1. СЛОВЕНИ И

УРЕЂЕЊЕ

ЊИХОВОГ ДРУШТВА

Историјски извори о Словенима

Своје прве државе Јужни Словени су формирали у периоду од VII до друге половине X века. Недовољно поуздан
помен Словена садржи Херодотова

Историја

а поуздане податке о Словенима налазимо код тројице млађих

античких аутора из I и II века: Плинија Старијег, Тацита и Птолеомеја. Они помињу Словене под именом

Венеди

или

Венети

а њихову постојбину смештају у простор на левој обали Дунава, од средње Лабе, преко Одре, до Северног

мора, на реци Висли и на јужним обалама Северног мора.
Важан извор о Јужним Словенима, а нарочито о најранијој историји Срба и Хрвата је спис византијског цара

Константина VII Порфирогенита

(905-959)

Трактат о народима

, познатији под насловом

De administrando

imperio

(О управљању царством).

Досељење Јужних Словена и уређење њиховог друштва у време досељења

На основу наведених извора сматра се да се првобитна постојбина Словена простирала у подручју северно од
Карпата и јужно од Балтичког мора, између источног поречја Одре и средњег тока Дњепра, дакле у подручју средње
и горње Висле, горњег тока река Прута, Дњестра и Јужног Буга, средњег и горњег Дњепра, Припјата и западног Буга.
То је територија данашњих држава: Пољске, источног дела Немачке, Белорусије и Украјине.
Досељење Словена и њихово настањивање завршено је углавном у првим деценијама VII века. Словени су били
раштркани широм Балканског полуострва, повезани само на малим просторима. Византинци су ове посебне
територије називали

склавинијама

- словенским територијама. Словени су живели у родовско-племенским

заједницама, а у време досељења стварају се већ и јачи племенски савези. Немају архонте (владаоце), већ само
„

старце-жупане

", старешине скупина људи у крвном сродству. Поступно се издвајају угледни појединци. Иако се

старешине бирају, наслућује се и зачетак наследности њиховог положаја. После сталног настањивања територије
појединих родовских заједница добиће назив

жупа

, тако да ће тај израз означавати и друштвену групу и област коју

је ова насељавала. Скуп родовских старешина, жупана, чини

веће старешина

. На челу племена јавља се

војсковођа

. Словени живе „у демократији" и све послове обављају и одлуке доносе заједнички, на скупштинама.

Сви чланови родова и племена слободни су и равноправни. Заробљенике задржавају после извесног времена у
племену као „слободне и као пријатеље", уколико не буду ослобођени уз откуп. Роб је могао постати само
заробљени непријатељ, али не и саплеменик. Постојање војсковође, већа родовских старешина

народне

скупштине карактеристични су за

војну демократију

. Неравномерна подела плена стеченог у ратним походима

против Византије довешће до издвајања родовско-племенских и војних старешина - родовске и војничке
аристократије, настанка ропства и појаве кнежевске власти.
Након насељавања, родовску структуру заменила је

сеоска општина

у којој је обрадива земља била подељена

између великих породица, а необрађена, заједно са шумама и пашњацима остала заједничка својина општине.
Територијализација племенске организације и даље раслојавање друштва условили су настанак

првих словенских

држава.

Економски развитак довео је до формирања феудалног поседа. До тада слободни саплеменици падају у

имовинску зависност, па и ропство родовског племства, кнеза и његове пратње. Због потреба одбране дошло је до
организовања племенских савеза у чвршће целине и стварања централне власти.

Постанак првих држава Јужних Словена
Услови постанка првих држава

Словени су населили на широком простору, од источних Алпа до Балканског полуострва, на територији пространијој
од данашње територије држава Јужних Словена. На истоку је преовлађивао утицај Византије и источне,
православне цркве, а на западу франачко-немачки утицаји у друштвено-економским односима и западна, латинска
црква. У политичком погледу, у време словенског досељења је већи део Балканског полуострва био номинално под
византијском врховном влашћу, мада је она била слаба, услед напада бројних варвара, провала Персијанаца и
унутрашњих криза.
Прве државе које су формирали Јужни Словени настале су у временском распону од неколико векова.
Најраније, у првој половини VII века створена је

словеначка

, а најкасније, у X веку, држава

македонских Словена

Крајем VIII и у првој половини IX века јавила се држава код

Хрвата

. Прве државе српског народа,

Србија

Дукља

настале су такође крајем VIII и почетком IХ века. Ове су државе створене у различитим условима, под утицајем
различитих фактора. Ни њихова судбина није била иста. Неке су брзо изгубиле самосталност, друге су, пак, у
период развијеног феудализма ушле као вазалне државе, односно као део других држава, док су неке тек у
развијеном феудализму освојиле пуну самосталност.

