NACIONALNA EKONOMIJA

PREDMET IZUČAVANJA NE (

pisao Devetakovic

)

1.1. Šta izučava nacionalna ekonomija

Privrednu stvarnost Srbije iz različitih uglova izučavaju brojne ekonomske discipline. NE je
izuzetak, ona na sveobuhvatan način, celovito i svestrano proučava uslove, stanja i promene u
ekonomskoj stvarnosti Srbije.
1. Ona je

primenjena

makroekonomska disciplina pošto se bavi proučavanjem celine privrede na

prostoru Srbije, istražuje stanja i promene u makroekonomskim agregatima, uslovima koji ih
određuju, međusobnim odnosima sektora i regiona, odnosno pojedinačno ili različito grupisanim po
celini. Ima u vidu i međunarodne razmene-sve odnose sa inostranstvom. NE ima drugačiji prilaz i
posmatra

privredu kao celinu

u zbirno iskazanim agregatima koji je određuju (pojedinačni

privredni subjekti se grupišu-po sličnosti procesa rada, teritoriji). Bavi se celinom privrede kroz
brojne uprosečene izraze stvarnosti- kretanje cena, profitne stope, plate...
2. NE je

primenjena

disciplina jer je njen

predmet posmatranja stvarnost određene zemlje,

odnosno njena privreda kao celina. Od ostalih ek. disciplina razlikuje se po celovitosti pristupa,
obuhvatu i primenjenim metodama analize.

1.2. Uloga spoljnog faktora u nacionalnoj privredi

Ekonomski život svake zemlje iziskuje uspostavljanje veza sa drugim zemljama i to je čini
otvorenom. Spoljno trgovinska razmena ima pozitivan uticaj na kretanje privrednog rasta i razvoj
zemalja.

Neophodnim uvozom i izvozom

(reprodukciona dobra koja se ne proizvode ili se ne mogu

u dovoljnoj Q proizvesti u zemlji) zemlja širi granice zadovoljenja potreba - reprodukcionih ili
finalnih. Ekonomski odnosi sa inostranstvom deluju na:
-

rasprostiranje nove tehnike

, novih ideja i proizvodnih znanja, novih metoda org i upravljanja

međunarodno kretanje kapitala

(posebno u savremenim uslovima između najrazvijenijih zem.)

- kao neophodan

mehanizam podele rada i specijalizacije

(na osnovu komp. prednosti)

Spoljni faktori nemaju isti uticaj na sve nac. privrede, zavisi od veličine zemlje (manje više zavisne
+ ako su nerazvijene). Srbija je pod većim uticajem nego kao SFRJ (danas međunarodna saradnja).
Nerazvijene i zemlje u razvoju se suočavaju sa

neekvivalentnom razmenom

u svetskoj trgovini

(izvoz-poljop. proiz., uvoz-industrijski).

njihov

udeo u svetskoj trgovini je toliko mali

nemaju uticaj na promenu odnosa ponude i tražnje.

1.3. Odnos između makro i mikro ekonomskih disciplina

Ek. aktivnost se ostvaruje transakcijama između pojedinačnih, mikroprivrednih subjekata, a rezultat
je uspostavljanje odnosa između raznih ciljeva i ograničenih sredstava u privredi određene zemlje.
Od 30-ih

država se umešala

i usmerava pojedince u raspodeli ograničenih resursa, tako da se

ostvaruju izabrani makroekonomski ciljevi.

Pojedinci

zadržavaju slobodu izbora, na osnovu

sopstvenih prioriteta. Važno je poznavanje ek. prioriteta pojedinca.

Makroekonomski

pristup se

čvrsto

oslanja

na rezultate

mikroekonomskih

disciplina. Važno je da se međusobnho ne isključuju.

Da bi se za to stvorili uslovi neophodno je postojanje celovitog (integralnog) tržišta i
institucionalnog okruženja (kojim se promoviše sloboda ekonomskog izbora).
Pošto postoji veliki broj mikroprivrednih subjekata, ne može se primeniti načelo maksimizacije za
svakog od njih. Mikroekonmska saznanja su osnova na kojoj se bazira makroekonomska disciplina,
pa onda i NE.

2. PRIVREDNI RAZVOJ

(Biljana)

2.1. Pojam privrednog razvoja

Privredni razvoj

je složen ekonomski proces kojim se jedna zemlja postepeno oslobađa ekonomske

nerazvijenosti i siromaštva, dostižući sve više razvojne nivoe. Sadrže ga dve osnovne komponente:

1) privredni rast

je povećanje nacionalne proizvodnje tokom vremena. Može se izražavati ukupno

za celu zemlju ili po glavi stanovnika (per capita).

