NAKNADA ŠTETE U SAOBRAĆAJU
Povećan rizik od prouzrokovanja štete prilikom upotrebe motornih vozila u saobraćaju opredelio je zakonodavca da na
specifičan način normira pravila o naknadi štete u ovoj oblasti. Pored toga što su motorna vozila po svojoj pravnoj
prirodi, opasne stvari, te se kod pitanja odgovornosti za štetu prouzrokovanu upotrebom istih primenuje institut
objektivne odgovornosti, zauzet je stav o potrebi da se propišu imperativne norme o obaveznom osiguranju vlasnika i
korisnika motornih vozila od autoodgovornosti, tj od odgovornosti za štetu koja motorna vozila pričine trećim licima u
vezi sa njihovom upotrebom. Dakle, za razliku od opštih pravila o naknadi štete, u oblasti saobraćaja se pored
odgovornog lica-štetnika pojavljuje i društvo za osiguranje sa kojim je isti zaključio Ugovor o obaveznom osiguranju, tako
da oštećeni svoj zahtev za naknadu štete može uperiti i prema njemu bilo neposredno bilo uz utuženje štetnika. Ovo
praktično znači da čak i ako osiguranik izgubi prava po osnovu zaključenog ugovora o osiguranju (npr. vozio je u
alkoholisanom stanju) društvo za osiguranje ne može prema oštećenom da ističe da nije dužno da naknadi pričinjenu
štetu nastalu tom prilikom. Ono će isplatiti štetu oštećenom, ali će u posebnom postupku regresa od štetnika naplatiti
ceo isplaćeni iznos sa kamatom kao i svim eventualnim troškovima.
Treba reći da je obaveza društva za osiguranje prema trećem licu ogranična sumom osiguranja, odn. osiguranom sumom
važećom na dan nastanka štetnog događaja, osim ako nije ugovorena viša suma. Suma osiguranja odn. osigurana suma
predstavlja maksimalnu obavezu društva za osiguranje po jednom štetnom događaju. U slučaju da pričinjena šteta
prelazi ovaj iznos oštećeni će svoje pravo na naknadu razlike u šteti morati da ostvari neposredno od štetnika.
Jasno je da je na ovaj način pružena zaštita kako oštećenom, koji može svoja potraživanja po osnovu naknade štete
direktno da naplati od solventnog osiguravajućeg društva, tako i samim korisnicima i vlasnicima motornih vozila za koje
osiguravajuće društvo sa kojim su zaključili Ugovor o obaveznom osiguranju preuzima odgovornost, odn. pokriva štetu
koja je nastala u vezi sa upotrebom motornog vozila, pod uslovom da nisu svojom krivicom izgubili pravo iz ugovora.
ZAKON O OBAVEZNOM OSIGURANJU U SAOBRAĆAJU (ZOOS)
Donošenjem Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju( „Sl.gl. RS“ br. 51. od 14.07.2009. godine) napravljen je
iskorak u smislu pravne regulative u ovoj oblasti u našoj zemlji, tako da su neki od osnovnih instituta postavljeni na jasan
i precizan način. Napominjemo da sam Zakon ima rešenja čija je primena uslovljena danom pristupanja Republike Srije
Evropskoj uniji dok su opet neka rešenja vezana za dan pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji, što iskazuje jasnu
težnju zakonodavca da se i u naše pozitivno pravo unesu standardi koji su opšteprihvaćeni u svetu. Iz tog razloga ovaj
tekst će se pretežno baviti pitanjima realizovanja prava na naknadu štete u saobraćaju po trenutno aktuelnim rešenjima
Zakona. U daljem tekstu će se za isti korititi skraćenica ZOOS.
ZOOS najpre određuje svoj predmet i daje autentično tumačenje osnovnih pojmova koji se koriste u njemu. Tako pojam
vlasnika prevoznog sredstva proširuje i na korisnike istih, tj. pravna ili fizička lica koja voljom vlasnika koriste prevozno
sredstvo, kao i na druga lica na koje je registrovano neko od prevoznih sredstava u skladu sa zakonom. Pod prevoznim
sredstvom se smatra motorno vozilo, vazduhoplov, čamac i drugo prevozno sredstvo utvrđeno zakonom kojim se
uređuje odgovarajuća vrsta saobraćaja, s tim što motorno vozilo obuhvata i priključno vozilo. Pojam oštećenog se široko
tumači tako da se pod istim smatra svako lice koje ima pravo na naknadu štete na osnovu ovog zakona. Ovakav pristup
se zadržava i kod definisanja pojma saobraćajne nezgode te se ista definiše kao događaj u kome je nastala šteta zbog
upotrebe prevoznog sredstva. Uređen je i pojam „odgovorno društvo za osiguranje” pod kojim se smatra društvo za
osiguranje sa kojim je vlasnik prevoznog sredstva kojim je prouzrokovana šteta, zaključio ugovor o obaveznom
osiguranju.
