Висока школа струковних студија за образовање васпитача у
Кикинди
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет:
Моторичке игре за децу предшколског узраста
Тема:
Моторичке игре у функцији развоја фине моторике код
деце предшколског узраста
Ментор: Студент:
мр Ангела Месарош Живков Ивана Селаковић
У Кикинди
2012/13
2. МОТОРИЧКИ РАЗВОЈ ДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА
Централни нервни систем се код деце брзо развија. Брз развој овог система
условљава и брз развој моторике. Квалитет и квантитет моторног развоја, поред ЦНС,
зависи и од подстицаја и организације средине у којој дете живи, али и од генетског
фактора.
Детињство је период када деца уче да се крећу и побољшавају (унапређују) то
кретање. Основне локомоторне и манипулативне вештине деца стичу одрастањем, али
на већину њих можемо деловати систематски и плански, коришћењем различитих
метода и облика рада, као и у корелацији са осталим облицима рада (развој говора,
музичко васпитање, ликовно васпитање, развој почетних математичких појмова и
упознавање околине).
Моторни развој се у основи испољава у два основна аспекта: развој физичких
или моторичких способности односно подстицање развоја снаге, брзине,
издржљивости, координације, гипкости као основних моторичких способности и развој
моторичке или кретне навике где је акценат на стицању и усвајању неопходних знања,
моторних умења и навика. Иако се у развоју моторичких способности и развоју
моторичких навика испољавају одређене специфичности, ова два облика ипак
представљају јединствен процес моторичког функционисања човека. Код деце
предшколског узраста процес обучавања и развоја моторичких навика и процес развоја
моторичких способности најчешће се развијају паралелно кроз различите моторичке
садржаје и облике активности.
Развој моторичких способности има своју узрасну динамику и веома је важно
већ у предшколском узрасту поклонити довољно пажње подстицању оптималног
развоја снаге, брзине, издржљивости, координације и флексибилности, као и
способности одржавања равнотеже. У овом узрасту постављају се основе развоја
моторичких способности које треба развијати и одржавати кроз читав живот, јер се
управо оне испољавају у решавању различитих моторних задатака. Моторичке
способности су значајним делом генетски условљене, што не значи да се на њихов
развој не може утицати кроз процес систематског физичког васпитања, зато је
неопходно познавање узрасних карактеристика деце предшколског узраста.
2.1.
РАЗВОЈ КРУПНЕ МОТОРИКЕ КОД ДЕЦЕ УЗРАСТА ОД 3 ДО 7
ГОДИНА
Развој крупне моторике код деце у
трећој години
живота:
дете је у покрету,
моторички хиперкинетично, али неспретно због слабости антополошких димензија;
ходање, трчање су несавршени, дужина корака није константна, развој удружених
покрета тек почиње, покрети нису праволинијски, нема шпринта, дете може: да хода на
прстима и пети и уназад, а може и да кратко стоји на једној нози.
Развој крупне моторике код деце у
четвртој години
живота:
дете може нагло да
се заустави у ходању и трчању и промени правац кретања, да хода по правој линији, да
скаче на обе ноге, прескаче препреке у даљ (20 cm), и вис (5cm), гура, носи, маршира у
ритму музике, у трку шутира лопту, вози трицикл...
Развој крупне моторике код деце у
петој години
живота:
моторика се развија и
усложава, усавршавају се основни елементарни облици кретања (ходање, трчање,
скакање,...) наставља се развој локомоторних покрета, деца савладавају одређене
препреке: заобилазе предмете, пењу се, силазе, провлаче; ходају по правој линији
ногом испред ноге, раширених руку, трче мењајући правац.
Развој крупне моторике код деце у
шестој и седмој години
живота:
моторика
локомоторног апарата добро развијена, деца усавршавају кретање: скачу – скок у вис и
даљ (повезују залет са одразом и лаганим доскоком), бацају и хватају лопту, погађају
циљ, возе бицикл, ролере, клизаљке; усвајају елементе спортских игара, изводе вежбе
обликовања уз координацију покрета у складу са ритмом и темпом музике, стоје на
једној нози до 50 секунди, прескачу канап обема ногама.
Процес диференцијације тонуса одвија се постепено. Најпре се покрети
осамостаљују у мишићима трупа и пелвичне мускулатуре, а затим пратећи правце
сазревања, осамостаљују се групе мишића око колена и лакта, а на крају стопала и
шаке. Дакле, осамостаљују се увек мишићне групе које су ближе онима које су
доградиле своју функционалну способност. Процес диференцијације тонуса завршава
се са око 30 месеци, а покрети без удружених покрета на дисталним деловима јављају
се крајем шесте године. Постепеним сазревањем и диференцијацијом мишићних група,
импулси за одређени покрет бивају све више усмеравани само у те мишићне групе које
су одговорне за извођење жељеног покрета и долази до све мањег јављања удружених
покрета или синкинезија (Голубовић, 2001).
После седме године развојне синкинезије се губе. Тако се диференцирају
моторне способности које воде ка извођењу вољних покрета, а без присуства покрета
других мишићних група.
До јављања чистих (прецизних, економичних) покрета на шакама проћи ће око
шест година. До шесте године рука детета морфолошки још није спремна за писање, из
разлога што није довољно развијена фина координација покрета коју условљава процес
сазревања нервно – мишићних структура шаке и прстију.
3.1.
ЗНАЧАЈ РАЗВОЈА ФИНЕ МОТОРИКЕ КОД ДЕЦЕ
ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА
Дакле, можемо рећи да фина моторика представља скуп радњи које ангажују
мале групе мишића и захтевају добру координисаност деловања појединих делова
мозга. Највећи део коре великог мозга задужен је за радње које обављају прсти (12 –
14%). Еволутивно (биолошки) гледајући, развој човекове интелигенције, направили су
прсти и говор. Трећи велики центар за развој синапси је центар за вид (акомодација
ока) , затим центар за чула. Статистички подаци показују да је код 50% деце, која
крећу у школу, оштећен развој фине моторике, дакле свако друго дете креће у школу са
оштећеном моториком руке.
Као основни узрок, овако поражавајућих података,
наводи се прекомерно седење за рачунаром и прекомерно гледање телевизијских
емисија. Сматра се да је то веома штетно за дете у развоју које тек треба да развија
своје моторне вештине и стиче моторичко искуство неопходно за нормалан раст и
развој. Веома је важно родитељима, као најбитнијем агенсу дечјег физичког и
социјалног развоја, указати на овај проблем, зато што га они врло често нису свесни.
