структури мотивације спортиста треба да буде

мотивација постигнућа јер је она покретачка снага за постизање резултата у спорту. При
томе, главни разлози за постигнућем, успехом, морају да буду унутрашњи мотиви
(интринсични, а не награда, статус и сл.) јер ће на тај начин, мотив постигнућа бити у
контексту интринсичне мотивације која му даје стабилност, трајност и јачину.

Мотивација за постигнућем дефинише се као стални покушај појединца да се

такмичи са „стандардима изванредности“, као што су: успех, победа, превазилажење
постојећих резултата (туђег, сопственог или замишљеног), односно напор да се одрже или
превазиђу постојећи нивои, норме и вредности које сама особа, или неко други одреди.
Мотивацију постигнућа код спортиста карактерише, поред такмичења са високим
стандардима и понашање у ситуацијама које представљају изазов (јер су њихови резултати
и последице неизвесни) и осећај личне одговорности за те последице (Лазаревић, 2003).

Оријентација на постигнуће код спортиста се појачава када су укључени у

постизање циљева који за њих имају велику вредност (такмичења за прво место, за
освајање титуле, шампионата и сл.). Исто тако, мотивација за постигнућем се повећава у
такмичењима где су захтеви високи, а тамо где је успех релативно загарантован
мотивација слаби.

Доживљаји и понашање који представљају компоненте мотива постигнућа су:

(Лазаревић, 2003)

1. Планирање и очекивање које се односи на будућност. Постављање будућих циљева

подстиче да се „сада“ више ради и вежба, а то даје осећај да то води реализацији
постигнућа.

2. Ниво аспирације обухвата очекивање, жеље, захтеве да се постигне одређени циљ у

одређеном тренутку. Ниво аспирације зависи од потенцијала спортисте, његове
перцепције тих способности и претходног искуства, тренутне ситуације и особина
личности.

3. Свест о себи (

self-concept

) – самоцењење и самопоуздање.

4. Очекивање успеха - емоционално стање проистиче из чињенице да је последица

сваког такмичења успех или неуспех па се јавља задовољство због могућег успеха
и незадовољство због могућег неуспеха.

5. Потреба да се избегне неуспех.
6. Подстицање у облику охрабрења, похвале и сл. доприноси да спортиста напорно и

дуго вежба и тренира.

7. Подршка и социјално одобравање од најближе околине, породице, тренера, другова

и других које спортисти цене.

8. Потреба за специфичним постигнућем у спорту.

3) Мотивација за узбуђењем

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

Међутим може се догодити да спортиста неке спољашње разлоге за обављање

незанимљивих активности не интернализује потпуно него само површно. Нема тренера
који се у својој спортској пракси није суочио са тихим отпорима спортисте према неком
аспекту тренигна. У том случају када спортиста само површно и аутоматски одрађује неки
аспект тренигна зато што тако „треба“ или „мора“ каже се да је пристуна спољашња
мотивација интроексијом.

Трећи тип спољашње мотивације назива се мотивација екстерном (спољашњном)

регулацијом. То је врста мотивације на коју се најчешће мисли када се говори о
екстризичкој (спољашњој) мотивацији, а односи се на спољашње инсентиве (новац,
титулу најбољег спортисте, медаља, пехар итд.).

Само психички здрав и емоционално зрео и стабилан фудбалер у могућности је да

пружи свој спортски максимум.

Међутим врло високо пласирано у структури спортске мотивације је оно што се

назива спољашња мотивација интројекцијом. Овај тип мотивације присутан је баш код
младих спортиста. Они више механички и аутоматски одрађују оно што се од њих захтева,
без   да   је   спољашње   разлоге   схвати   као   своје   сопствене.   С   обзиром   да   је   мотивација
интројекцијом мање присутна од унутрашње жеље да се нешто оствари и да се доживи
подстицај, може се рећи да је примарно узрасту о коме се овде ради због недовољне
зрелости личности, неке спољашње разлоге прихватају више механички него што су у
стању да њихов значај потпуно разумеју. Њиховим годинама је својствено да се велики
значај   придаје   мишљењу   других,   па   је   природно   да   се   међу   разлозима   за   бављење
фудбалом   високо   позиционира   и   мишљење   других   (родитеља,   рођака,   наставника
физичког васпитања, пријатеља, другова....).

