Нација је израз који потиче од латинске речи натио – бити рођен, и ни на једном језику
Словена   не   значи   ништа.   Словени   су   користили   израз   народ   за   заједничку   етничку
припадност.   Нације   представљају   сложене   друштвене   појаве   на   које   утиче   збир
културних,   политичких   и   психолошких   чинилаца.   Културно,   нација   је   група   људи
повезаних истим језиком, културом, вером, историјом, традицијом, што не значи да нације
не   одликује   културна   различитост.   Политички,   нација   је   група   људи   који   себе
доживљавају као природну политичку заједницу. Иако се обично изражава кроз жељу за
успостављањем   или   очувањем   државе,   може   да   добије   и   облик   грађанске   свести.
Психолошки, нација је група људи коју одликује међусобна приврженост, повезаност и
идејност у облику патриотизма. Међутим, та повезаност није услов припадности нацији и
они који немају национални понос могу сматрати да јој припадају. Нације се врло често
сматрају   истоветним   етничким   групама,   мада   постоје   случајеви   да   поједине   нације
сачињавају   припадници   различитих   етничких   група.   Данас   у   свету   постоји   око   две
стотине држава и око пет хиљада етничких заједница, што показује да је већи број држава
по етничкој, религијској или културној структури мешовит. Разлика је евидентна: нације
себе   посматрају   као   посебну   политичку   заједницу,   за   разлику   од   етничких   група   које
развијају   специфичан   идентитет   и   осећање   културног   поноса,   али   без   заједничких
политичких интереса. Међутим, уколико су друштва етнички, религијски или национално
недовољно   хомогена,   било   који   од   ових   елемената   може   бити   покретач   дубоке
нестабилности политичког система.

Током два последња века нација је била важан социјални темељ организовања државе.
Власт и организација државе незамисливи су без нације. Поред тога, она обликује морална
схватања људи, особену комуникацју, емоционалну везу појединца са заједницом и гради
специфично осећање солидарности. Слична схватања срећу се још код Хердера (Johann
Gottfried von Herder 1744-1803), Фихтеа (Johan Gotlib Fihte, 1762-1814) и других немачких
романтичара.   Хердер   међу   првима   истиче   схватање   језика   као   главне   карактеристике
нације,   али   велику   пажњу   посвећује   и   конституисању   народног   духа.   По   његовом
мишљењу, све карактеристичне црте једног народа у суштини су дело и манифестација
посебног   народног   духа.   У   визији   немачког   романтизма,   човечанство   је   издељено   у
природне заједнице, нације, које су много више од простог збира појединаца. Чланови
нације   поседују   одређене   духовне   карактеристике   које   се   могу   утврдити   објективним