Nacionalni park Djerdap
Proglasen je za nacionalni park 1974. Godine.
највећи национални парк у Србији, Национални парк Ђердап, налази се у североисточном
делу Србије, на самој граници са Румунијом. На површини од око 63.608 хектара на
територији три општине: Голубац, Мајданпек и Кладово, простиру се зоне са различитим
режимом заштите објеката природе, споменика културе, фауне и вегетације реликтних
врста, које потврђују развој вегетационих серија од настанка до данашњих дана.
Национални парк Ђердап називају и речним националним парком, будући да значајан део
Ђердапа чини Дунав.
Овај предео стављен је под заштиту јер представља јединствени
природни, културно-историјски и археолошки феномен у Европи и свету и један је од
најлепших предела у нашој земљи. То је и највећи природњачки музеј у природи, у коме се
налази преко 50 типова шумских заједница, од којих су 35 реликтне, са шест развојних
вегетацијских серија, што је јединствен случај у Европи.
Подручја са међународним заштитним статусом су:
-
Међународно значајна подручја за птице
-
Међународно значајна биљна подручја
-
Одабрана подручја за дневне лептире
-
ЕМЕРАЛД подручје
-
Карпатско подручје
-
Резерват биосфере
-
Подручје светске баштине
Хидрологија
Основни хидролошки феномен националног парка данас је хидроакумулација, настала
преграђивањем Дунава, друге по величини реке у Европи, узводно од Сипа. Формирањем
језера потопљено је неколико врела, као и завршни делови долина дунавских притока и
преобраћени у мање или веће заливе естуарског облика. Највеће притоке Дунава у
националном парку, по површини слива и протицају су: Добранска река, Бољетинска, Златица,
Косовица, Брњичка река. Највећи протицај има Поречка река, али је њен слив, као и слив
Брњице, највећим делом ван граница парка.
Од хидрографских феномена, који имају својство објеката геонаслеђа, истичу се врело и
водопад Бели изворац, врело Бледерија са три хладна и једним субтермалним извором и језеро
Балту Алушонту.
Геонаслеђе
Ђердап чине четири клисуре: Голубачка клисура, Госпођин Вир са кањоном Бољетинске
реке, који представља геолошки најинтересантнији део Националног парка Ђердап, Казан
и Сипска клисура. Међу геоморфолошким објектима посебно се издвајају предели
Великог Штрпца, као и Малог и Великог Казана-“капија Европе“ где је Дунав најужи 140м
и
најдубљи
90м.
У геоморфолошком смислу под Ђердапом се данас подразумева: највећа, најдубља и
најлепша клисура Европе, која одваја Банатске планине од планина источне Србије и спаја
Панонски са Влашко-понтијским басеном.
Природна баштина
Биљни свет
Вегетација је представљена са 70 биљних заједница, од којих преко 50 чине шумске и
жбунасте асоцијације, а међу њима је 35 реликтног типа, док њих 15 представљају реликтне
полидоминантне заједнице богатог флористичког састава. Са тим биљним заједницама које су
сврстане у шест развојних серија, Ђердапска клисура је јединствен рефугијум (уточиште)
реликтне вегетације храстовог појаса Србије.
Изузетно вредне за науку и образовање су реликтне шумске заједнице, међу којима се посебно
истичу ендемичне шумске заједнице полидоминантног типа као што су нпр. полидоминантне
шуме брдске букве, мечје леске и других врста
(Fago-colurnetum mixtum),
заједнице храстова,
мечје леске и других врста
(Quercо-colurnetum mixtum),
шуме белог јасена и мечје леске
(Fraxino-colurnetum mixtum), шуме
јоргована и мечје леске
(Syringo-colurnetum mixtum),
заједница ораха и копривића
(Celto-Juglandetum)
.
Ове заједнице на кречњачким стенама имају у свом саставу једну или више врста терцијерних
реликата као што су : маклен (
Acer monspesulanum
), бела липа (
Tilia tomentosa
), мечја леска
(
Corylus colurna),
орах (
Juglans regia
), јоргован (
Syringa vulgaris
), руј (
Cotinus coggygria
), итд.
