-Устав од 1869. године-
-Најчешће називан Намеснички јер је донет за време малолетства
новоизабраног кнеза Милана Обреновића, када је земљом
управљлао трочлано намесништво у саставу: Миливоје Блазнавац,
Јован Ристић, Јован Гавриловић. Пошто кнез Михајло, убијен 29.маја
1868. није имао деце, Велика народна скупштина је за кнеза
изабрала унука Милошевог брата Јеврема, четрнаестогодишњег
Милана, а истовремено, Намесништво у наведеном саставу.
-Намесништво је убрзо потом донело одлуку о покретању поступка
за доношење новог устава.
-У сврху припреме устава образован је посебан одбор од 76 чланова,
на челу са председником владе; по датуму свог првог састанка на
дан 06.децембар 1868, тај одбор је у историји познат као
Светоникољски одбор.
-Припремљен је нацрт новог устава, углавном по идејама Јована
Ристића, и 28. маја 1869. одржани су избори за Велику народну
скупштину, која се окупила 12. јуна да би, после вишедневне
расправе, 29. јуна 1869 усвојила нови устав.
-Устав од 1869. први је српски устав модерно конципиран и правно-
техн. уређен по савременим европским стандардима. Устав је имао
133 чл.
-Чланове државног савета постављао је књаз, а њихов статус је
изједначен са статусом осталих чиновника. Књаз је носилац
извршне власти и, истоврмено, учесник у вршењу законодавне
власти заједно са народном скупштином.
-Народна скупштина је по први пут постала законодавни орган у
правом смислу те речи, али уз низ значајних ограничења. Она је
добила мешовит састав: три четвртине чланова бирали су грађани, а
једну четвртину именовао је књаз. Бирачким правом располагали су
они који плаћају „грађански данак на имање, рад или приход“, али
су бирачког права били лишени чиновници, адвокати и војници
стајаће војске.
-Скупштина није била равноправан орган с књазом у законодавству
јер је једино он располагао правом законодавне иницијативе:
Скупштини је дато само право да подноси књазу законске предлоге
које је он, ако је хтео, преко владе, достављао Скупштини у виду
„формалних пројеката“. Скупштин није располагала ни правом да
било шта мења у владиним предлозима закона: имала је да их у
целини прихвати или одбаци.
-Поред редовне Народне скупштине, предвиђено је постојање и
Велике народне скупштине, четири пута бројније, која је, поред
избора кнеза и намесника, имала да одлучује и о промени устава,
измени државних граница и о свим питањима којима кнез буде
желео да слуша Скупштину.
-Устав од 1869. је како је речено, усвојила („решила“) Велика народна
скупштина, али је он ступио на снагу тек пошто су га потписали
„намесници књажевског достојанства“, чиме је на очигледан начин
показано да та скупштина није представљала уставотворну власт.
-Устав од 1869. важио је до доношења Устав од 1888, али и у периоду
од 1894-1901, пошто је државним ударом краљ Александра 9. маја
1894, којим је суспендовао Устав од 1888, он враћен на снагу.
-За време првог периода важења Устава од 1869, дакле до 1888, дошло
је до великих свакодневних промена у развоју српског друштва, и у
политичком, и у привредном, и у културном погледу.
-Устав од 1888. године-
-Често називан и „Радикалским“ због тога што је ова тада најјача странка у
Србији имала у његовом доношењу значајну улогу. Збивања у Србији 80-их
година допринела су постављењу питања промене важећег устава од 1869.
На једној страни су радикали после Тимочке буне 1883. године постали
„државотворна“ странка, спремна на укључивање у власт, па и по цену
одступња од неких својих првобитниох идеала. На другој страни, краљ
Милан је, посебно после пораза Србије у рату са Бугарском 1885. године,
желео да свој наум о одступању са престола оствари обезбеђујући
малолетном сину Александру мирну владавину, а у томе је могао да успе
само путем уступака радикалима.
-Краљ Милан је још 1887. године иницирао промену устава, али је први рад
на припреми новог устава започет тек октобра 1888. када је краљ образовао
одбор од 81 члана, у који су ушли представници свих странака, али и други
угледнији грађани, пре свега стручњаци. Своје схватање устава краљ
Милан, који је за себе задржао функцију председника уставотворног
одбора, изразио је речима да је устав „двоструки уговор између краља и
народа“.
На седници од 18.децембра изабран је уставотворни одбор од 43 члана,
који се у својој оцени понуђеног нацрта, без много расправе, поделио на
већину и на мањину. Сам претрес у скупштини био је кратак и устав
је у целости усвојен
22. децембра, са 498 гласов за, 75 против и 3 уздржана.
-Устав од 1888, први донет после стицања независности Србије,
припремљен је на, у датим условима, оптималан начин, озбиљно, уз
коришћење богатих домаћих, али и компаративних искустава. У израду
нацрта су као никада пре тога учествовали и представници три тадашње
странке- напредне, либералне и радикалне, и стручњаци.