Спољашњи извори мотивације (награде, казне) могу да буду узрок да појединац

престане да учествује у фудбалу. Екстринзички извори мотивације су нарочито штетни
код појединаца код којих су развијени и доминантни интринсички мотиви

(Лазаревић,

2001).

Ако је то неки спољашњи стимулус у виду новца, тада знамо да се ради о

првенствено ситуационим околностима које делују до освајања награде, али не на дуге
стазе (Сузић, 2005), али ако се награда схвати као уживање у активности, као активност
коју особа воли, тада је у питању трајнија мотивација коју прате позитивне емоције
(Сузић, 2005).

Награде у спорту се деле на (Бачанац & Радовановић, 2005):

а) социјалне или симболичне (похвале)
б) материјалне (трофеји)
в) специјалне (гостовање популарних спортиста)
г) психолошке или унутрашње (задовољство сопственим напредовањем и уживање у

спорту).

Награду у спорту представља:

а) поткрепљење (дипломе, медаље, пехари, новац, поздрави публике и сл.)
б) успешно извођење само по себи (постигнути гол у фудбалу)

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

Пошто је према мишљењу многих психолога, понашање детерминисано својим

Поред штетних последица које награда може да има на бављење и успех у фудбалу,

а) симболичне (похвале, унапређивање)
б) материјалне (новац, гардероба, станови)
в) психолошке (осећaње припадања, сазнање о напредовању). Психолошке награде су

најпожељније у раду са младим фудбалерима, јер представљају потврду
реализације личне компетенције.

Са друге стране претња или казна као инспиративна техника може, нарочито код

а) ако се не користе често
б) ако су без видљиве конотације
в) ако се прецизно усмеравају
г) ако се дају непосредно

Фудбалери мотивисани интринзично у поређењу са онима чија је мотивација споља

Не постоји човек који је искључиво интринзично или екстринзично мотивисан.

По неким истраживањима повећање спољашње мотивације доводи до повећања

унутрашње мотивације. Али, показало се да на дужи рок то није тако, већ управо обрнуто:
присутност награде смањује унутрашњу мотивацију. О томе говори теорија когнитивне
евалуације. Дисај (Лазаревић, 2001) је кроз когнитивно евалуациону теорију објаснио да
утицај спољашње награде на интринсичку мотивацију може да се одвија у оквиру два
процеса.

а) Контролни аспект награде

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

контролисано потребом да се противник победи и освоји награда. Ту је контролишући
аспект награде доминантнији од информационог.

И спортско такмичење има потенцијално и „контролишуће“ и „ информационе“

аспекте, јер је победа врло често повезана са добијањем награда у облику похвала или
материјалних средстава.

5.8. Повезаност емоција и мотивације фудбалера сениора у

такмичарским ситуацијама

Емоције су у великој мери повезане са мотивацијом и та повезаност има јасну

оправданост.

Мотивациони процес обухвата физиолошке процесе, социјалне детерминанте,

органске и психолошке потребе, инсетивне и емоционалне утицаје. Емоционални утицаји
произилазе из чињенице да је извесно емоционално стање увек присутно и да има утицај
на целокупно понашање појединца. Иако је емоције тешко дефинисати оне се често
обележавају као доживљај нашег вредновања и субјективног односа према стварима,
људима, догађајима, према сопственим поступцима (Лазаревић, 2001). Ако је неко љут,
тужан, уплашен или радостан свакако ће то утицати на његово понашање а тиме и на
његову мотивацију.

Најзначајнија повезаност између мотивација и емоција је у унутраличним

психолошким и физиолошким процесима.:

1. Доживљаја (беса, туге ...)
2. Спољашно понашање (покрети рукама, експресија лица...)
3. Физиолошке промене (лупање срца, појачана циркулација, напетост мишића...).

Последњи начин испољавања даје посебну димензију емоцијама која се назива

ниво тензије.

