2
УВОД
Школа је институција која је стара преко 45 векова. У тако дугом периоду она
је доживљавала сталне промене. Школа је друштвена институција од самог свог
настанка, а и све промене школе су друштвено условљене. У том мењању школа се
прилагођавала конкретној друштвено – историјској ситуацији да би опстала и
испунила задатке и улоге које јој је друштво наметнуло. Промене нашег друштвеног
живота у духу демократизације и хуманизације условљавају постепено мењање
положаја школе у друштву и њених унутрашњих односа, чиме се ученици стављају у
активнији и објективно бољи положај у васпитно – образовном процесу. То је веома
значајно ако имамо у виду чињеницу да се школа налази пред задатком да ученике
припреми за живот који се веома разликује од живота претходних генерација.
Систем оцена којим се вреднује успех или неуспех ученика разликује се од
земље до земље и зависи од педагошких тенденција, система оцењивања и
материјалних могућности земље. У нашој земљи законом је прописана скала од пет
оцена: одличан, врло добар, добар, довољан, недовољан. Оцена је бројчана, а
закључна оцена добија се заокруживањем аритметичке средине свих добијених
оцена у току једног полугодишта. Оваква скала оцењивања је показала извесне
недостатке, па се појавило више различитих начина превазилажења проблема.
Мишљења су доста различита, многа су међусобно супротстављена. Различити су
правци у размишљању о превазилажењу овог проблема. (Вилотијевић, 1999: 87)
Оцењивање је тема о којој су бројни педагози расправљали и то у оквиру
тражења одговора на питање у којој мери и под којим условима је оцена подстицајно
средство у учењу. Оцењивање представља разврставање било којих
људских учинака у унапред предвиђене вредносне категорије, а према неким
прихваћеним оцењивачким критеријумима. У дидактичком смислу, основна
предпоставка за разматрање оцењивања као васпитног чиниоца почива на односима
који се успостављају међу субјектима, наставницима и ученицима у целокупном
васпитно – образовном процесу. Описно оцењивање ће бити васпитни чинилац
уколико се оно од ученика прихвати и као систем којим треба овладати да би се
критички и објективно процењивала своја достигнућа и као систем чијом применом
наставник мотивационо делује на њих.
4
1. ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУП ПРОБЛЕМУ
1. 1. Дефинисање појмова
У овом делу пројекта биће представљени основни појмови на које се односe
на дату тему, а то су:
оцењивање, функције оцене, мотивација и ученик.
Оцењивање
представља најзаступљенији вид и поступак процењивања
учениковог знања, вештина, навика и способности (Јовановић, 2006 : 289
–
293).
Oцењивање
ученика је сложен и одговоран васпитно
–
образовни поступак у
коме наставник, на основу ширег и комплекснијег познавања ученика, оцењује
квалитативну и квантитативну страну његовог рада и залагања; знање, вештине,
навике, као и владање. ( Педагошки лексикон, 1996 : 350).
Оцењивање
је поступак којим се према утврђеним прописима прати васпитно
-
образовни рад и развој ученика и одређује ниво који је постигао ( Енциклопедиски
речник педагогије, 1989 : 137).
Оцена
је средство за регистровање успеха ученика ( Педагошки речник 2,
1967: 57).
Оцена
/eng. marks, franc. notes, nem. Zensuren, rus. оценки , отметки , балл / -
средство зарегистровање успеха ученика, дакле, то је израз степена или својства,
особина по којој се нешто разликује, карактеристика, или конвенционална вредност,
тj. Процена која показује како се неко извршење вреднује. ( Гојков, 2003 : 19)
Функције оцене су вишеструке, а односе се најпре на изражавање суда
наставника о напредовању и постигнућима ученика, дакле, обавештавају ученика и
родитеља о постигнутом успеху, затим служе као основа за превођење ученика у
наредни разред, односно степен образовања; мотивишу ученике на већа залагања, а и
показатељи су посебних способности као основа за избор занимања и информишу о
ефикасности наставног рада.
Мотивација
-
под мотивацијом у учењу се подразумева стање у којој је
индивидуа мотивисана за учење, има мотив да нешто учи и научи. Мотивација може
бити унутрашња (интринзична) и спољашња (екстринзична). Да би ученици нешто
научили, није довољно само да понављају градиво, већ је неопходно да они желе и
хоће да савладају и усвоје то градиво. ( Педагошка енциклопедија 2, 1989 : 68).
5
Ученик
- дете, омладинац, васпитаник који похађа основну и средњу школу.