Словенска држава у Македонији - Самуилово царство

Словени су се населили дубоко на територију Македоније, све до залеђа самог Солуна. Склавиније су пале под
византијску власт коначно тек око 688. године.

Од краја VII века на византијску територију продиру све снажније

Бугари

Настала спајањем ратоборног

коњаничког племена

Протобугара

, који су око 680. године прешли Дунав и покорили масе раније досељених

Словена, изграђена је током IX и X века јака бугарска држава, која је убрзо почела да угрожава превласт Византије и
да сужава њену државну територију. Бугари су током шездесетих година IX века заузели целу Македонију, изузев
појаса дуж Солуна. Бугарска држава се развијала под снажним утицајем Византије, нарочито после примања
хришћанства у IX веку. Проширивши своју територију и ојачавши државу, бугарски владар

Симеон

(

893-927) је

посегао и за царском титулом, прогласивши се за „цара и самодршца свих Бугара и Ромеја". За време његове
владавине бугарска држава достигла је врхунац своје снаге и највећи територијални опсег.

У Бугарској су се убрзано развијали феудални односи. И покорени македонски Словени су од слободних сељака
постали феудално зависни. Положај сељаштва погоршавао се све више у време ратова које су водили Симеон и
његов наследник

Петар

(927-969).

После смрти цара Петра 969. године, бугарска држава је запала у кризу и византијски цар

Јован Цимискије

је успео

да врати под византијску власт територије које је Бугарска била освојила, тако да су се и области насељене
Словенима у Македонији поново нашле у византијским границама. После смрти Јована Цимискија 976. године избио
је против византијске власти устанак, који су повела четворица синова локалног управитеља - кнеза (комеса)

Николе

, кнежевићи, „кометопули" - Давид, Мојсеј, Арон и Самуило.

Устанак је добио широке размере и обухватио велики део Балканског полуострва. Вођство у борби, а потом и круна,
после погибије и убиства остале браће припали су најмлађем кнежевићу, Самуилу.

Самуило

је створио велику државу, са средиштем најпре у Преспи, а затим у Охриду.

Под својом влашћу ујединио је најпре целу Македонију осим Солуна, затим старе бугарске земље између Дунава и
балканских планина, Тесалију, Епир, део Албаније, српске земље: Травунију, Захумље, Рашку, Зету, Босну и Срем.
Самуилову војску је у бици на планини Беласици 1014. године поразио византијски цар

Василије II Македонски

, а

Самуило је умро још исте године. Борбе око престола после његове смрти су само убрзале коначну пропаст и крајем
1018. цела држава је била покорена. Цар Василије је задржао самосталност охридске цркве, али само у рангу
архиепископије, повељама од 1018. и 1020. године, у оном опсегу који је Охридска патријаршија имала за време
Самуила, са 31 епископијом, од Срема, Београда и Браничева на северу, од Раса и Призрена на северозападу до
Видина, Софије и Струмкце на истоку и до Верије и Српчишта на југу.
Охридска архиепископија је значајно допринела учвршћивању православља и потискивању утицаја западног
свештенства у Рашкој.

Појава богумилске јереси

За време владавине бугарског цара Петра јавио се у овим областима један јеретички покрет -

богумилство

, који се

проширио по јужнословенским земљама и имао значајну улогу у развитку неких држава. Богумилски покрет се јавио
као опозиција према службеној цркви и реакција на постојећи државни поредак.

Корени јереси у теолошком

погледу налазе се у дуалистичком учењу Персијанца Манија (III век) -

манихејизму

секте павлићана

(VII век).

