VIII
БЕОГРАДСКА ГИМНАЗИЈА
–
Иво Андрић На Дрини
ћуприја
[Type the document subtitle]
[Type the author name]
[Pick the date]
[Type the abstract of the document here. The abstract is typically a short summary of the contents of
the document. Type the abstract of the document here. The abstract is typically a short summary of the
contents of the document.]
ИВО АНДРИЋ
БИОГРАФИЈА
Иво Андрић је, ван сваке сумње, најистакнутији писац двадесетог века, приповедач,
романсијер, песник и есејиста.
Рођен је 9. окотобра 1892. године у сиромашној занатској
породици у Травнику. Оставши рано без родитеља, Андрић је
детињство провео у Вишеграду, где је завршио и основну школу.
Гимназију је учио у Сарајеву, где је и матурирао. Андрићева младост
није била безбрижна. Са много напора и одрицања успео је да
стекне универзитетску диплому, студирао је филозофију- одсек
словенске књижевности и историје – у Загребу, Бечу, Кракову и
Грацу. Докторирао је са дисертацијом: „О духовном животу Босне
под Турцима“. Још као средњошколац и студент он учествује у
напредној делатности револуционарне омладине „Млада Босна“,
која се борила за национално ослобођење југословенских народа. У
зборнику „Хрватска народна лирика“ 1914. године заступљен је са
поезијом. Са почетком Првог светског рата, аустроугарске власти га
хапсе и интернирају. У затвору, тамници и интернацији проводи три
године, да би тек 1918. године био ослобођен. Док још траје рат он у Загребу са Владимиром
Ћоровићем, Бранком Машићем и Ником Бартуловићем, покреће часопис „Књижевни југ“. Од
1921. до 1941. године тј. до капитулације старе Југославије, Андрић ради у дипломатској служби,
са конзулима и посланствима у Грацу, Риму, Букурешту, Мадриду, Женеви и Берлину. За време
Другог светског рата живио је повучено у окупираном Београду, с поносом родољубља одбијајући
да му се дела под окупацијом прештампавају и објављују. Током тог повученог дела живота
написао је нека од својих највећих дела : романе „На Дрини ћуприја“, „Травничак хроника“ и
„Госпођица“. После ослобађања вршио је низ одговорних дужности: био је посланик у скупштини
БиХ и у Савезној скупштини, Вршио је дужнсти председника Савеза књижевника Југославије и
председника Удружења књижевника Србије. Био је члан Српске академије наука и уметности,
дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности и Словенске академије знаности и
уметности у Љубљани. Након тога постаје и почасни члан Академије наука и умјетности Босне и
Херцеговине.
Добио је 1956. године повељу за животно дело, тада највећу књижевну нагараду, код нас.
А 1958. Године жени се својом дугогодишњом љубављу – Милицом Бабић. Од свих година, ипак
најважнија била је 1961. када је 26. октобра добио Нобелову нагараду за књижевност. Он је уједно
и наш први писац који је понео то високомеђународно признање.
Пред крај живота пише веома мало, али се његова дела константно прештампавају у
земљи и иностранству. У марту месецу 1968. године умире његова жена Милица, након чега
Андрић своје друштвене активности своди на најмању могућу меру. У то време много чита и
веома мало пише. Здравље га полако издаје , па пуно времена проводи по болницама и бањама
на лечењу. Године 1975. , тринаестог марта, умире у Београду.
Једном приликом, након забаве одржане у његову част, неки новинар га је питао „ Како
му све то око њега изгледа“ – на шта му је Андрић, доследан себи и свом животном ставу, пун
финоће и такта, одговорио: „ Како њега о томе не треба питати, јер он ствари гледа изнутра“.
