NADREALIZAM U UMETNOSTI XX VEKA

“Ja verujem u buduće razrešenje tih dvaju stanja, prividno toliko

protivurečnih, stanja sna i jave, u neku vrstu apsolutne stvarnosti, nadrealnosti, ako

se tako moze reči. Tom osvajanju ja tezim, siguran da u njemu neću uspeti, ali ni ako

ne vodeći računa o svojoj smrti da ne bih već bar malo poveo računa o radostima

jednog takvog posedovanja.“

Andre Breton, Prvi manifest nadrealizma, 1924.

Idejno i ideološki, nadrealizam ima svoje preteče u modernoj umetnosti koja

počinje posle impresionizma i simbolizma: u kubizmu, futurizmu i, naročito,

dadaizmu. Teško je zamisliti da nadrealizam nije nastao kao nešto neophodno, ali je

sigurno da bi njegove osnovne karakteristike bile različite da mu nije direktno

prethodio dadaizam, na koji se nadovezao. Moze se reći, čak, da je dadaizam, u

izvesnom smislu, prva, pripremna faza nadrealizma.

U toku Prvog svetskog rata počinju da se javljaju teznje za novim, fantastičnim

predmetom i sadržajem. Neutralna Švajcarska bila je prvo značajno mesto u kojem se

nova umetnost, literatura i muzika fantastičnog i apsurdnog počela formirati. U Cirihu

se 1915. godine sreće nekoliko mladih ljudi, sklonjenih od rata: nemački pisci Hugo

Bal i Rihard Huelsenbek, rumunski pisac Triztan Cara, rumunski slikar i skulptor

Marsel Janko, alzaški slikar, skulptor i pesnik Jan (Hans) Arp i nemački slikar Hans

Rihter. Oni su ostali predvodnici čije su demonstracije, pesnički nastupi, bučni

koncerti, umetničke izlozbe i tekstovi napadali tradicije i predrasude zapadne

umetnosti i književnosti. U isto vreme ovi ljudi žučno reaguju protiv širenja histerije i

mahnitosti zaraćenog sveta u formama koje su bile zamišljene isključivo kao

negativne, anarhične i destruktivne. Oni su, pre svega, osećali da su razum i logika

doveli do velike nesreće – svetskog rata i da jedini put spasenju vodi kroz političku

anarhiju, prirodne emocije, inutitivno i iracionalno. Tako je težnja ka novoj viziji

dadaista, koja je prevazilazila fivolnu zelju da se razgnevi buržoazija, bila pre svega u

kritičkom preispitivanju tradicija, pravila, osnova logike, koncepciji reda,

koherentnosti i lepote koje su vodile umetničko stvaranje kroz istoriju.

U proleće 1916. u Cirihu osnovan je

Kabare Volter

. Osnivač je bio Hugo Bal,

filozof, mistik, pesnik, kao i prvi glumac u dadaističkoj drami.

Kabare Volter

će

tokom godina postati sastajalište tih slobodnih duhova. Ime

Dada

skovano je iste

godine da bi se obeležio ovaj pokret koji je nicao iz prividnog haosa

Kabarea Volter.

Popularna verzija nastanka ovog imena bila bi ona koju je izneo Huelsenbek:

nasumice otvoren francusko-nemački rečnik dao je reč

dada

(dečiji konjić za ljuljanje

ili drvena palica sa konjskom glavom).

Dada

na francuskom takođe znači – hobi,

događaj ili opsesiju. Bez obzira na istoriju, ovo ime postaje centralni, podsmešljiv

simbol napada na postojeće pokrete, tradicionalne ili eksperimentalne.

Dadaisti su u propagiranju svojih ideja koristili mnoge formule futurista:

Marinetijeve slobodne reči, izgovorene ili napisane, Rusolove atonalne muzičke

efekte, koji su zaglušivali pesnike, mnoge njihove manifeste, iako je njihov cilj bio

dijametralno suprotan cilju futurista koji su veličali mašinski svet, i u mehanizaciji,

ratu i revoltu videli racionalna i logična sredstva za rešavanje ljudskih egyistencijalnih

problema.

Ciriški dadaisti su se snazno protivili svakom organizovanom programu u

umetnosti, ili svakom pokretu koji bi izražavao zajednički stilski imenitelj koherentne

grupe. Ipak su tri činioca uobličavala njihove kreativne napore. To su bili

bruitism

(od

le bruit

– buka), simultanost i slučaj. Slučaj postoji u izvesnoj meri u svakom činu

umetničkog stvaranja. U prošlosti umetnik je obično pokušavao da ga kontroliše ili

usmeri. Sada, on postaje, dominantni princip. Sva tri načela bili su osnova za njihov

pozitivni i revolucionarni pristup stvaralačkom činu, pristup koji se još uvek moze

naći u poeziji, muzici, drami, slikarstvu.