У дидактичком смислу он је уз наставника и наставни садржај трећи основни фактор
наставе и од њеогове позиције и активности пресудно зависе ефекти целокупног
школског рада ( Педагошки лексикон, 1996 : 518).
1. 2. Оцењивање као саставни део васпитно – образовног процеса
Оцењивање у школи је тако присутна активност да се често не поставља
питање да ли у тој области школског живота има нечега што наставницима није
јасно. С друге стране, највише проблема се управо јавља код оцењивања: ту су
најчешћи конфликти између ученика и наставника, као и између родитеља и
наставника. Често се испостави да и конфликти који се јаве неким другим поводом у
позадини имају оцењивање. Иако је ово добро познато из живота и рада наших
наставника, као и наставника у другим образовним системима, код нас је приметно
велико одсуство литературе која ову материју обрађује, а на наставничким
факултетима овој материји скоро да се и не посвећује пажња. Стога је овај рад
покушај да се та празнина бар делимично попуни. Увек је добро поставити питање
чему може да послужи одређена активност. Јер знајући чему нешто служи, у
ситуацијама када смо у дилеми можемо се боље оријентисати и наћи адекватнији
одговор. „ Оцењивање ученика има следеће циљеве: а) (повратна) информација
ученицима/ама и њиховим родитељима о постигнућима ученика, б) (повратна)
информација наставницима о њиховом раду, ц) информација школи и широј
заједници о реализацији програма, д) мотивација и усмеравање ученика за даљи рад,
е) селекциона функција за даљи наставак школовања, ф) подстицање на
континуирани рад ученика и спречавање „кампањског“ учења, г) евалуација
образовног система.“ ( Гогоска, Л., 1984 : 221)
Сматрамо да је мотивација кључни фактор за успех ученика у школи, за
постизање бољих резултата. Много је већи значај унутрашње мотивације, када
ученик има жељу да нешто научи, него спољашње, када учи само како би га
похвалио родитељ или наставник, а често се дешава да ученик само учи због обећане
награде. Мислимо да је нумеричко оцењивање боље од описног оцењивања јер се
њиме постиже бољи увид у рад ученика.
7
преиспитивање активности које смо захтевали од ученика у наставном процесу, или
да се утиче на моделе учења ученика.
Када је оцењивање комплетирано, наставник треба да направи преглед како
би утврдио да ли је допринео побољшању постигнућа ученика и шта је још
преостало да се уради. Све је ово интегрални део наставног процеса. Повремено,
наставник мора направити сумирање и погледати како се то одражава на оно што су
ученици заправо научили. „ Оцењивање је додатни процес у свакодневним
активностима подучавања. Знање прикупљено током оцењивања гради слику о
постигнућима, интересовањима и склоностима за сваког ученика појединачно и
представља темељ за извештавање родитеља.“ (Хавелка, Н., 2003 : 84) Ове
информације могу допринети осталим учитељима да изграде много комплетнију
слику о ученицима. Коментари које дају родитељи и сами ученици могу такође да
пруже користан увид.
1. 2. 3. Мотивациона функција оцењивања
Ником није пријатно да стално постиже недовољно добре резултате. Зато је
неприхватљиво да поједини учитељи истичу као своју врлину велики број слабих
оцена из њиховог предмета. Оправдање се најчешће налази у ставу да они „држе“
критеријум и не дају оцене за незнање. Јасно је да се ни од кога не захтева да се
ученици неадекватно оцењују, да иза оцене не стоји одговарајуће знање, али се
поставља и питање да ли су учитељи који имају велики број слабих оцена урадили
све како би ученици добили прелазне оцене.
Да би оцена била подстицај за даљи рад и залагање ученика, она мора
испунити неке услове. Она мора бити јавна и образложена. Познавање резултата
делује мотивационо и подстиче ученика на рад. Образложење мора бити јасно и
прилагођено узрасним карактеристикама ученика. „ Временски размак између
учениковог одговора и образложења оцене мора бити кратак како би се постигао
већи мотивациони ефекат. Оцењивање мора бити стално и контуирано. Потребно је
да се уједначи критеријум испитивања и оцењивања знања како би се елиминисао
субјективни фактор који долази од наставника.“ (Тркуља, М., 1995 : 120)
Ученици који и поред уложеног напора не постижу довољно добре резултате,
склони су да „беже“ од школе или појединих предмета. Зато је једна од обавеза
учитеља да својим поступцима и коментарима подижу самопоуздање ученика.
Мотивација за учење биће присутна код ђака ако учитељ оцену повезује са
квалитетном информацијом о постигнућу ученика и инструкцијама за даљи рад.
Информација ће бити квалитетна ако се фокусира на добре и јаке стране рада и