2) promene u strukturi privrede

– izražavaju se kroz promene u proizvodnoj strukturi (učešću

pojedinih delatnosti u ukupnoj proiz.) i promene u raspodeli proizvodnih činilaca po tim
delatnostima, strukturi uvoza/izvoza...

2.2. Savremeni koncepti ljudskog i održivog razvoja

2.2.1. Istorijsko zaleđe

Kraj 40-ih i 50-

ih razdoblje

nove razvojne ekonomije

, koja je zaokupljena problemima ek.

napredovanja azijskih, afričkih i latinoameričkih zemalja. Ideja je pružanje pomoći zemljama u
razvoju. Ek. ekspanzija = suzbijanje siromaštva i sredstvo za učvršćavanje političkog identiteta.
Ekonomski rast je glavno merilo razvoja, a ne cilj!

Povećanje blagostanja je cilj

, a

privredni rast

automatski obezbeđuje njegovu realizaciju.
Međutim

50-ih i 60-ih

i pored impresivnih rezultata u

povećanju proizvodnje

životni standard

većine stanovništva u pomenutim zemljama ostao je nepromenjen ili se

pogoršao

Početkom

70-ih

razvoj se obogaćuje novim aspektima – problemi

zaposlenosti

siromaštva

raspodele dohotka

. Sagledavaju se i problemi prirodnog okruženja (nepovoljno stanje živ. sred.

usled privrednog rasta).

1972.

održana je konferencija UN o čovekovoj oklolini u Stokholmu– pod

parolom „samo 1 zemlja“. Iste godine objavljena je i studija “Granice rasta“-

privredni rast

je ipak

rešenje

ali ako se pravilno shvati.

Polovinom 70-ih

razvijen je

koncept osnovnih potreba

– napori društva treba usmeriti na borbu

protiv siromaštva (potrebe za hranom, odećom, obućom, krovom, vodom, prevozom, obrazovanjem,
zdravstvenom zaštitom). 80-ih godina ovaj koncept slabi.

2.2.2. Koncept ljudskog razvoja

90-ih

proširene

osnovne potrebe, ljudski razvoj stavlja

čoveka u centar pažnje

Ljudski razvoj

je širenje mogućnosti izbora, tj. povećanje broja opcija koje se nalaze pred ljudima. Tri opcije:

mogućnost da se vodi

zdrav i dug život

- da se stiče

znanje

- da se raspolaže

resursima

dovoljnim za pristojan životni standard (vodi jednakim mogućnostima)

Ljudi su i

sredstvo i cilj

ekonomskog razvoja.

Dohodak je sredstvo a ne cilj . Blagostanje zavisi od toga na koji način se dohodak koristi, a ne od
nivoa.
Ključne komponente ljudskog razvoja:
1)

pravičnost

– mogućnosti su svima dostupne (jednak pristup prilikama koje se nude)

održivost

– odgovoran odnos prema bud. naraštajima (iste moguć. za razvoj) intra i intergener.

produktivnost

–okruženje u kom će ljudi max iskoristiti svoje potencijale

osposobljenost

– ljudi biraju po svojoj volji (polit. demokratija, ek. liberalizam i decent. moći)

pitanje: ljudski razvoj protiv rasta? Rast je bitan za ljudski razvoj, ali rast je potreban, ali ne i
dovoljan uslov za ljudski progres. Kvalitet rasta je isto toliko važan kao i kvantitet.

2.2.3. Koncept održivog razvoja

Izveštaj Brundtland komisije

1987.

– „Naša zajednička budućnost“ održiv razvojje razvoj koji

zadovoljava

potrebe sadašnjih

, bez ugrožavanja sposobnosti

budućih

generacija da podmire

njihove vlastite potrebe.

Konferencija UN u Rio de Žaneiru 1992.

prihvaćena 2 dokumenta Deklaracija o životnoj sredini i

razvoju i Agenda 21 i formirana Komisija za održiv razvoj.

2002. Svetski samit o održivom

razvoju Johanesburg

- jače delovati na suzbijanju siromaštva i zaštiti prirodnih resursa. Tada je

proširen pojam održivog razvoja, tako da sadrži ekonomski, socijalni i ekološki karakter. Rast je
usmeren na potrebe ljudi i važan je njegov kvalitet.



Tehnološki progres

– povećava kvalitet proizvodnih činilaca i podiže efikasnost njihove

upotrebe. Zahvaljujući njemu širi se proizvodnja i pojavljuju se nove grane.

2.4.