Jan (Hans) Arp

bolje usvojiti termin nadrealizam, nego nadnaturalizam, koji sam u početku

upotrebio. Nadrealizam još ne postoji u rečnicima, a biće pogodniji za upotrebu nego

nadnaturalizam koji su filozofi već upotrebili.“

Ovaj izraz su od tada često upotrebljavali Breton, Pol Eliar i ostali saradnici pariskog

lista

Literature.

NADREALIZAM

, imenica, m. Čist psihički automatizam kojim se zeli

izraziti, bilo usmeno ili pismeno, stvarno delovanje misli. Misli diktirane u odsustvu

svake kontrole koju bi vršio razum, izvan svih estetskih ili moralnim preokupacija.

Andre Breton, Prvi nadrealistički manifest, 1924.

ENCKL. Philos. Nadrealizam se zasniva na verovanju u višu realnost

izvesnih asocijativnih oblika koji su do njega bili zanemarivani, u svemoć sna, u

nezainteresovanu igu misli. On tezi da permanentno uništi sve ostale fizičke

mehanizme i da ih zameni u rešavanju glavnih problema zivota.

Da bi se pravilno shvatile ove definicije, kao i sam nadrealisticki pokret,

nužno je istaci neke osnovne puteve, koji su se ranije formirali, a koje je nadrealizam

sledio. Naime, na samom početku svog delovanja nadrealizam se čvrsto vezuje za

Frojdovo učenje. Početkom dvadesetog veka na videlo izbijaju novi načini mišljenja,

zasnovanim na naučnim, filozofskim i psihološkim otkrićima Ajnštajna, Hajzenberga,

Broljija, Frojda, koji su uvodili novu koncepciju sveta, materije i čoveka. Psihoanaliza

Sigmunda Frojda krajem XIX veka uvodi novi metod tumačenja ljudske psihe i

zasnivanja nauke i teorije o ljudskoj psihi. Ono što je karakteristično za psihoanalizu

je da je ona nastala kao medicinska, psihijatrijska disciplina, da bi već posle 1910.

godine postala jedna od najvaznijih ljudskih teorija tumačenja i kritike moderne

kulture i civilizacije.

U načelu psihoanalize, nesvesno se odigrava na relaciji između tri

ja (ego ili

ja, super – ego ili nad-ja, id ili ono). Ja

predstavlja subjekt koji svako od nas na

određeni način poseduje i kroz koga deluje.

Nad – ja

je, zapravo, neka vrsta kontrole.

Po Frojdu, ta kontrola jeste društvo, porodica, zakon, etički, religiozni ili politički

kodeksi. Moje

nad-ja

se nalaze u napetosti i ta napetost se razrešava postojanjem

trećeg

koje se naziva

ono

ili

. To treće

jeste ja podsvesti koje

super – ja

zabranjuje mom

ja,

a ja sklanjam to u moje

ono ( id) ,

odnosno moje nesvesno, koje se

moze shvatiti kao neka vrsta depoa, magacina, skladišta. Ta podela tri

koja

određije svakog subjekta je bazični psihoanalitički konstrukt. Drugim rečima,

nesvesno je ono što ne zelimo ili zelimo, a ne smeno da ostvarimo i prikažemo u

životu, što smo potisnuli iz zivota, a tako fatalno deluje na nas.

Nesvesno nema oblik, već se ono ispoljava u ljudskom životu na nekoliko načina:

kroz snove, jezičkim omaškama (zelimo da kazemo jedno a kazemo drugo), šalama,

vicevima, i, naročito, umetničkim delima. Umetnička dela su, zapravo, veliko

područje saopštavanja nesvesnog ili struktuiranje onog fantazmatičkog prostora u

kome se naš zivot odvija. Frojd je zeleo da opiše već postojeća umetnička dela

pridavajući im nova tumačenja bazirana na psihoanalitičkoj teoriji. Za razliku od

Frojda, nadrealisti su zeleli da stvore dela koja će nastajati na način na koji

psihoanaliza definiše dejstvo nesvesnog. Nadrealiste (pre svega, Bretona) je zanimalo

kako prikazati ta tri subjekta (

ja, nad ja, id

) i kako predočiti dejstvo nesvesnog.

