Мушки ликови у роману

Последњи Стипанчићи

Роман

Последњи Стипанчићи

је најбоље дело Вјенцислава Новака које у себи

носи   особине   социјалног,   историјског   и   психолошког   романа.   Новак   је   социјалне
проблеме и дешавања у једном историјском раздобљу приказао кроз поступке ликова
овог романа. Поступке и реакције својих ликова Новак је ставио у више контекста, а то
су економско-социјални и политички аспект. Карактери мушких ликова овог романа
могу се сагледати кроз све аспекте, јер они играју најзначајнију улогу у друштвено-
политичкој перспективи времена о коме се говори. Новак је кроз ликове Стипанчића
желео   да   осуди   бродовласнике,   јер   су   они   спремни   да   продају   било   којој   власти
(аустријској,   француској   или   мађарској),   ако   би   од   тога   имали   неку   личну   корист,
односно   како   би   се   домогли   значајних   положаја   у   друштву.   Повест   породице
Стипанчић   је   повест   свих   патриција   који   су   на   ивици   пропасти   пред   успоном
грађанства

. У ликовима старог и младог Стипанчића, оца и сина, Новак је показао како

окрутност једне саможиве класе расте прогресивно са њеним примицањем
властитом пропасти

Главни ликови романа носе у себи елементе трагике због

унутрашњих сукоба и друштвене проблематике. Кроз споредне мушке ликове Новак је
израио своје мисли,

мисли о нужности,неизбјежности једног пропадања и једне

смјене

У лику младог обућара Гашпара наговештено је рађање нове класе, тј.

радничке класе која верује у будућност,певајући

невише

мелодије из италијанских

опера, већ

Још Хрватска ни пропала

За разлику од других хрватских писаца, Новак у

пропадању патриција није видео и пропаст Хрватске, већ наилазак једног новог,
лепшег и светлијег доба. Због тога трагичне судбине главних мушких ликова приказује
објективно и смирено. Ликови нису

шаржирани,њихова негативност не резултира ни

једног тренутка из спољњих запажања, из коментара пишчевих.

Новак је кроз карактере и поступке мушких ликова које је обликовао према дрштвеној
реалности минулог доба прикривено критиковао тадашње друштво, јер због свог
друштвеног положаја (положаја чиновника и просветног радника) није могао износити
отворено своје оптужбе и критике.

О последњим Стипанчићима

Вјенцислава Новака, Маријана Јурковића, предговор у књизи:

Портрети

Тоде Чолак, Београд, 1976, стр. 9.

Исто, стр. 9.

Вјенцеслав Новак, Последњи Стипанчићи, Сарајево, 1973, стр. 199.

О последњим Стипанчићима

Бјенцислава Новака, Маријана Јурковића, предговор у књизи:

Портрети

Тоде Чолак, Београд, 1976, стр. 9.

Да би истакао типичност и карактере појединих ликова, Вјенцеслав Новак у свом делу
ствара ситуације пуне драмског набоја, а психолошку карактеризацију открива кроз
дијалог. Социолошки аспект карактеризације појединих мушких ликова огледа се на
отвореној друштвеној позорници, где се суочавају са сломом сењске аристократије,
док се психолошки аспект открива унутар затвореног породичног круга.

Конкретна карактеризација мушких ликова у роману Последњи

Стипанчићи

Лик Анте Стипанчића

Лик Анте Стипанчић јавља се као један од четири главна лика у овом делу,.

Појављује се у ретроспективним поглављима романа и главни је кривац за трагичан
исход судбине породице Стипанчић и своје сопствене трагике. Анте је своје порекло
сматрао   славним   и   изузетнимзбог   некадашњег   угледа   својих   предака   који   су
учествовали у градским пословима још почетком осамнаестог века. Као син јединац
Павла Стипанчића, Анте је био њихов последњи потомак. Иако се Павле Стипанчић
бавио крчмарским послом и имао је три брода која су се кретала кроз све значајније
луке   у   Далмацији,   Истри,   Грчкој,   Италији   и   др.,   Анте   је   своје   претке   сматрао
патрицијима као и себе самог. У двадесет осмој години живота, у војничком сталежу,
Анте је стекао чин натпоручника и одрекао се свог позива живећи по разним већим
градовима од иметка својих предака. Управо ту настају економски разлози пропадања
лозе   Стипанчић.   Оженивши   се   од   себе   доста   млађом   Валпургом   из   осиромашене
племићке породице Домазетовић, Анте је тежио да буде својој жени једини ауторитет.
Настојао   је   да   обликује   њене   видике   по   својој   вољи   злоупотрбљавајући   њено
неискуство и непознавање света услед патријархалног одгајања женске деце.

Пошло

му је тако за руком те је круг њених мисли и осећаја испунио потпуно самим собом.
За Валпургу није било човјека који би могао бити умнији, искуснији и бољи од њеног
мужа.

Анте је углавном осећања задржао у себи. Исказао их је повремено у тренуцима

кризе, када се разочарава у свог сина, у своју највећу узданицу у животу. Иначе је био
човек који се затварао у свој свет великих амбиција и никоме није волео да прича о
пословним намерама или да поверава своје бриге. Желео је да на све начине докаже

Вјецеслав Новак, Последњи Стипанчићи, Сарајево, 1973, стр. 40.