Stepen privrednog razvoja

Teško ga je precizno izraziti, a da bi odredili nivo razvijenosti zemlje koristimo ekonomske pokazatelje:

Društveni proizvod po stanovniku

(Gross Domestic Product-GDP ili Gross National Income-

GNI) – najopštiji ek. indikator stepena privrednog razvoja jedne zemlje, pogodan i za
međunarodno poređenje. Svetska banka svake godine objavljuje podatke o njegovoj visini za
gotovo sve zemlje:



zemlje sa niskim dohotkom (do935$) – Burundi (110$), Kongo, Liberija



zemlje sa srednjim dohotkom

niži srednji (935-3706$)

viši srednji (3706-11455$)



zemlje sa visokim dohotkom (od 11455$) – Norveška (76450$), Luksemburg, Švajcarska...

Društveni proizvod se može izražavati u

američkim dolarima

ili u

međunarodnim dolarima

(prema kupovnoj snazi nacionalne valute). Vrednosti GNI iskazane u americkim dolarima za manje
razvijene zemlje su potcenjene.
2)

Drugi ekonomski pokazatelji

– struktura izvora društvenog proizvoda, ek. sastav stanovništva.

obim i struktura robne razmene sa inostranstvom, stepen zaposlenosti...

Socijalni indikatori

– koriste se da bi se dobila stvarna slika – očekivano trajanje života, stopa

pismenosti, broj lekara na 1000 stanovnika, stopa smrtnosti odojčadi

Ekološki pokazatelji

– udeo ekološki čistih grana u ukupnoj industriji, nivo degradacije

zemljišta, udeo zdrave hrane u svim namirnicama...

Indeks ljudskog razvoja

– program UN za razvoj – agrarni pokazatelj koji izražava prosečna

dostignuća zemlje u tri osnovne dimenzije ljudskog razvoja:

dug i zdrav život

– meri se

očekivanom dužinom života (85-25),

znanje

– stopa pismenosti odraslih (100-0) 2/3 i stopa

upisanih u škole i fakultete (100-0) 1/3 i pristojan

životni standard

- meri se GDP u međ. $

(40000-100). Zemlje se svrstavaju u tri grupe prema visini HDI (vrednost od 0 do 1):



visok

nivo ljudskog razvoja – HDI ≥ 0.8 (

Island i Norveška 0.968, Australija, Kanada)



srednji

nivo ljduskog razvoja – 0.5 ≤ HDI < 0.8



nizak

nivo ljudskog razvoja – HDI < 0.5

(Siera Leone 0.336)

Ako neka zemlja zauzima bolje mesto po visini HDI nego po GDP zanči da bolje prevodi dohodak u
ljudsko blagostanje. Poz. gep - Austalija 13 mesta, Kuba 43, neg. gep – Luksemburg 17, Bocvana 70.

2.5. Bruto domaći proizvod (GDP) i bruto nacionlni dohodak (GNI)

Rezultati ek. aktivnosti u zemlji iskazuju se zbirno preko makroekonomskih agregata. Prema

koncepciji

materijalne proizvodnje

(uža) makroek. agregati obuhvataju samo materijalna dobra i proizvodne

usluge koji su direktno vezani za proizvodnju tih dobara. Neproizvodne usluge su školstvo, zdravstvo,
državne administracije... i one nisu ulazile u obračun ukupne proizvodnje, te nisu bili uporedivi.
U našoj statističkoj praksi koriste se tri agregata materijalne proizvodnje:
1)

društveni bruto proizvod (DBP)

– najširi makroek. agregat i predstavlja vrednost ukupne materijalne

proizvodnje u zemlji za određeni vremenski period. Sastoji se iz

prenete

(troškovi sredstava za rad –

amortizacija -

i predmeta rada – materilni troškovi -

) i

novostvorene vrednosti

(jednaka ND)

DBP = Am + Mt + ND

Nije pogodan za izračunavanje ostvarene proizvodnje zbog višestrukog uračunavanja vrednosti predmeta
(brojne faze prerade)
2)

društveni proizvod (DP)

manji od DBP za iznos materijalnih troškova, sastoji se iz amortizacije i

nacionalnog dohotka.

DP = Am + ND

Izražava vrednost finalne proizvodnje (nema višestrukog uračunavanja vrednosti)

nacionalni dohodak (ND)

je šista novostvorene vrednost, bez prenetih i višestrukih računanja.