На подручју Ђердапа се, поред ендемичних шумских заједница, налазе и шуме грабића
(
Carpinetum orientalis serbicum
), шуме сладуна и цера (
Quercetum frainetto-cerris)
, шуме
китњака које се јављaју и као монодоминантне и у мешавини са грабом или цером (
Quercetum
montanum
), шуме цера у састојини са сладуном, китњаком или брдском буквом (
Quercetum
cerris
), шуме китњака и граба (
Querco-Carpinetum moesiacum
), шуме брдске букве (
Fagetum
submontanum
), шуме планинске букве (
Fagetum montanum
), шуме јавора и белог јасена
(
Aceri-Fraxinetum excelsioris
) и шуме липе и белог јасена (
Tilio-Fraxinetum excelsioris
).
Ливадска вегетација је још увек недовољно истражена на подручју Ђердапа. На овом простору
доминирају термофилне травне заједнице у којима су основне врсте
Festuca valesiaca
и
Chrysopogon gryllus
. Најраспрострањенија травна заједница је
Agrostio-Chrysopogonetum
grylli
. Друга значајна травна заједница која има релативно велико распрострањење (налази се
дуж целе Ђердапске клисуре) јесте асоцијација
Trifolio-Festucetum valesiacae
. У овој
асоцијацији констатоване су 164 врсте биљака. Трећа значајна травна заједница јесте
Danthonietum calycinae
која има мање распрострањење од претходне две. Ова заједница броји
93 врсте и настала је секундарно на стаништима сладуново-церове или китњакове шуме.
2.1.5 Врсте
Биљке
По свом биогеографском положају, подручје Националног парка Ђердап се налази на граници
два флористичка региона: средњоевропског или региона листопадних шума и понтско -
јужносибирског или степско - шумског региона.
Флора је представљена са око 1100 таксона (врста и подврста) виших биљака. Велико
флористичко богатство којим се одликује Ђердап може се објаснити различитим еколошким
броја
животињских
врста.
Бескичмењаци
Најбоље је истражена фауна дневних лептира, која броји укупно 286 врста из 156 родова и 21
подфамилије, због чега је Ђердап сврстан у међународно значајна подручја одабрана за
дневне лептире (ПБА). Према зоогеографској припадности доминантне су евроазијске врсте
(161), док је нешто мање понто-медитеранских врста (37).
Од инсеката добро је истражена и фауна фитофагних инсеката. Установљено је да је за
храстове шуме на подручју Ђердапа трофички везано 121 врста инсеката. Они припадају
редовима Homoptera, Coleoptera, Diptera, Lepidoptera и Hymenoptera.
Кичмењаци
Рибе
Фауна риба доњег дела Дунава је веома богата и броји око 65 врста, од којих већина живи у
Ђердапском језеру (бабушка, кесега, деверика, црноока деверика, укљева, буцов, мрена,
шаран, клен, неколико врста кркуше, штука, скобаљ, плотица, црвенперка, велики вретенар,
лињак, вијун, чиков, смуђ, сом, кечига, и др.). Познате миграторне јесетарске врсте (дунавска
јесетра, атлантска јесетра, паструга и моруна), које су пре формирања ђердапске
водоакумулације стизале узводно Дунавом до Мађарске и Словачке, данас се више не налазе у
Ђердапском језеру зато што им је изградњом ХЕ „Ђердап 1“ прекинут миграторни пут.
Ихтиофауна Националног парка Ђердап има већи број строго заштићених и заштићених врста
(чиков, мали и велики вретенар, златни караш, лињак и др), али и интродукованих и
одомаћених риба (бели амур, сиви и бели толстолобик, амерички сомић). Дунавске рибе
представљају и основу привредних активности (привредни риболов), рекреације и туризма
(веома раширени спортски/рекреативни риболов, риболовачке манифестације – „Златна
бућка“ и др.).
Водоземци и гмизавци
Национални парк Ђердап због своје специфичне микроклиме има веома богату херпетофауну.
На подручју Ђердапа регистровано је 12 врста из класе гмизаваца, што представља 50% од
диверзитета гмизаваца саме Србије, док је класа водоземаца недовољно истражена. Од
водоземаца присутни су мрмољак, даждевњак, шумска, црвенотрба и зелена жаба и др. Већина
овде присутних врста гмизаваца налази се у Правилнику о проглашењу и заштити строго
заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива. То су:
Ablepharus kitaibelii
(кратконоги
гуштер),
Zamenis longissimus
(обични смук),
Natrix tessellata
(рибарица),
Natrix natrix
(белоушка) i
Coronella austriaca
(смукуља). Врстe
Testudo hermanni
(шумска корњача) и
Vipera
ammodytes
(поскок) налазе на листи Уредбе о стављању под контролу коришћења и промета
дивље флоре и фауне.