Манихејизам

је покушавао да на једноставан начин објасни откуда на свету толико зла.

То је тумачено постојањем двају богова. Један је бог оличење принципа добра, а други
принципа зла. Бог зла створио је сав материјални свет, укључујући и човека, све видљиве,
материјалне ствари: земљу, сунце, месец, цркву, крстове... Стога је са становишта
ортодоксне хришћанске цркве богумилство било тешка јерес, јер је засновано на веровању
да не постоји само један бог, стваралац свег видљивог и невидљивог света, који људима
дели добро и зло, него да постоје два бога, два принципа.
Богумили су оштро нападали црквено устројство, свештенство и епископе и порицали им сваку власт над
верницима. Оштар став заузимали су и против световне власти, државног и друштвеног поретка. Своје присталице
подстицали су на непокорност према онима који су на власти, одвраћали су робове од рада за господара, нападали
старешине и властелу. Живели су аскетски, проповедајући сиромаштво и иступајући против богатства и богатих.
Богумилска јерес имала је јасно социјално обележје и основу.

Настала је као израз револта и отпора против

хришћанске цркве која је помоћу идеје бога држала вернике у покорности, али и отпора против државне
власти која

се ослањала на цркву као идеолошко средство свог владања.

Доскора слободни сељаци, чији се

положај појавом феудализма озбиљно погоршао, налазили су у дуалистичком веровању објашњење, зашто
свемогући и апсолутно праведни хришћански бог даје једнима много добра, а мало зла, а другима много зла, а мало
добра. Богумилски покрет је идеолошки у највећој мери био управљен против византијског притиска, домаће
властеле и црквене јерархије.

2. ПРВЕ ДРЖАВЕ СРПСКОГ НАРОДА
Постанак и развој првих српских држава

Међу словенским племенима која су се населила на Балканско полуострво били су и Срби. Цар Константин
Порфирогенит саопштава да Срби који су се населили на Балканском полуострву воде порекло од Срба са далеког

Зети, десној притоци Мораче. Константин Порфирогенит становнике Дукље назива територијалним именом
Дукљани, али их византијски писци из XI и XII века називају Дукљанима и Србима.
До краја X века помиње се само

кнез Петар

, а више података пружају извори од времена

кнеза Владимира

(крај X

и почетак XI века). Подаци о кнезу Владимиру везани су за Самуилово освајање Дукље, вероватно око 998. године.
После пораза и заробљавања, а пошто је постао Самуилов зет, кнез Владимир је враћен на власту Зети. Након
Самуилове смрти 1014. године, као жртва борби око престола, страдао је и кнез Владимир, 1016. године.
Византијска власт која је васпостављена после Самуилове смрти није дуго трајала. После смрти цара Василија II
Македонског 1025. године моћ Византије опада и у појединим периферним областима почињу устанци, па тако и у
Зети 1035. године, под вођством

кнеза Војислава

. После неуспеха византијских похода против Војислава, он је под

својом влашћу ујединио Дукљу, Травунију и Захумље. Тако се центар српске државности преместио из
унутрашњости у Приморје, у Дукљу. Војислављев наследник,

кнез Михајло

(1050-1082) је био у добрим односима

са Византијом.
Црквени расцеп 1054. године имао је снажан утицај и на даљу судбину државе, која је била на размеђи утицаја и
претензија Рима и Цариграда. Настојећи да стави под свој утицај што већи број балканских земаља и тако ослаби
уплив цариградског патријарха, папа Гргур VII је 1077. године послао кнезу Михајлу краљевске знаке. По тадашњим
схватањима, пуни правни основ независности државе и њено међународно признање као и одговарајуће владалачко
достојанство могло се добити само од византијског цара или папе, који су претендовали на врховну власт у
хришћанском свету. Прихватање титуле и достојанства краља значило је и одређену потчињеност ономе ко ју је
доделио. Михајлов наследник

краљ Бодин

је крајем XI века покорио Рашку, која је била под византијском влашћу и

Босну, те је тако створио велику државу у коју су ушле Зета, Рашка, Травунија, Захумље и Босна. Бодин је од папе
Клемента III 1089. године добио митрополијску власт за барског бискупа. Око 1090. године Бодин је био поражен у
рату са Византијом, а после његове смрти 1101. Зета нагло опада, од ње се одвајају Рашка, Босна и Захумље.
Рашка је све више утицала на прилике у Зети и око 1183. године Стефан Немања је целу Зету коначно припојио
Рашкој.