Све емоције се разликују у зависности од тога у којој мери се јавља тензија код

неке особе. Тензија се односи на промене у организму које омогућавају улагање већег или
мањег напора, већу или мању активност у остварењу неког мотивационог циља.

Ако све горе наведено применимо на фудбалере сениоре можемо рећи да ће у

зависности од фудбалера, његове јачине емоција и начина реаговања свака ситуација бити
јединствена и другачија. Да ће свако такмичење бити јединствено само за себе. Зашто?

Код неких фудбалера емоционалне промене даће снагу њиховим мотивима у

такмичењу (давање гола, победе супротне екипе, остајање у игри...). Некима ће дати снагу

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

да дају све од себе. Али код неких фудбалера њихове емоције у односу на горе описане
имаће супротан ефекат.

Зато је један од основних карактеристика процеса мотивације фудбалера ниво

тензије који се јавња пре постизања циља.

Код сваког је другачији физиолошки процес мотивације који изазива ниво тензије,

и зато се у тим ситуацијама каже да су то стања узбуђења организма.

Хал је у својој теорији, основну мотивациону детерминанту названу нагон (

drive

)

означио као не спецфичну енергију у сваком понашању. Она се у литератури често
изједначава са појмом „подизање“ или узбуђење (

arousal

) (Лазаревић, 2001). Али код

неких фудбалера који имају способност да мобилишу ту енергију дешава се да уместо
узбуђења   у   току   такмичења   они   постану   још   активнији.   Овај   аспект   је   динамичка
карактериситка   мотивације,   у   литератури   се   описује   речима   узбуђење,   тензија,
мобилизација енергије; стрес и активација. Она представља динамичко стање непосредне
спремности   пре   извршења   неке   активности   или   неке   радње,   а   Генов   то   стање   назива
мобилизациона   спремност   која   омогућује   да   се,   од   првог   момента   активности   задатка
(такмичења   код   фудбалера)   извршава   са   највећим   степеном   коришћења   својих
потенцијала.

Све горе наведено доводи до закључка да стање емоције различито утиче на

мотивационе факторе фудбалера. Свако је личност за себе и свако другачије реагује у
одређеним ситуацијама. Јака воља и личност фудбалера, његов начин постизања циља ка
победи, игрању и прихватању такмичења из свог угла различито утиче на сваког.

За неког емоције буде мотив ка доказивању, испуњењу задатих задатака у току

игре, давању целог себе. Код других је то супротно емоције воде ка страху од неуспеха,
недоказивању, тоталног губитка концентрације и изгубљености.

5.9. Ниво активације

Често се може чути од тренера да им је проблем како да максимално мотивишу

свог спортисту. Широко је прихваћено схватање да су успешни они спортисти који су
више мотивисани. Таква орјентација заступа став да свако повећање нивоа активације
доводи до побољшања неке моторне спортске вештине. Да би се боље извеле и да би
имале веће ефекте извођене вештине захтевају висок ниво узбуђења. Принципи теорије
нагона могу се применити када се процењује заинтересованост фудбалера и њихов учинак
у целокупном раду у поређењу са оним фудбалерима који су мање мотивисани и који
постижу слабије резултате (Лазаревић, 2001). Отуда да би се постигла већа ефикасност у
тренинзима, потребно је користити разне стимулације за повећање нивоа активације.
Теорија нагона може да буде коришћена за објашњење ефикасности или учења
једноставнијих елементарних моторних радњи и у првим фазама учења. Ове чињенице
треба имати у виду и користити их код рада у практичном раду са фудбалерима.

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

С друге стране; вештине, моторне радње, у којима су снага и издржљивост основне

компоненте, најчешће су једноставне по извођењу без захтева за фином контролом
мускулатуре и високим степеном координације окрета. Зато се верује

да висок ниво

активације помаже успешнијем извођењу једноставнијих спортских моторних радњи
у којима су доминантни снага, издржљивост и експлозивност

(Лазаревић, 2001).

