Контекстне ноеме своју функцију не наводе саме, већ у координацији са другим исказним формама
са којима у усменом говору граде дискурс, а у писменој комуникацији текст. Подељене су на две врсте:
аутономне, које се даље разликују у три модуса, а ти модуси се даље деле у три подврсте; друга врста су
контекстне везане ноеме.
Три модуса се разликују: модус денотације, модус локуције и модус ескпланације. У оквиру сваког
разликују се три подврсте контекстних везаних ноема. Код денотације постоје проста, валуативна и
квантификативна. Код локуције постоје декларативна, интерогативна и вокативна. Код експланације
постоје инструктивна, директивна и екскламативна.
Модус денотације
. Проста денотација представља речи којима се врши упућивање на неки појам
или предмет, то је довођење знака у везу са актуалним лингвистичким садржајем (нпр. сто, табла).
Валуативна је таква контекста номинација која нуди оцену по квалитету (када се каже да је нешто добро,
лоше, позитивни, српско, интернационално), оцењује нешто, обично придеви и прилози. Квантификативна
денотација се тиче дела материје на коју се односи (нпр. десетак, двадесетак), квантификује нешто, обично
бројеви.
Модус локуције
. Локуција представља појам који је познат у америчкој прагматици. Прагматику
пре свега интересује пошиљалац поруке, сама порука и дејство на рецепијента (неко шаље поруку-порука-
дејство на рецепијента). Локуција је говор, израз, нека врста говорног чина. Рекламе којима се шаље
одређена порука и испитује се дејство које ће она имати на људе. Сама подела долази од Чарлса Нориса,
прагматичара. Локуција представља врсту говорних чинова који се могу комуникативно реализовати на
различите начине (нпр. говор, вређање). Сложеније је од просте номинације. Код локуције, поред простог
стапања знака са оним што је означено, јавља се и моменат обзнањивања. Обзнањивање је излагање
денотата јавној перцепцији. Док је денотат само именовање, ознака за неки појам, с друге стране локуција
је коришћење те ознаке, денотата, у комуникацији, у јавној перцепцији. Постоји декларативна,
интерогативна и вокативна локуција.
Модус експланације
. Функционална експланација најизраженија је у уметничким текстовима, али
се може јавити у свим видовима комуникације. Експланација је усмерена на стање субјекта, и то обично на
оног ко шаље поруке, ко говори. Инструктивне експланације најмање изражавају стање субјекта, то су
просте инструкције. Директивне то чине са нешто већим интензитетом, а екскламативне су по интензитету
најјаче, екскламације.
Контекстне везане ноеме
. Везане су за одређени део текста, обично у дијалозима. На пример, ако у
комуникацији постоји питање и одговор, онда је одговор једна врста контекстне везане ноеме. Колико је
сад сати? – Д е с е т ; Куда идеш? – О н у д а . Овде је за разумевање структуре текста важно – могу се наћи у
свакодневној комуникацији и уметничким текстовима јер се јављају у дијалогу, јављају се као
номиналне
реплике
на одговарајућа питања из дијалога. У вези њиховог граматичког облика – контекстне везане
ноеме карактерише граматички облик који јасно указује да су конгруенцијски и рекцијски везани за
контекст. Конгруенција представља слагање именица, придева, глагола у роду, броју и сл. Рекција
представља могућност да се уз одређени глагол употреби одређени падеж, нпр. прелазни глаголи траже
падеж акузатив. Коме ћеш поклонити књигу? – М а р к у . Већ из самог питања јасно је да одговор мора бити
у дативу, и то је реплика, елипса, није потребна никаква додатна реч и значење се може разумети из само те
једне реплике/речи.
Идентификација и квантификација.
Могу се употребљавати на сличан начин као и номинацијске
(Ко ће доћи? – Он; Колико си понела књига? – Три.) Овим заменичким речима (придевским и именичким),
прилозима, придевима и бројевима указује се неко именовање. Деиктичка идентификација. Деикса је појам
из прагматике [[Деикса је термин који описује начин на који говорници уз помоћ лингвистичких средстава
указују на себе, своје саговорнике и околину.]]
Деикса
је упућивачка реч – обично заменица (он, она, оно;
ту; тамо) – чиме се упућује на одређену особу, простор, време. Тада се не користе номинацијске
речи/именице, већ упућивачке/заменице, оне речи које их, условно говорећи, замењују. Деиктичка
идентификација се везује за речце (ево, ено, гле, ето). Разлике међу њима:
ево
служи за дозивање онога што
је близу или се приближава, примарно указује на просторну близину са говорним лицем;
ето
служи за
указивање на нешто што је уочено било где;
ено
за указивање на неког или нешто које се налази на
одређеном месту, ено и ето указују на просторну дистанцу у односу на говорно лице;
гле
уводи
идентификацију, користи се за указивање на нешто чудно и за општу идентификацију. Њихова
комуникативна функција једнака је највишим језичким функцијама које се могу остварити у реченици.
Реченицом се могу остварити различите врсте комуникације, пренети различите поруке кроз
обавештење/заповест/питање, а гле/ево/ето/ено имају ту функцију највиших језичких функција.
Констатација
. Сложенији вид номинације која је сопственим средствима усмерена на денотацију.