Друштвено и државно уређење Дукље

Исцрпна, али сасвим непоуздана обавештења о Дукљи даје

Летопис попа Дукљанина

(

Барски родослов

Племство сачињавају владареви рођаци, истакнуте старешине и војни заповедници, којима владар дарује
земљишне поседе или поверава на управу поједине области. Племство временом политички јача и често утиче на
долазак владара на престо.
На челу државе налази се

владалац

, у почетку са титулом

кнеза

, а потом

краља

Титула је била наследна, краља Михајла наследио је Бодин, а Бодина његов син Ђорђе. Владалац је био врховни
војсковођа и имао највишу законодавну и судску власт. Ослањао се на великаше и жупане, са којима се саветује
нарочито у војним стварима.
Најстарији и најистакнутији члан централне управе на владаочевом двору је

казнац

, којем је поверено убирање

дажбина које припадају владаоцу.
Летопис помиње и

народне скупштине

, што сведочи о томе да је сачувана традиција некадашњих народних

скупштина из времена пре настанка државне власти.
Територија је била подељена на четири провинције, на чијем челу су се налазили

банови

(односно војводе, dux).

У провинцијама постоје и

жупани

(кнезови) и

сатници

(центуриони). Они суде и прикупљају дажбине.

3. СПОМЕНИЦИ СРЕДЊОВЕКОВНОГ СРПСКОГ ПРАВА
Појам и врсте извора права

Појам извора права треба да одреди и изрази порекло позитивног права.
Обично се разликују:
1)

извори права у материјалном смислу

, под којима се подразумева друштвени узрок, снага која изазива

настајање права као друштвене појаве.
2)

извори права у формалном смислу

су општи правни акти, тј. акти који садржи општу правну норму, на основу

које се стварају, тј. из које „извиру" појединачни правни акти, који стварају појединачне правне норме.

Формални извори права

могу бити различити: неписани и писани, закони, уредбе и други извори.

У феудалној српској држави до доношења Душановог законика

нема самосталних правних зборника световног

права. Правни живот био је регулисан претежно неписаним обичајним правом. Први писани правни извори биле су
многобројне владалачке повеље, издаване разним физичким и правним лицима, међународни уговори, који садрже
и општеобавезне норме и преведени византијски правни зборници.
Извори права у Србији су према томе обичајно право, повеље, међународни уговори, византијски правни зборници

домаћи закони (

Душанов законик

Рударски закон

деспота Стефана Лазаревића).

Обичајно право

У српској средњовековној држави, као и у већини других феудалних држава, обичајно право је дуго било најважнији
извор права. Стварањем писаних правних извора простор примене обичајног права се сужавао, али је наставио да
важи у свим оним областима које нису биле изричито регулисане државним законодавством. Трагови обичајног
права видљиви су не само у првим познатим законодавним актима, него и у самом Душановом законику. Бројне
одредбе Душановог законика представљају у суштини кодификацију обичајноправних норми.

Повеље

Први писани извори српског права, оног којеје важило у унутрашњости земље и заснивало се вероватно на
обичајном праву, биле су повеље.

Повеље

су владаочеве наредбе, укази (повелевати - заповедати), које су владаоци

издавали повлашћеним сталежима: цркви, световној властели и градовима.
Повељама су углавном утврђиване повластице; имунитетна права адресата:
- својинска права
- права према сељацима
- повлашћени однос према држави и њеним органима.
Повеље често садрже и прописе који су се односили на шири круг субјеката - поједине категорије становништва на
властелинству којем је повеља издавана. Тада су те одредбе формулисане у посебним одељцима. Повеље су
пружале и највише грађе о српском праву пре доношења Душановог законика. Постоје разне врсте повеља.
Нарочито значајне повеље имале су златни (позлаћени) печат и називале се

хрисовуље

. Према адресату, субјекту

којем су упућене, повеље могу бити манастирске, властеоске

градске

Највише је сачувано манастирских повеља (165).
Најстарија српска повеља је

Хиландарска повеља

, коју је издао Стефан Немања 1198/99.