Све ово говори да је класификација спортова у односу на трагање за оптималним

нивоом активације уопштена, и да би имала вредности за практичан рад мора да се узме у
обзир

врста и особености

вештине која се изводи. Али исто тако и

место и улога

коју

фудбалер има у такмичењу.

Поред познавања

карактеристике задатака

потребно је знати и - или предвидети

услове,

ситуације

у којима се та моторна радња изводи. У спортско такмичарској

активности   тај   фактор   има   посебан   значај.   Свака   ситуација   је   специфична   нема   исти
ефекат на активацију: такмичење које се одвија на домаћем или туђем, непознатом терену,
да ли је присутан велики број гледалаца или није, да ли је хладно или топло: да ли је терен
тврд или клизав, који нивои такмичења су у питању. Међутим овај фактор може да се
разуме   кроз   повезивање   са   особинама   личности   фудбалера.   Свака   ситуација   се   види
различито од стране појединца и свако ће је на свој начин доживљавати. Оно што један
фудбалер доживљава као узбуђење, други ће то доживљавати као обичну ствар. Другим
речима ниједна ситуација неће на исти начин активирати (мотивисати) све појединце, јер
свако   од   њих   поседује   специфичну   структуру   и   организацију   личности.   Поред
персоналних   карактериситка   појединци   (фудбалери)   разликују   се   у   погледу   ранијег
искуства и њиховог стила.

Свака особа има свој „уобичајени“ ниво активације који се разликује од појединца

до појединца, а код неких варира из дана у дан.

Као и сви аспекти људског понашања тако и концепт о односу нивоа активације-

извођење - учинак у некој спортској активности мора да се посматра у светлости свих
индивидуалних разлика. Према свему речено оптимални ниво активације тј. оптимални
ниво мотивисаности представља најприкладнији ниво спремности организам за извршење
неке моторне радње, а детерминисан је захтевом одређеног задатка, и ситуације у које се
задатак изводи последицама извођења задатка и особинама личности (Лазаревић, 2001).

Колико год овај проблем био сложен, он се с разлогом јавља из жеље да се

спортистима - фудбалерима омогући да се њихов таленат, њихове спортске способности
до максимума испоље.

Већи број истраживача указују на постојање способности организма да се адаптира

на одговарајућу ситуацију и да доведе организам на оптимални ниво активације. Кејн
сматра да постоје две повезане функције механизма активације у кортексту. Један је:

1. Тонусни систем активације и
2. Модулни систем активације.

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

Први у највећем броју случајева одржава ниво активације а други контролише ниво

на коме први функционише.

Нема сумње да неадекватна емоционална и мотивациона управљеност код

спортиста у великој је мери детерминисана конгнитивним фактором тј. начином
процењивања, разумевања, опажањем, одлучивањем, ставом, атрибуционим стилом према
догађајима и ситуацијама у спорту. Зато је младим неискусним и још недовољно
успешним спортистима, којих је највише у спорту, потребна помоћ на емоционалном и
мотивационом плану, можда више него било која друга.

5.10. Улога тренера у стварању мотивације у сениорском тиму

фудбалера

Тренери у спорту данас код нас а и у свету у току свог професионалног образовања

- припремања за тренерски посао, поред стицања тзв. опште - образовних, уже - стручних,
као и других знања, а пошто су у највећем броју „из рада“ (аматерски или професионално)
упоредо су у ситуацији да воде спортске екипе, у току образовања раде са спортистима. У
суштини значајно у овом контексту је то да тренери с друге стране, док обављају своју
тренерску дужност најодговорнији су за:

1. Извршавање задатака постављених пред спортску екипу и
2. Стварање и одржавање повољних (међу) људских односа у спортској екипи, односно

с појединачним спортистима.

Одређена правила понашања спортских тренера у савременом спорту данас су

доста добро позната тренерима и другим стручњацима, али су различито успешни.
Ефикасност екипе или појединца - фудбалера, и успешност тренера који им је на челу су
неразлучиво повезани –

нико није успешан тренер неуспешне екипе

(Галић, 2006).