Може да има врло изражена граматичка и лексичка средства, те представљају сложене конструкције. Зову
се и констативне ноеме. Могу бити разноврсне по облику, функцијама и смислу. Две врсте констатација:
елипсе
и
гноме
. Елипсом се сматра непотпуна реченица из које је изустављена нека сувишна реч према
нечему, обично предикат. Није код свих елипса увек овако или могуће надоместити изостављени део. Чак и
кад се надомести, не би се могло једнозначно разумети. Гноме односе се на пословице и сличне изреке,
нпр.
Спознај самога себе
. Елипса се јавља у дијалошкој форми, постоје специфичне елипсе које се јављају
у оквиру уметничког изражавања. Елипсе не морају увек настати изостављањем предиката, већ и неких
других делова реченице, што зависи од комуникативног усмерења самог текста.
Дефиниција
најчешће се даје у лексикографским делима, речницима (деф. химне нпр.). Има форму
реченице. Конкретно, код таквих врста лексикографских дефиниција постоје два дела, један је сама реч, а
други сама дефиниција. За разлику од других врста двоструке номинације, дефиниције обухватају
синонимне конструкције, почетна је прост назив (нпр. химна), а друга има форму вишечлане парафразе
(парафраза тога шта је химна – химна је назив за свелани облик песме...). Тако први елемент назив (химна)
представља неактивну номинацију (неактуализована номинација) којом се само нешто именује, а та
номинација се актуализује другим делом дефиниције, други део је актуализована номинација. Први део
назива се
тема
, а други део
рема
. Дефиниције се појављују у научним и едукативним текстовима, нпр. у
граматикама и могу се убројати у трећу врсту констатација, поред елипса и гнома, постоје и дефиниције.
3) Начини обележавања делова текста (курзив / болд / наводници / интерпункција /
подвлачење текста)
Опште о важности начина обележавања текста за сам текст. Да би се садржај одређеног текста могао
јасно артикулисати, неопходно је да буде рашчлањен на делове и да су притом ти делови обележени. Тиме
се доприноси разумљивости и јасности. Рашчлањивање текста постиже се груписањем исказних јединица у
уже целине које одговарају смисаоним целинама. Нпр. када се говори о књизи, рашчлањавање на нивоу
одељака, поглавља, параграфа. Ти поступци спадају у композицију текста. Правописом је регулисано
обележавање тих делова насловом и другим средствима. Најмања јединица која се на овај начин издваја из
целине је исказ, важну улогу имају паузе и интонација јер оне утичу на интерпункцију. Интерпункцијски
знаци су конкретни јер су синоними, а одлука који ће се тип употребити јесте на самом аутору, све док је у
складу са правописом. Интерпункција се дели на логичку и стилску. За писање већине текстова који
припадају књишком стилу, препоручује се логичка интерпункција јер је она у духу правописа, стилски
неутрална и не доприноси маркирању било ког елемента текста. Логичка се највише користи у научним,
административним текстовима. У књишком стилу налази се оправдање и за логичко-стилску
интерпункцију, аутор је слободан да у неким случајевима варира интерпункцијске знакове. То значи
поштовање правописа и след интонације и паузе, али аутор може желети да нешто истакне и да тако
користи интерпункцијске знакове. Стилска се највише користи у поетским текстовима.
Књижевноуметнички стил је, у том смислу, најслободнији. Основу логичке интерпункције чине обавезне
говорне паузе на граници садржинског и обличког груписања речи. Логичко-стилска интерпункција
обележава облички назначене, а изговорно необавезне паузе, писац текста помоћу ње изражава своје
ставове. Стилска интерпункција за предмет има емоционално или смисаоно паузирање које није обавезног
карактера. Искази који се налазе у натписима, ознакама и сл. не морају се одвајати тачком; ако је наслов
комплексан, онда је могуће између номинација ставити тачку. Интерпункција је систем графичких знакова
чија је употреба устројена према правопису једног језика, али и према опредељењима самог аутора. Некада
је постојало правило да на крају самог наслова не стоји тачка, али заправо у оквиру номинација у наслову
могу стајати. Они могу бити квантификовани тачка 2.3. и 2.4. нпр. док у научном стилу се такви делови
текста посебно означавају. Посебно се могу означавати сами параграфи бројеви, али интерпункција у
самом научном делу биће, пре свега, у врсти књишког стила, више логичка него стилска. Пунктуација је
наслов који је раније важио за интерпункцију, као обележавање паузе. До 10. в. речи и реченице нису биле
одвојене у текстовима, касније се одвајају, а потом се, проналаском штампе, уводи интерпункција ради
лакшег читања. Интерпункцију је увео Алдо Мануцио Млађи.
Подвлачењем текста истичу се одређени делови. Постоје различите врсте подвлачења текста.
Разликују се линије којима се то спроводи: равна и валовита линија, једнострука и двострука (нпр.
истицање субјекта и предиката), танка и пуна, континуирана и испрекидана. Постоји и одређени тип слова
којима се истиче одређени део текста:
курзив
(italic) и
болд
(масна слова). Овакво нијансирање типовима
слова посебно има функцију у новинским текстовима (чији је задатак да привуку пажњу), али и у научним
текстовима, чиме се постиже
систематизација
и
категоризација
наслова
. Курзив - назив потиче од
курзивног писма препознатљивом по косом облику слова; усвојено од половине 15. века од стране папске
канцеларије. Курзивом и болдом се могу истаћи наслови, поднаслови, наднаслови. Ограничена је употреба
