Мултипаралелизам у картографији
Мултипаралелизам подразумева истовремено и упоредно одвијање процеса или
делатности (картографске) са сродним, пратећим процесима и делатностима, њихов
развој, међусобни утицај и условљавање.
Први примитивни картографски цртежи појавили су се веома рано, паралелно са
људским говором. Картографски језик омогућава записивање или обликовање реалних и
апстрактних појава. Настао је паралелно са развојем природних језика, као њихов
графички еквивалент.
Најважнији човеков комуникациони систем је говорни језик. За њега је битно да
постоје правила повезивања знакова и да та повезивања репрезентују повезивање значења,
чији су носиоци речи и комбинација речи језика. Није сваки језик заснован на гласовима.
Језик може да се заснива и на сликама и њиховим комбинацијама. Али и те врсте језика
повезане су са говорним језиком јер се слике повезују са речима говора. Садржина карте
не подразумева само свеукупност картографских знакова него и њихове системске везе и
односе на карти као целини. На тај начин језик картографије све више постаје допуна
природног језика.
Скоро 2000 година картографија се развијала у оквиру географије, као њен
саставни део. Велики допринос развоју географије и картографије, дали су бројни антички
филозофи: Талес из Милета, Анаксимандер, који је око 561. године п.н.е. саставио прву
географску карту тада познатог света, као и прву карту Грчке, Херодот, Аристотел,
Аристарх, Ератостен и бројни други њихови следбеници тог периода. Ератостен је увео у
употребу термин „географија“ и дефинисао га као графичко представљање Земљине
површине. Иако почеци картографије сежу у далеку прошлост цивилизације, реч
картографија први пут се помиње тек 1576. године уз реч географија и хорографија.
Повезаност географије и картографије уочава се у дефиницији Ричарда Хартшона који
каже да је“ Задатак географије осигурати тачан, организован и рационалан опис и
интерпретацију различитих обележја Земљине површине“. То је најсеобухватније могуће
помоћу карте.
Важан елемент карте је математичко-картографска основа- координате, геодетске
тачке... За израду карте потребна су свестрана знања, јер математика одређује основну
мрежу карте, геодезија и географија материју. размер и намену садржаја а стање
картографске технике степен приказивања лица карте.
Највећим променама у картографији допринео је развој рачунарске технологије и
геоинформационих система. Током 20-ог века рачунари су коришћени као помоћ у изради
папирнатих карата. Њен убрзани развој утицао је и на настанак нових дисциплина, међу
којима се посебно истиче ГИС. Карте су за ГИС главни извор података и један од начина
визуелизације информација. Карта је истовремено улазни податак и један од резултата
сваке анализе. Аналогне карте имају две функције: биле су медијум за чување
информација о простору и представљале су слику одређеног простора. Дигитална
картографија унела је нову димензију- картографску визуелизацију. Визуелизација је
стварање менталне слике простора који се не види. Виртуелне карте садрже исте
информације као реалне.
Потреба брзог и тачног добијања података ради ажурирања карата развила је нови
тренд- даљинску детекцију. Даљинска детекција обухвата анализу и интерпретацију
снимака Земљине површине, направљених са топографске површине, аеро или
сателитским снимањем. Њен почетак везан је за настанак класичне фотографије, која се од
1849. године у Француској примењују у изради топографских карата.
Картографија се често дефинише као место спајања науке и уметности, али је ова
дефиниција и највише оспоравања, јер је многи своде на употребу боје у штампању
карата. Међутим, везу треба сагледавати у цртежу. Картографским цртежом означавају се
предмети и појаве, а именовањем у легенди сваког знака успоставља се веза са научним
језиком, чиме цртеж добија одрђено значење, а затим логичку, односно научну вредност.