Тако с правом можемо идентификовати основни проблем и врло значајан:

које су

то особине личности тренера и у којој мери повезане са успесима тренера у
извршавању тренерских задатака и бризи о добрим (међуљудским) односима у
екипи, или са појединачним спортистом

(Галић, 2006).

Као што је у педагогији спорта познато данас су доста добро и поуздано истражене

и познате тзв. висинске и низинске, суве и мокре, топле и хладне, спортске и нарочито оне
друге прирпеме спортиста и спортских екипа. Веома поуздано се зна како засигурно
обезбедити врхунску кондицију спортиста како и којим средствима подићи снагу
спортиста на потребан ниво, за које се претпоставља да могу битније утицати на крајњи
циљ рада тренера и спортиста, односно на спортски успех екипе.

Међутим проблем који је остао и све више добија на значењу у тзв. формули

спортског успеха тренера и спортиста - у личности тренера и спортског колектива. У тим

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

6.ЗАКЉУЧАК

Активност живих бића је једна од њихових битних одлука. Та активност је

различито   сложена,   зависно   од   степена   развијености   живих   бића.   Човек   се   одликује
посебно   сложеном   активношћу.   Психологија   покушава   да   открије   снаге   које   покрећу
човека,   које   утичу   и   регулишу   његову   разнолику   и   сложену   активност.   Тај   део
психологије назива се психологија мотивације.

Мотивација је процес покретања, усмеравања и регулисања активности ради

остваривања оређених циљева. Мотиви су унутрашњи чиниоци који покрећу, усмеравају и
управљају ту активност.

Мотиви и задовољавање мотива праћено је и одређеним осећањима, зависно од

тога да ли се они и на који начин задовољавају.

Мотиви и осећања тесно су повезани. При задовољавању одређених мотива,

односно циљева којима смо тежили, долази до задовољства, осећања успеха и обратно.
Осећања такође подстичу остваривање мотива, појачавају активност која доводи до
задовољавања мотива.

Иако је унутрашња (интринзична) мотивација снажнија и значајнија од спољашње

(екстринзичне), спољашње подстицаје и спољашње изворе мотивисаности није могуће
избећи ни у аматерском (у свим узрасним периодима), а посебно у професионалном
фудбалу. Важно је да се развије професионалан однос према раду и обавезама који неће
нарушавати унутрашње интересовање и уживање у игри.

Поређење између играча чија је мотивација унутрашња и оних који су мотивисани под

утицајем споља, открива да први имају више интересовања и узбуђења, што се
манифестује побољшаном креативношћу, упорношћу, виталношћу и самопоштовањем.

Потребна је снажна мотивација и жеља да се издрже сви напори, али најважније од

свега је уживати у сваком тренингу. За фудбалера је фудбал живот и уживање. На том
његовом путу преданост и жеља су најважнији, али је јако важна и подршка људи око
њега, а посебно тренера. У тренуцима када фудбалер посустаје тренер је ту да изнова
пробуди интринзичку мотивацију, јер је то једина права, аутентична и трајна мотивација.

За развој деце је много важније да је њихово бављење и успешност у спорту резултат

мотивације, која је производ снажне личне спортске компетенције, изазова, развоја
вештина, постигнућа, “богаћења“ и развијања себе, постизања задовољства итд. Ово је
олакшано чињеницом да највећи број младих почиње да се бави спортом, јер су

ЗАВРШНИ РАД МОТИВАЦИЈА ФУДБАЛЕРА СЕНИОРА

интринсички мотивисани, као и чињеницом да многи млади не уживају да их неко
оцењује или награђује, или да победу истиче као једину меру успеха.

У периоду када су фудбалери у развоју морају се створити услови како би се код њих

развили прави, аутентични и релативно трајни мотиви који чине структуру интринсичне
мотивације спортиста, и који треба да буду доминантни у структури њихове целокупне
мотивације, нарочито када се ради о младим фудбалерима. Доминација ових мотива
омогућава трајнију, стабилнију и адекватнију мотивисаност фудбалера и доприноси
развоју потенцијала, спортској компетенцији, а тиме и самоактуализацији на сенироском
нивоу.