Анте је једино Јурју давао за право да разговара с њим за столом и иде с њим у

шетње, а све то време проверавао је Јурјево знање и различитих области, једва
показујући видљиву радост и испуњеност кад год помисли да у јурју проналази себе. И
сам Јурај био је свестан те његове суздржаности у показивању емоција:

сад знадем да

сам оца напрана себи осјећао као сухопарнога, досаднога, и неумољива педагога који ју
књигу живота прочитао само из себе и из тисканих дјела. Никада га нисам видео да се
од срца насмијао: његове би се очи видљиво, а уста незнатно насмехнула само онда
кад би мислио да је по којем мом одговору или израдби задаће открио у мени велик
таленат. А и тај му је смијешак био неугодан, био је трпак, пун жучи и злурадости.

Цела породица била је лишена породичне топлине и нежности због Анта. Није

марио за жену и ћерку, као ни за њихове духовне потребе. Јурај му је био цео свет и
огледало светле будућности за род Стипанчића.

Када Јурај оде у беч да студира права, главна преокупација тада Анти постаје

обезбеђење новца за његове студије, па мало по мало продаје свој иметак, јер је
веровао да ће им Јурај донети много већу материјалну сигурност после завршетка
студија. Том приликом Анте не мари што ће му жена и ћерка остати финансијски
незбринуте. Када је своје финансијске ресурсе испразнио због Јурја, Анте заборавља на
свој понос и у очају одлази код зеленаша Марка Цинцара да узајми новац како би
дошколовао сина. Због упорног одбијања да доведе сведоке за тај чин који је њему
представљао огромну срамоту, не успева да добије новац од зеленаша, па се окреће
политичким активностима у Сењу. У Сењ продиру илирске идеје и тежње да се пробуди
национална свест њених грађана. Заговорник тога је каноник Филип Вукасовић коме се
Анте у почетку поклањао с намером да буде заступник присталица илиризма на сабору
у Сењу. Мајор Бенети, противник илиризма, успева да придобије Анта нудећи му
помоћ коју му је Вукасовић ускратио, те Анте постаје издајица за Вукасовића и његове
присталице.

Антови идеали у вези са сином Јурјем све више слабе, а видљиво је и да његово

духовно и физичко пропадање. Анте је постајао све крхкији, његова ароганција се
умаеује када коначно призна жени духовни слом због срамоте коју је доживео од сина,
сазнавши да је прекинуо студије и запослио се као конобар.

Анте почиње да осећа велику бригу за будућност његове жене и ћерке. Пошто

по последњи пут Јурју шаље новац да доврши студије, Анте пада у тешку болест па
оставља писмо којим обавезује Јурја да збрине мајку и сестру кад заврши студије: ...

непознате до сада муке клаче од дана до дана јаче моју душу.

Исто, стр. 181.

Те муке долазе од оне бриге за твоју мајку и сестру и од пребацивања поради тебе
био спрам њих неправедан

Анте је осећао грижу савести зато што је све ускратио жени и ћерки нкако би све

пружио сину који га је изневерио. Он ипак улаже последњу наду у свог сина и узда се
његову реч да ће мајци и сестри вратити све што је ускраћено. Анте умире у Луцијином
наручју убрзо после сазнања да му је син положио последњи испит. Анте је, на неки
начин, осећао да је изгубио сина. У самртничком часу онај у кога је уложио све што је
имао, био је далеко од њега не само физички, већ и духовно. Анте је своју ћерку
упропастио спутавајући је у емоционалној испуњености у доказивању сопсвених
вредности.

Анте није био у стању да поднесе неуспех у остваривању својих животних

циљева, због виских мишљења о себи и свом сину. Иза превелике ароганције и поноса
скривала се слаба и несигурна особа. Анте није могао живети са чињеницом да му је
онај у кога се највише уздао нанео срамоту и довео га како до финансијске, тако и
моралне пропасти.

Лик Јурја Стипанчића

Самим тим што је био прво, а мушко дете Анта Стипанчића, он је оцу био цео

свет, његова нада и главни део свих његових планова о будућности породице. Због тога
је Јурај код оца једини имао све привилегије које нису имале његова мајка и сестра.

С обзиром на то да је врло рано показивао интересовање за учење и изванредне

интелектуалне способности, отац га третира као једину достојну особу која би са њим
проводила сате у његовој соби и разговору за столом. Анте безрезервно улаже у
едукацију свога сина, јер је показао изузетну надареност. Кад год му се чинило да је
Јурај ванредно интелигентан, у њему је видео себе, што му је хранило очински понос и
патрицијску таштину. С обзиром на то да је био свестан своје супериорности у очевим
очима, увек се трудио да га одушеви својим талентом и знањем. Од свог оца поприма
господске манире и покрете, а на своју сестру гледа као мање вредну особу.
Истовремено он ужива у томе што је једини битан оцу и што остали живе у његовој
сенци.

Без обзира на очеву наклоњеност коју је имао, Јурај је растао без духовне

испуњености, спречен да осети емотивне топлине мајке. Ту топлину није осећао ни од

Вјенцеслав Новак, Последеи Стипанчићи, Београд, 1975, стр. 144.