најважнија : II. о краљу, III. о правима грађана, IV о Народном
представништву. Устав одликује концизност.
-Краљ задржава положај који је имао и по Уставу од 1888. као
поглавар државе, носилац извршне власти, који поставља и
разрешава министре, и учесник у вршењу законодавне власти путем
потврђивања и проглашавања закона.
-У уставу од 1901 детаљно су разрађени наслеђивање престола и
одређивање намесништва, с тим што новину представља одредба о
праву женских краљевских потомака на престо, у колико нема
мушких, као и регулисање случајева да ако краљ по смрти не остави
потомство, а краљица је у благословеном стању, власт до њеног
порођаја привремено врши намесништво.
-Народну скупштину сачињава унапред уставом утврђен број
народних посланика, њих 130, што је такође изузетак у односу на
остале уставе. Избори се одржавају сваке четврте године на дан 21.
маја; избори су непосредни, а гласање тајно.
-Прописани су и услови за уживање активног и пасивног бирачког
права; имовински цензус за стицање активног бирачког права
износи као и до тада 15 дин. непосредног пореза годишње, док је
цензус за стицање пасивног права подигнут на 60 динара. Пасивног
права лишени су чиновници, председници општина и свештеници.
Мандат изабраних посланика и сенатора не верификују сами
домови, него Касациони суд! –Сенат има три врсте чланова: по
положају (то су престолонаследник ако је пунолетан, архиепископ
београдски и епископ нишки), 30 чланова које доживотно именује
краљ и 18 изабраних сенатора.
-Законодавном иницијативом располажу и краљ и Народно
представништво, при чему законске предлоге владе у име краља
подноси најпре Народној скупштини.
-За коначно „решавање буџета“ надлежна је искључиво Народна
скупштина.
-Министри стоје на врху државне управе, непосредно под краљем.
Једног од министара краљ именује за председника владе. Министри
имају приступа у оба дома народног представништва, али не могу
бити посланици (као по Уставу од 1888.), нити изабрани сенатори. За
свој рад они одговарају и краљу и Народном представништву.
Министри кривично одговарају за кривична дела побројана у
уставу; оптужбу против њих подноси Народна скупштина, а суди им
Сенат.
-По уставу од 1901. и даље постоји Државни савет, с тим што његових
15 чланова краљ именује између чланова Сената које је сам
претходно именовао.
-За измене устава надлежно је Народно представништво, које одлуку
у том смислу мора донети двотрећинском већином од целокупног
броја чланова у оба дома. За измену поједних одељака устава, који се
тичу облика владавине (I) и права грађана (III) неопходна је већина
од три четвртине од од укупног броја народних посланика. На овако
усвојене измене устава неопходна је краљева сагласност.
-Као плод завере на чијем челу су стајали официри, Александар и
Драга су убијени у двору 29. маја 1903. Већ неколико дана касније,
Народно представништво је 4. јуна 1903. усвојило, са мањим
изменама и допунама, текст устава од 1888.
-Тако је устав од 1901. важио свега нешто више од две године, да би у
уставној историји Србије био запамћен пре свега по свом претежном
непримењивању, као и злосрећном крају свог „дародавца“.
-Устав од 1903. године-
Последњи устав донет у Србији пре њеног укључивања у
новообразовану Краљевину СХС 1918.године. Устав је усвојило
Народно представништво (Народна скупштина и Сенат) коју је краљ
Александар био распустио 24.марта 1903. Привремена влада,
образована после убиства краља Александра и краљице Драге 29.
маја 1903, сазвала је Народно представништво за 2. јун и оно је
истога дана одлучило да се на снагу врати са нужним изменама и
допунама, Устав од 1888, укинут државним ударом 1894.године.
-Петар Карађорђевић, кога је Народно представништво већ 2. јуна
изабрало за краља, положио је заклетву на Устав 12.јуна. Тако је
Устав од 1903. једини српски устав усвојен без учешћа владара у
поступку доношења и без његове формалне потврде.
-У делу о правима грађана унета је у чл.51. допуна, сходно којој је
забрањено давање аболације код неполитичких кривица.
-Бирачко право је проширено тиме што се у имовински цензус од 15
динара урачунава и стални државни прирез, а не само непосредни
порез.
-Мандат Народне скупштине продужен је са три на четири године а
као датум избора одерђен је 8. септембар.
-Унета је и одредба по којој сваки законски предлог пре претреса у
Скупштини претходно мора да прође кроз надлежни одбор.
Скупштини је осим права истраге дато и право анкете. Нова је и
одредба по којој и у Великој народној скупштини морају да буду
заступљени квалификовани посланици.
-У делу о министрима од значаја је допуна постојеће одредбе по којој
краљ не може осуђеном министру ни опростити нити смањити
казну без пристанка Народне скупштине, као што није ни властан