Drugim rečima, kako kroz umetničko delo izvesti i otkriti tu razliku između svesnog i

nesvesnog.

Direktni Frojdovi uticaji očitavaju se u poetici nadrealizma. Različito od

psihoanalitičke teorije umetnosti koja umetničko delo posmatra kao govor koji

pokazuje ono što njegov autor nije mogao direktno izreći, nadrealizam psihoanalizu

uzima kao polazište mišljenja o umetnosti i modela prikazivanja, zamisli i klišea

interpretacije i metoda prikazivanja pomoću kojih će izražavati umetnost, odnosno,

stvarati umetničko delo.

Moglo bi se grubo reći da je nadrealizam pokušao na četiri

modela primeniti psihoanalizu: (1) automatska poezija i crtež zasnovan na

izgovaranju reči ili crtanju bez svesne kontrole, nastali sa namerom da nesvesno

govori samo i na taj način se izrazi, (2) fetišistički karakter postojećih predmeta koji

se koriste u umentosti (3) sam zivot, odnos prema sebi i vlastitom umetničkom geniju

tipičan je izraz nadrealističkog narcizma koji je prikriven dendijevskim ponašanjem,

(4) umetničko delo doslovno mimetički pokazuje san ili apsurdnu situaciju, tako da se

u njemu (njegovoj vizuelnoj priči) vidi učinak analogno pripovedanju sna, delovanju

šale i omaške.

Karan, Milenko,

Psihoanaliza i nadrealizam

, Prosveta, Beogard, 1985.g.

Bazična tehnika kojom je Frojd radio u psihoanalizi je metod slobodnih
asocijacija. Ako je dadaizam na spoljnom planu značio podrugljiv sarkazam, a na
unutrašnjem apsolutnu negaciju, odbijanje da se stvara, nadrealizam se, iako na prvi
pogled nastavlja da izražava istovetan prezir prema književnosti, upravljao pozitivnim
težnjama, usredsređujući se na istraživanje nedirnutih izvora: snova, i uvodeći novu
tehniku:

automatsko pisanje.

Breton je smatrao da automatsko pisanje znači ulaženje u stanje potpune

pasivnosti i prijemčivosti, a naročito lišavanje svakog unapred određenog sižea i
pisanje bez ikakve kontrole razuma koja bi odbacila ono što ne bi bilo logično ili ono
što nije moralno. Pikabia je jednom prilikom napisao:

„Razum je svetlost koja mi

pokazuje stvari onakve kakve nisu.“

Automatski crteži ili tekstovi zasnivaju se na

svesno neusmerenom i nekonstrolisanom crtanju ili pisanju, koje se u neočekivanoj
formi traga, indentifikuje kao učinak nesvesnog. Takvi crteži (tekstovi) su
paradoksalne tvorevine koje intancionalno nastaju kao tvorevine ljudskog rada, ali čiji
izgled nije posledica svesne namere, nego delo nesvesnog.

To, jednostavno rečeno,

znači da nadrealisti pokušavaju da savladaju svesnu kontrolu čina slikanja (crtanja,
pisanja) i da iza te svesne kontrole otkriju nešto što će biti slučajno, neočekivano,
nemotivisano od strane umetnika. Modelom slobodnih asocijacija bi trebalo
omogućiti pristup potisnutim elementima psihičkog zivota. Za Bretona, duh je
sposoban da uhvati najfiniju vezu koja postoji između dva objekta slučajno uzeta, a
pesnici znaju, da oni uvek mogu bez straha ili osude reći da je jedna stvar kao i druga:
jedina hijerarhija koja se može uspostaviti za pesnike, zasniva se na tome koji je od
njih najdosledniji u sprovođenju zahtevane slobode.

U nadrealizmu se pisac potpuno prepušta mračnim silama nesvesnog.

Nadrealisti su izvesno vreme bili zaokupljeni izazivanjem „snova u budnom stanju“,
ali ne u terapeutske svrhe, već tragajući za izvorom neobične poezije. Taj period
(1923 – 1925) poznat je u nadrealističkim analima kao

epoha snova

, koju će naslediti

epoha razuma

(1925 – 1945). Zbog sličnosti tih eksperimenata sa spiritualizmom,

Breton je morao da prestane sa njima.

U ovom svom estetičkom principu nadrealisti su našli podršku i u Lotreamonu,

koji u svojim

Maldororovim pesmama

kaze da je

lepo „kao slučajni susret na jednom

stolu za seciranje jedne mašine za šivenje i jednog kišobrana.“

U njegovim pesmama