1
Univerzitet u Nišu
Filozofski fakultet
Departman za pedagogiju
Seminarski rad
TEMA:
MOTIVACIJA ZA UČENJE
PREDMET:
Pedagoška psihologija
Mentor: Student:
Docent dr Gordana Đigić Tamara Stanojević 899
Niš, januar 2017.
2
SADRŽAJ
Uvod
1. Pojam motiva i motivacije
2. Vrste motivacije
2.1. Unutrašnja i spoljašnja motivacija
2.2. Razlika između unutrašnje i spoljašnje u odnosu na motivaciju za učenje
3. Sredstva za podsticanje motivacije za učenje
3.1. Pohvala i pokuda kao motivacioni podsticaji
3.1.1. Principi efikasnog pohvaljivanja
3.2. Nagrada i kazna kao motivacioni podsticaji
3.2.1. Nagrada kao sredstvo podsticanja
3.3. Individualni, grupni rad i takmičenje
4. Nastavnik kao motivacioni faktor
Zaključak
Literatura
4
učenik u školi ne bira sam školske predmete i sadržaje učenja, niti određuje tempo učenja, niti u
tom procesu sam bira svoje vršnjake (školske drugove) ni odrasle (nastavnike, roditelje) za
saradnju, ali da se, bez obzira na nabrojano, od njega zahteva kvalitetno znanje, koje može da
ostvari samo ako je dobro motivisan za učenje.
U vaspitno obrazovnoj praksi se koriste različiti podsticaji za pobuđivanje učeničke
motivacije za učenje, neki od njih su pohvala, nagrada, kazna, ocena, saradnja, takmičenje…
5
1. Pojam motiva i motivacije
Motiv znači pokretač. To je težnja za nečim, odnosno cilj koji se želi postići. Ta težnja
može biti svesna (želja) i nesvesna (Stevanović, 1977). Motivi predstavljaju potrebe ili želje koji
ljudima daju energiju da krenu u akciju. Oni se razlikuju od ciljeva i strategija (strategija- metode
koje se koriste za podsticanje ciljeva, a na taj način se zadovoljavaju motivi). Osoba na grad
(motiv) reaguje odlaskom u restoran (strategija) kako bi pribavila hranu- cilj ( Brofi, 2015).
Pod pojmom motivacija označavaju se svi faktori i procesi koji vode ka ostvarivanju
određenog cilja, u određenim okolnostima, što znači da je motivacija proces, a pokretači tog
procesa su motivi ( Lalić-Vučetić, 2007: 17 ).
Motivacija se ne odnosi na određeno područje doživljavanja i ponašanja, već je u
određenoj meri apstraktni pojam. Njime se označava usmeravanje životnih akcija koje vode ka
cilju koji se smatra pozitivnim. U tom usmeravanju deluju mnogi procesi (Rheinberg, 2004) .
2. Vrste motivacije
2.1.Unutrašnja i spoljašnja motivacija
Unutrašnja ili intrinzička motivacija znači da učenik uči bez nekog spoljašnjeg razloga,
podsticaja. On želi i ima potrebu da uči, učenje mu predstavlja zadovojstvo. U unutrašnje motive
spadaju: interesovanje, želja za saznanjem, motiv postignuća, potreba za kometencijom, motiv
samoaktualizacije, stepen aspiracije, cilj ili namera da se nešto nauči, stav prema gradivu,
prijatnost i neprijatnost gradiva (Vučić, 2005).
Nastavnici treba da teže da razvijaju kod učenika unutrašnju motivaciju. Učenici koji
imaju unutrašnju motivaciju zainteresovani su za rešavanje problema, za usvajanje i proširivanje
znanja je rim je nagrada sama ta aktivnost kojom se bave (Jekić, 2009).
Spoljašnja ili ekstrinzička motivacija (naziva se i insentivnom). Spoljašnji podsticaji se
promenjuju da bi učenici bili motivisani za učenje, ili neku drugu aktivnost. Neki od podsticaja
su: rok, poznavanje rezultata, nagrada, kazna, pohvala, takmičenje, uspeh ili neuspeh, ocena. Oni
ne deluju isto na svakog učenika (Vučuć, 2005). Učenik ulaže trud za nešto do čega mu je stalo,
ali nije mnogo oduševljen aktivnošću, već to radi zbog pohvale, nagrade, ocene. Ono što odlikuje
spoljašnju motivaciju jeste da se mehanički radi ono što je nephodno da bi se postigao reluztat.
Dolazi se do toga da je moguće da se dobija određeno znanje koje nije povezano i koje se brzo