Такав одговор био је, и биће увек повод за поновно одушевљење, тим човеком који нас је
све много задужио. Али он је и једно не двосмислено сведочанство о супротностима два погледа
на свет, оног који понирући у прошлост ствари гледа изнутра и види их без сјаја и блеска
савремене потребе за популарношћу, и оног што изнутра не види ништа, јер нема потребе за
таквим гледањем. И зато, одајући му почаст својим радом, још морам додати, да онај који има
потребу и који уме да ствари гледа изнутра – више види и истинскије живи!
СТВАРАЛАШТВО
Иво Андрић прве књижевне радове, песме, објављује још као
гимназијалац 1911. године у часопису „Босанска вила“, а нешто
иза тога и своје преводе В. Витмена, А. Стринберга, О. Жупанчића,
Мурн Александрова, Вл. Левстика и других. Године 1918.
објављује свеску лирске прозе „Еx ponto“ са ремисценцијама на
своје тамновање, а 1920. године у засебној књизи и своју прву
приповетку „Пут Алије Ђерзелеза“. Те исте године појављује се и
Андрићева друга књига песама у прози „Немири“.
Између два рата Српска књижевна задруга објављује три његове
збирке :
1924. год. „Приповетке“ ( у садржини : У мусафирхани, У
зиндану, Ћоркан и Швабица, За логоровање, Мустафа Маџар, Дан у Риму, Рзавски брегови,
Љубав у касаби и Ноћ у Алхамбри) ;
1931. год. „Приповетке“ ( Мара Милосница, Исповјед, Чудо у Олову, Код казана, Мост на
Жепи, Анкина времена)
1936. год. „Приповетке“ ( Свадба, Смрт у Синановој текији, Напаст, Олујаци, Жеђ, Мила и
Прелац )
Након ослобођења 1945. Андрић објављује „На Дрини ћуприју“, „Травничку хронику“ и
„Госпођицу“. А 1954. „Проклету авлију“. Од приповедака „Нове приповетке“, „Причу о везировом
слону“`, „Лица“, „Жена на камену“.
Од најраније младости се бавио и есејистиком. Међу најпознатијим текстовима ове врсте
су: Есеј о Гоји, Разговор са Гојом, огледи о Његушу, Вуку, Кочићу, Матавуљу, Самоковлију, Гавру
Вучковићу, Витмену, Боливару, Лорки, Петрарки, итд.
УВОД
,,
По много чему изванредан, овај роман-фреска, саграђен од драгуља брушеног сјаја, делује
посебно детаљима, али и у целини, својом импозантношћу, као и читавим здањем,
атхитектоником, под чији кров су стали векови, историја, множина и количина људског
искуства. Мудрог ћутања и таштих нада, читав тај број удеса и судбима, истина и заблуда, и
вера, те и као поглед бачен из историје у будућност и вечност, људског рада и пролажења, као
једна од визија његове постојаности на своме и привржености животу, као конкретна прича о
људима и животу и као симбол општости, НА ДРИНИ ЋУПРИЈА стоји у првом реду, високо
изнешена, међу најбољим, мудрим књигама двадесетог века.
“
По мени она је најлепше и најбогатије дело Иве Андрића, а када питате некога ко не зна да
се Нобелова награда добија за целокупну књижевност, увек ће вам рећи да ју је Андрић добио за
ово дело.Од ране младости Андрић је био одушевљен мостовима и у његовим ранијим делима
можемо пронаћи почетке овог романа.Поред љубави према мостовима, Андрић је своју
инспирацију проналазио и у историји свог народа.За њега је та историја била као неоткривени
таван који чека свог проналазача.Његова дела прожета историјом,представљају један нови свет, а
његова моћ да проникне у душу једне епохе, или народа и да је веродостојно прикаже, чине га
оним што јесте, једним од највећих српских писаца.
Роман прати историју моста испреплетану легендама и стварним догађајима. Али ово није
само роман о једном мосту , него и о животу који је ницао око њега. Овај роман прати вековну
везу моста и касаблија. За Андрића ипак мост није помоћно средство, он је та веза два света, две
вере, два начина живота. Веза Србије и Босне, Истока и Запада.