Napominjemo da se ZOOS ne odnosi na prevozna sredstva Vojske Srbije, što znači da se na njih ne odnose pravila o
obaveznom osiguranju u smislu ovog zakona, već se na pitanja u vezi sa nadoknadom štete proizašle njihovom
upotrebom primenjuju opšta načela Zakona o obligacionim odnosima.
Predviđa se obaveza vlasnika prevoznih sredstava da zaključe Ugovor o obaveznom osiguranju pre nego što prevozno
sredstvo stave u saobraćaj, o čemu se izdaje polisa koja predstavlja dokaz o zaključenom ugovoru i koja se predaje
organu koji vrši registraciju. Uslovi osiguranja su sastavni deo Ugovora o obaveznom osiguranju i društvo za osiguranje je
dužno da ih uruči ugovoraču osiguranja pri zaključenju Ugovora, uz pravilo da ako su neke od njegovih odredbi
nepovoljnije od ovog zakona nemaju pravno dejstvo. Obaveza društva za osiguranje iz ugovora o obavezno osiguranju
počinje po isteku dvadeset četvrtog časa od dana koji je u polisi naveden kao početak osiguranja a prestaje po isteku
dvadeset četvrtog časa od dana koji je u polisi označen kao dan isteka trajanja osiguranja, ako nije drugačije ugovoreno.
Napominjemo da je zakonodavac predvideo dužnost korisnika motornog vozila da za vreme upotrebe motornog vozila
ima kod sebe polisu osiguranja, kao i da u slučaju saobraćajne nezgode sa svim učesnicima koji imaju pravo podnošenja
odštetnog zahteva po ovom Zakonu, da lične podatke i podatke o obaveznom osiguranju.
Izričito su predviđene sledeće vrste obaveznog osiguranja u saobraćaju, pa tako:
obavezno osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja;
obavezno osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima( tzv. osiguranje
od autoodgovornosti);
obavezno osiguranje vlasnika vazduhoplova od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima i putnicima;
obavezno osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima.
Ovaj tekst će se baviti pitanjem obaveznog osiguranja putnika u saobraćaju i osiguranja od autoodgovornosti.
I OBAVEZNO OSIGURANJE PUTNIKA U JAVNOM PREVOZU OD POSLEDICA NESREĆNOG
Vlasnici prevoznih sredstava kojima se obavlja javni prevoz putnika dužni su da zaključe ugovor o osiguranju putnika u
javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja.
ZOOS izričito predviđa napred navedenu obavezu za vlasnike:
1) autobusa kojim se obavlja javni prevoz u gradskom, prigradskom, međugradskom i međunarodnom linijskom i
vanlinijskom prevozu;
2) autobusa kojim se obavlja prevoz zaposlenih na posao i sa posla;
3) autobusa kojim se obavlja prevoz dece i učenika do predškolskih, odnosno školskih ustanova i od predškolskih,
odnosno školskih ustanova;
4) autobusa za prevoz turista;
5) putničkih automobila kojima se obavlja auto-taksi prevoz i „rent-a-kar” vozila;
6) šinskih vozila za prevoz putnika;
7) svih vrsta plovnih objekata, kojima se na redovnim linijama ili slobodno prevoze putnici, uključujući i krstarenja i
prevoz turista;
8) svih vrsta „rent-a-kar” plovnih objekata;
9) vazduhoplova čija je namena javni avio-prevoz (redovni, čarter, avio-taksi);
10) turističkih vazduhoplova koji se koriste za kraće prelete i panoramske letove i „rent-a-kar” vazduhoplova
11) kao i za vlasnike drugih prevoznih sredstava, bez obzira na vrstu pogona, kojima se prevoze putnici, uz naplatu
prevoza, u vidu registrovane delatnosti.
Zaključenje ugovora, ne isključuje obavezu ovih lica na zaključenja ugovora o osiguranju od autoodgovornosti.
ZOOS je predvideo i obavezu vlasnika napred navedenih prevoznih sredstava iz stava 2, da na vidnom mestu u
prevoznom sredstvu i voznoj karti naznače podatke o zaključenom ugovoru o osiguranju, a naročito naziv društva za
osiguranje i prava putnika po osnovu tog ugovora.