Najadekvatniji izraz ostvarene proizvodnje, problem što je samo računska veličina. Pokazuje max
vrednost koju jedna zemlja sme da potroši, a da ne umanji svoje ranije stvoreno bogatstvo.
U statistici UN ne postoje ovakvi agregati, najbliži našem DP je

bruto domaći proizvod GDP

–

vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih tokom nekog vremenskog perioda na teritoriji jedne
zemlje (obuhvata i neproizvodne usluge). Kada se od njega oduzme Am, dobija se

neto domaći

proizvod

koji je isti kao naš ND.

Bruto nacionalni dohodak GNI

vrednost finalnih dobara i usluga

proizvedenih unutar ili van granica jedne zemlje, čijom prodajom stanovnici te zemlje stiču dohodak. On
je GDP + dohodak koji su ostvarili stanovnici te zemlje u insostranstvu – dohodak koji su stranci
ostvarili u toj zemlji.
Osnovni makroek. agregati izraženi po tekućim tržišnim cenama proizvoda predstavljaju

nominalne

vrednosti

, kada se uključe promene cena tokom vremena dobijaju se

realne vrednosti

Razvili su se i alternativni makroek. agregati – „zeleni neto domaći proizvod (NDP)“ od GDp se
oduzima depresijacija proizvedenog kapitala, pa se onda umanjuje za procenjeni iznos iscrpljivanja
prirodnih resursa i degradacije životne sredine.

2.6. Kvantitativna analiza izvora privrednog rasta

Ona pruža uviid u faktore rasta i njihov doprinos povećanju obima proizvodnje. Izdvajaju se osnovni

proizvodni činioci

kao faktori bez koji proces proizvodnje i privrednog rasta uopšte ne bi mogao da se

odvija. Postoje dva pristupa koji posmatraju društveni proizvod iz ugla:

Radne snage

(zaposlenost L) i njene

produktivnosti

(p) – veličina DP po zaposlenom: p= Y/L

Y = L

– DP je umnožak zaposlenosti i produktivnosti. Na kretanje produktivnosti utiče tehnička

opremljenost rada (q) koja pokazuje veličinu osnovnih proizvodnih fondova, t.j. fiksnog kapitala po
zaposlenom: q = K/L.
Rast DP-a zavisi od promena u nivou zaposlenosti i produktivnosti rada i važi samo za kont. stope:

= r

+ r

Može se odrediti i procentualni doprinos pojedinih faktora privrednom rastu



u slučaju zaposlenosti r

100 > 0.5 ekstenzivan



u slučaju produktivnosti r

100 > 0.5 intenzivan

Osnovnih proizvodnih fondova

(K) i njihove

efektivnosti

- prosečni koeficijent efektivnosti OPF: e

=Y/K, što je veći to je i rast DP veći. Prosečan kapitalni koeficijent je recipročna vrednost – koliko je
jedinica fiksnog kapitala angažovano za proiz. jedinice DP-a: k = 1/e = K/Y, što je veći to je DP manji.

DP se može predstaviti kao umnožak OPF i njihove efektivnosti, ali i kao količnik OPF i prosečnog
kapitalnog koeficijenta:

Y = K

e = K/k.

Rast DP-a se može izraziti kao

= r

+ r

= r

- r

Može se napisati

e = L

p → e = L

p/K = p/q → k = q/p

Za analizu izvora privrednog rasta koristi se

proizvodna funkcija

. Njen eksplicitni oblik je:

Y=AK

A - parametar efikasnosti, α – koeficijent elestičnosti proizvodnje u odnosu na faktor K, β – koeficijent
elestičnosti proizvodnje u odnosu na faktor L. Van domena analize ostaje tehnički progres.

Tinbergen

je u Cobb-Dozglasovu f-ju uključio i tehnički progres preko eksponencijalnog vremenskog

trenda:

Y=AK

γt

, pa se rast proizvodnje može izraziti:

= αr

+ βr

+ γ

Tehnički progres vezuje se za koeficijente α i β,

kada je njihov zbri veći od 1, tehnički progres ima pozitivan uticaj i obrnuto.

3. PRIVREDNI RAZVOJ JUGOSLAVIJE/SRBIJE

3.2. Dinamika privrednog razvoja Jugoslavije/Srbije

(Biljana)

3.2.1. Razvojni tokovi privrede SFRJ

posleratnom periodu

SFRJ je zabeležila

impresivan privredni rast

i ušla je u krug srednje

razvijenih zemalja. Međutim, taj rast nije bio održiv na duži rok, a 80-ih SFRJ zapada u krizu.