године. То је ктиторска (оснивачка) повеља Хиландару који ће постати највећи и
најугледнији српски манастир. У уводу повеље Стефан Немања излаже своје погледе на
карактер владалачке власти и схватање о хијерархији владалаца. Повеља садржи и
основне елементе правног положаја зависних сељака - везаност за земљу, као и податке о
уређењу влашких (сточарских) заједница.

Жичку повељу

је издао Стефан Првовенчани 1220. године манастиру Жичи, који је постао

седиште новоосноване српске архиепископије. У повељи има доста прописа о судској
надлежности цркве, нарочито у области брачног права. У њој је формулисан и темељни
принцип феудалног права - правна неједнакост.
За време владавине краља Владислава (1234-1243) издата је хрисовуља манастиру св.
Богородице на Бистрици у Полимљу. То је најстарија повеља у којој се утврђују обавезе
зависног становништва.
Међу најопширније владалачке повеље спадају три повеље краља Милутина: Скопска,
Бањска и Грачаничка.

Скопска повеља

издата је 1299/1300. године манастиру св. Ђорђа на Серави код Скопља.

Једна од најопширнијих повеља српског средњег века, она садржи исцрпно набрајање
манастирских права и повластица, од економских до судских и управних, тако да је из ње
видљиво у чему су се састојала имунитетна права властеле.
Повеља манастиру св. Стефана у Бањској, која се по томе зове и

Светостефанска

или

Бањска

издата је 1313-1318. године. Садржи два обимна додатка: Закон људем црковним

који се односи на зависне земљораднике и Закон Влахом, о зависним сточарима, што
пружа драгоцене податке о правном положају ових категорија становништва.

Грачаничка повеља

из 1321. године садржи одредбе о правном положају земљорадника у

одељку под насловом Закон стари Србљем, прописе о неким кривичним делима и о судској
надлежности.
Најобимније повеље су две хрисовуље издате манастиру Дечани. Прву

Дечанску

хрисовуљу

издао је краљ Стефан Дечански 1330. године, а другу, која је представљала

потврду права садржаних у претходној, краљ Душан 1336. године. Дечанске хрисовуље
садрже потпун попис свих мушких глава у сеоским породицама на властелинству
манастира Дечани. Пописано је 2432 куће у 40 села и 9 катуна. Дечанске хрисовуље
садрже демографске податке, веома ретке у средњовековним споменицима, што омогућује
да се реконструише слика структуре становништва у пространој области која је припадала
манастиру Дечани.
Веома је опширна и

Арханђеловска повеља

коју је манастиру св. Арханђела код

Призрена издао цар Душан 1348. године. И она садржи посебне додатке: Закон Србљем

Закон Влахом, у којима је утврђеи положај зависних земљорадника и зависних сточара на
манастирском поседу.

О грађанском праву говори се мало, јер је оно највећим делом садржано у Скраћеној Синтагми. Стога се Душанов
законик никада не јавља сам у старијим преписима, него на трећем месту, после Скраћене Синтагме и
Јустинијановог закона. Они чине једну законодавну целину, којом је обухваћено целокупно јавно и приватно право.

Законик је проглашен на Сабору, који се састао на

Спасовдан

(Вазнесење)

21. маја 1349.

године у

Скопљу

Законик је представљао кодификацију права и захтева појединих сталежа и регулисање свих сталешких односа.
Циљ законика био је да се попуне празнине грчких зборника и да се дефинишу све одредбе обичајног права које
могу да важе и даље у Душановој царевини.

На Сабору 1349. године донето је

135 чланова

У пролеће

1354.

године, можда у Скопљу или у Серезу, Законик је

допуњен са још

66 чланова

У овим

члановима је највећа пажња посвећена поново учвршћивању сталешких односа, обезбеђењу реда и сигурности у
држави, а нарочито борби против крађе и разбојништва. Многе одредбе посвећене су суду и судском поступку: о
пороти, о судском уређењу грчких градова. Нарочита пажња посвећена је ауторитету судова и ауторитету закона.