Птице
На основу детаљних истраживања евидентирано је укупно 187 врста птица на територији
Ђердапа од чега 37 врста припада категорији приоритетних врста тј. врста које се налазе на
Анексу 1 Директиве о птицама 2009/147 Европске комисије, које припадају станарицама,
гнездарицама-селицама и зимовалицама.
Веома су добро истражене многе посебно значајне приоритетне врсте као што су: мали
корморан
Phalacrocorax pygmeus
, мала бела чапља
Egretta garzetta
, гак
Nycticorax nycticorax
,
чапљица
Ixobrychus minutus
, црвена чапља
Ardea purpurea
, црна рода
Ciconia nigra
, бела рода
Ciconia ciconia
, патка њорка
Aythya nyroca
, осичар
Pernis apivorus
, белорепан
Haliaeetus
albicilla
, сури орао
Aquila chrysаetos
, патуљасти орао
Hieraaetus pennatus
, краткопрсти кобац
Accipiter brevipes
, сиви соко
Falco peregrinus,
прдавац
Crex crex,
обична чигра
Sterna hirundo,
белобрка чигра
Chlidonias hybrida
, буљина
Bubo bubo,
дугорепа сова
Strix uralensis,
водомар
Alcedo atthis,
модроврана
Coracias garrulus,
црна жуна
Dryocopus martius,
планински детлић
Dendrocopos leucotos
беловрата мухарица
Ficedula albicollis
и сиви сврачак
Lanius minor.
Сисари
Териофауна, односно фауна сисара представљена је са 30 врста, међу којима се као природне
реткости или угрожене врсте могу издвојити: куна златица и куна белица, ровчица, хермелин,
сиви пух и пух лешникар, риђа волухарица, видра, рис, дивља мачка, 14 врста слепих мишева.
Фауну сисара чини и неколико врста ловне дивљачи (зец, јелен, срна, дивља свиња и др), међу
њима и дивокоза, која је пре тридесетак година успешно реколонизована у Ђердапској
клисури.
Посебно треба истаћи да је на подручју Ђердапа регистровано 14 врста слепих мишева од
укупно 29 врста колико је регистровано у Србији. Свих 14 врста слепих мишева, који су
пронађени у спелеолошким и другим објектима на подручју Ђердапа, налазе се на разним
националним и међународним листама угрожених или строго заштићених и заштићених врста
у Србији, Европи и Свету.
Опште познато је да су спелеолошки и други подземни објекти једни од најзначајнијих
склоништа многих врста слепих мишева (посебно у зимском периоду током хибернације) у
Србији и Европи. Велики број спелеолошких објеката погодних за боравак слепих мишева и
изузетно повољни еколошки услови на подручју НП Ђердап и суседним подручјима једни су
од главних фактора који указују да се на овим просторима могу налазити веома значајне
популације слепих мишева које нису довољно истражене. Неке од регистрованих врста су:
велики потковичар (Rhinolophuis ferrumequinum), мали потковичар (Rhinolophus hipposideros),
јужни потковичар (Rhinolophus euryale), велики мишоухи вечерњак (Myotis myotis), мали
мишоухи вечерњак (Myotis blythii), дугокрили љиљак (Miniopterus schreibersii) и др.
Културна баштина
Национални парк Ђердап репрезентује јединство природне и културне баштине Србије,
јер је из специфичних природних одлика овог подручја исходила и изузетно вредна
културна баштина. Приобални појас Дунава у Ђердапу био је настањен још у неолиту, а о
континуитету живљења сведоче откривене археолошке вредности. Ђердап, Гвоздена
врата, хиљадама година је изазов за путнике, трговце, ратнике и миротворце, То су врата
између два важна културна и економска дела света, између Доњег и Средњег Подунавља.
Ђердап је одувек био природно стратешко место огромног значаја и у рату и у миру. Зато
је дуж Ђердапа велики број историјских споменика.
Важан елемент историјског и културног идентитета националног парка је разноврсно и вредно
културно наслеђе, у првом реду археолошка налазишта као што је праисторијско насеље
«Лепенски вир» (7000. до 6000.година п.н.е.), који са налазиштима Власац и Падина
представља најстарије налазиште из мезолитског периода на овом подручју. Бројно су
најзаступљенији трагови и остаци фортификацијских грађевина у приобаљу Дунава из
римског и рановизантијског периода – остаци римског Лимеса на Дунаву, градитељски
подухвати римског императора Трајана на изградњи пута кроз Доњу Клисуру и моста преко