3.3.1. Struktura privrede između dva svetska rata

Struktura privrede posle I sv. rata bila je veoma šarolika i izrazito nehomogena (3 naroda).
U severnim i zapadnim delovima proces industrijalizacije počeo je i pre formiranja Kraljevine.
U južnim i istočnim delovima bilo je izrazito učešće poljoprivrde i u malo manjoj meri zanatstvo.
To je bila privredas sa jasno izdvojenim razvijenim i zaostalim delovima (a i u najrazvijenijim zaostajala
je za Evropom).
Ipak u međuratnom periodu, naraslo je učešće industrije, rudarstva i zanatstva sa 21% na 30% u DP.
Poljoprivreda je i dalje vodeća privredna delatnost. Pred II sv. rat Jug se nalazila na jednom od
poslednjih mesta na listi razvijenosti (nizak DP per capita).

3.3.2.

Promene

strukturi

društvenog

proizvoda

jugoslovenske

privrede

posle

Drugog

svetskog

rata

Od 1947. do 1989. DP je rastao po stopi od 4.9% (usedmostručen), a per capita 3.9% (upetostučen).
Po brzom rastu se ističe društveni sektor, a u individualnom sektoru privrede DP je porastao za 2.6x.
Najbrži rast je ostvarila industrija (18x). U istom periodu poljoprivreda je rasla po stopi od 3.1% (3x).
Došlo je i do promena u ek. stukturi – neprekidan i brz rast učešća industrije (80-ih uDP više od bilo
koje delatnosti). Najveće smanjenje udela u stvaranju DP imale su primarne delatnosti (sa 45 na 15%)

Najveće smanjenje relativno doživelo je šumarstvo, a apsolutni najveći pad poljoprivreda.

4. RAZVOJ POJEDINIH DELATNOSTI PRIVREDE SRBIJE

(Devetakovic)

4.1. Dugoročne karakteristike privrednog razvoja zemlje

Razvoj industrije počeo je još pre I sv. rata, to su bili samo začeci industrije na osnovu privatnih i
inostranih investicija.

Industrija

je sektor privrede u okviru kojeg se radom, pomoću mašina sirovine

prerađuju u poliproizvode i gotove proizvode. Država je bila nerazvijena i

oblilovala

radnom

snagom

, a postojala je i veća

raznovrsnost prirodnih bogatstva

. To je bilo podsticajno za dalja

investiranja u industriju. Vremenom su se stvorili viškovi, koji su počeli da se izvoze.
Napredak u industriji se ocenjuje kao

skroman,

a regionalne razlike su se samo povećavale.

Posle završetka II sv. rata akcenat je stavljen na razvoj

prvog odeljka industrije

– proizvodnju sredstava

za proizvodnju (posebno energetika, mašinska industrija...)
U početku su uvožena u celosti, a potom veliki deo sredstava za rad. Postignuti su brzi rezultati u širenju
proizvodnih kapaciteta (grane podignute na viši tehnološki nivo).
Posmatrano u celini, razdoblje od II sv. rata do početka 90-ih obeleženo je

brzim rastom

razvojem

ukupne privrede, gde posebno mesto pripada industriji. U njoj su najbrže rasli proizvodnja, zaposlenost i
osnovna sredstva.
Međutim,

nisu iskorišćene

sve mogućnosti, niti su aktivirani svi mogući potencijali razvoja.

4.2. Industrija – vodeća delatnost

4.2.1. Industralizacija kao osnovni metod privrednog razvoja

Pitanje izbora između poljoprivrede i industrije?
Manji broj autora zalaže se

prvo

za razvoj

poljoprivrede

. Oni smatraju da je neophodna uvećana

proizvodnja hrane za

zadovoljenje potreba

radne snage (ne može se nadoknaditi uvozom). Uslov za

širenje unutrašnjeg tržišta predstavljaju povećanje proizvodnje i produktivnosti rada u poljoprivredi i
povećanje kupovne snage poljoprivrednog stanovništva.
Drugi autori to osporavaju i kažu da razvoj poljoprivrede podrazumeva

primenu savremenijih

sredstava

rada i veću primenu tehnike uopšte. Zbog nerazvijenosti, zemlje takva sredstva moraju

uvoziti

a ne mogu

jer su ograničene izvozom (koji ne može da obezbedi potrebna sredstva).

Nerazvijene zemlje su agrarno prenaseljene i imaju nedovoljno zaposleno aktivno stanovništvo.
Modernizacija poljoprivrede

„istisla“

bi deo dotle zaposlenih, koji ne bi našli posao izvan poljoprivrede.

Stvarni napredak poljoprivrede i nac. ek. zavisi prvenstveno od industrije. Ovome u prilog ide:



proces industrijalizacije počeo je još pre I sv. rata, a kasnije određenje zemlje kao socijalističke
podrazumevalo je naglasak na razvoj industrije