Садржина и систем Душановог законика

Известан систем, распоред материје по садржини, може се у Душановом законику

уочити до 83. члана.

Одредбе

од чл. 1. до 38

. односе се на

цркву

. Прописи о цркви и вери налазе се на првом месту у Законику, с

обзиром на то да је повлашћен положај који је црква уживала у српској држави. Прва је дужност хришћанског
владаоца да цркви створи повољан економски и правни положај, док црква, за узврат представља снажан
идеолошки и политички ослонац владаоцу.

Од чл. 39. до 63.

налазе се прописи о другом повлашћеном сталежу,

властели

. На првом месту гарантују се

њихова права и повластице - у првом реду неприкосновеност баштинске својине, као и економски имунитет.
Утврђене су и њихове обавезе, нарочито у односу на државни суд. Властела је дужна да се у свом односу према
зависним сељацима држи законских прописа, који утврђују сељачке обавезе и да се уздржавају од насиља према
сељацима.

Од чл. 69. до 83

. налазе се прописи о обавезама, али и о правима

зависног

становништва

Велики број чланова Душановог законика посвећен је судовима, њиховој организацији и надлежности, ауторитету
судија и судском поступку Много простора у Законику имају и прописи кривичног права, у којима се уочава
својеврсна борба између старих и нових начела. Сасвим је мало грађанскоправних одредаба.

Преписи Душановог законика

Законик Стефана Душана није сачуван у оригиналу. До данас је пронађено 25 рукописа (преписа), који су настали у
раздобљу од XIV до XIX века.
Најстарији познати рукописи Душановог законика су

Струшки

Атонски

рукописи, настали у ХIV веку.

У XV веку насталоје неколико преписа:

Хиландарски

Студенички

Бистрички

Барањски

Ходошки

. Иако не спада

међу најстарије, сматра се да је

Призренски рукопис

начињен или непосредно са оригинала, или са неког од

старијих преписа. За разлику од Струшког и Атонског преписа он је добро очуван, па се највише користи у науци.
Остали преписи начињени су у следећим вековима, све до средине XIX века, када су настали тзв.

Јагићев

Богишићев рукопис

. Од познатих 25 преписа, 24 је сачувано, јер је у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941.

године изгорео

Руднички

(Београдски) рукопис, који се тамо чувао. Преписи Душановог законика добијали су имена

или према месту где су пронађени, или према истраживачима и научницима који су их пронашли, чували и
изучавали.

Однос Душановог законика према византијском праву

Веза Душановог законика тј. српског права са византијским правом несумњиво је врло снажна. Превођење и
прилагођавање српским потребама византијских правних зборника било је почетна фаза и део обимног
законодавног рада цара Душана. И у самом Законику уочава се утицај византијских правних схватања. Непосредно
византијско порекло утврђено је за шездесет чланова Законика, који су преузети из

Василика

. Нарочиту пажњу

заслужује преузимање старог римско-византијског начела, принципа највишег ауторитета закона, који стоји изнад
цара.

Према томе, Скраћена синтагма, Јустинијанов закон

Душанов законик

представљају три дела једног

великог кодекса византијско-српског права, које је важило у Душановом царству. У њему Законик има
централно место.

Примена Душановог законика

Може се претпоставити да је Законик примењиван за време Душановог живота. Међутим, постојање бројних преписа
Душановог законика у дугом временском периоду од неколико векова указује на могућност да је један број правних
правила садржаних у Законику примењиван и даље, макар у скученим оквирима јурисдикције коју је црква сачувала
и у време турске владавине. Осим тога, у Душановом законику забележено је и кодификовано обичајно право, које
можда не би опстало да се ослањало само на усмену традицију. Душанов законик је кроз читаве векове важио као
закон за поробљене Србе, кад год су се могли сами између себе судити, закључује

Александар Соловјев

, један од

најбољих познавалаца Душановог законодавства.

Значај Душановог законика

Велики значај Душановог законика је у покушају да се начини један јединствени правни зборник, који ће
превазилазити партикуларно право, важити на целој државној територији и имати највиши ауторитет, који ће
обавезивати све, укључујући и самог цара.