Uvod:
Bolesti zavisnosti, tj. zavisnost od psihoaktivnih supstanci (PAS) – u populaciji mladih u našoj
zemlji u poslednjoj deceniji XX veka i danas dobijaju takve razmere da nacionalni program
prevencije bolesti zavisnosti mora da bude primaran zadatak za državu. Zloupotreba PAS se
pomera ka sve mlađim starosnim kategorijama, zavisnost od PAS raste. Društveni faktori
(ekonomska kriza, političke promene, prisilne migracije, nezaposlenost itd.), s jedne strane,
disfunkcionalnost jednog broja porodica i individualni faktori, s druge, mogu dovesti do osećanja
nesigurnosti, straha, besmisla življenja kod mladih i potrebe da se ovi problemi „reše“ uz
psihoaktivnu supstancu. Istraživanja u našoj zemlji ukazuju na nedovoljno znanje mladih, a
posebno njihovih porodica, o vrstama PAS, načinima upotrebe, izgledu i ponašanju osobe koja je
pod dejstvom PAS i ozbiljnim somatskim i psihičkim posledicama uzimanja ovih supstanci.
Tolerancija društva prema uzimanju i zloupotrebi alkohola je velika, dok su, s druge strane,
zavisnici od drugih PAS („narkomani“), stigmatizovani i odbačeni. Napravljeni su prvi koraci u
smislu istraživanja ovog problema, preduzete su neke akcije, ali izostaje ozbiljno sagledavanje
problema, stvaranje i realizacija nacionalnog programa prevencije bolesti zavisnosti.
Rasprostranjenost bolesti zavisnosti ili mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja
uzrokovanih upotrebom psihoaktivnih supstanci (PAS) u našoj zemlji poslednjih godina dobijaju
epidemijske razmere. Broj novih slučajeva je u stalnom porastu. Istraživanja kod nas i u svetu, u
poslednjoj deceniji XX veka, ukazuju na sve ranije pijenje, tj. pomeranje ka sve mlađim
starosnim kategorijama, mada postoji podatak i o povećanoj upotrebi psihoaktivnih supstanci od
strane osoba starijih od 40 i 50 godina.
Primećena je učestalija zloupotreba i zavisnost od droga i alkohola zajedno, kao i kombinacija
različitih psihoaktivnih supstanci – sedativa, alkohola, kanabisa, heroina, kokaina, amfetamina i
drugih sintetičkih droga (proizvedenih u ilegalnim laboratorijama). Prema izveštajima Svetske
zdravstvene organizacije zemlje u tranziciji su ovim problemom posebno ugrožene.
Prema informacijama Ujedinjenih nacija u svetu, droge koristi oko 180 miliona ljudi, a od toga su
4,2 miliona mladi, starosti 15 godina. Oko milijardu i sto miliona osoba zavisno je od nikotina,
oko 150 miliona zloupotrebljava ili je zavisno od preparata kanabisa, 30 miliona osoba koristi
stimulatore CNS-a, 15 miliona je zavisno od kokaina, 8 miliona od heroina, a veliki broj, naročito
mladih osoba, upotrebljava sintetičke droge. Zavisnost od etila je prisutna kod 9-15% muškaraca
i kod oko 6% žena.
Uzroci narkomanije:
Pojedini autori uzroke narkomanije nalaze isključivo u ličnosti narkomana, drugi u samim
svojstvima narkomanije, a treći u uslovima socijalne sredine.Postoji i kriminološka orijentacija
koja dovodi u vezu uzročnost narkomanije sa nedozvoljenom proizvodnjom, prometom,
ilegalnom trgovinom i drugim oblicima zloupotrebe narkotika.
Medicinsko-psihijatrijski pristup je veoma razvijen kako u izučavanju uzročnosti, tako i u vezi sa
potrebom preduzimanja mera prevencije i rehabilitacije. U psihijatriji se smatra da se narkomani
regrutuju isključivo iz redova psihički već izmenjenih ličnosti svih vrsta i kategorija, uključujući i
slučajeve latentne psihoze. S obzirom na to da je narkomanija u osnovi bolest mladih, u traganju
za uzrocima narkomanije vrlo često se pominje motiv radoznalosti, potreba mlade osobe da se
doživi nešto novo, nestvarno, izvan svesti. Takodje smatra se da mladi ljudi koriste drogu kada
imaju problema kod kuće ili u školi. Medjutim postoje i mnogi drugi razlozi: pristupačnost droga
i tolerantan stav prema njima, neprilagodjenost, socijalna i emocionalna loša adaptacija, druženje
sa narkomanima, želja za pripadanjem i prihvatanjem u grupi, identifikacija sa poznatim
ličnostima, učenje po modelu (imitacija)... Sve ovo može dovesti prvo do iskušenja a vrlo brzo i
do navike i zavisnosti.
Ukoliko je reč o socijalnim faktorima kao neposredni uzroci narkomanije posebno se ističu:
tradicija, uticaj savremenih društvenih procesa na razbijanje homogene porodice. Mnogi
istraživači ukazuju na neposrednu vezu gradske sredine, odnosno migracija, urbanizacija i
narkomanija. Kao opšti socijalni uzroci narkomanije pominju se: brzi protok ideja i porast
standarda, promene u sistemu vrednosti, strukturalne promene i drugi činioci. Kao uzroci se
mogu dodati i opšta neinformisanost o svojstvima narkotika i manifestnim znacima u ponašanju
mlade osobe. Naime, prisustvo narkomanije i njena raširenost medju omladinom je opšte poznata
ispoljavanja agresije ili depresije. Držanje narkomana u okruženju manifestuje se kroz vidljive
znake poremećaja raspoloženja ili poremećaja ponašanja.
Mehanizam nastanka zavisnosti:
Celokupna slika zloupotrebe ili zavisnosti od psihoaktivnih supstanci najvećim delom uslovljena
je samovoljnim unošenjem dve ili više supstanci. Najčešće se koriste marihuana, alkohol, tablete
benzodijazepina, trodon, amfetamin i metaamfetamin, halucinogeni, kokain i heroin.
Na osnovu izvštaja koji su davali adolescenti u tretmanu tokom dvogodišnjeg praćenja formirana
je takozvana Gutmanova skala, koja potvrđuje postojanje regularnih faza zloupotrebe ili
zavisnosti. U korišćenju psihoaktivnih supstanci adolescenti se kreću od alkohola i cigareta,
preko marihuane i tableta prema tzv. Težim drogama- mdma, heroin, kokain.
Termin psihoaktivna supstanca, podrazumeva hemijsku supstancu, koja kada je uneta u
orgganizam menja funkcije u telu, ponašanje i stanje svesti, pa čak i dublje strukture duševnog
života (raspoloženje, mišljenje, rasuđivanje, ponašanje). Svaka od navedenih supstanci ima mesto
svog delovanja u mozgu i specifične efekte dejstva, ali kombinovanje više supstanci i
nepredvidljiv sastav „uličnih pakovanja droga“ u velikoj meri smanjuje te specifičnosti i svode ih
samo na potrebu i žudnju da se supstanca ponovo uzme.
Psihicka zavisnost
predstavlja posebno emocionalno stanje koje se formira već posle prvih
nekoliko unošenja psihoaktivne supstance kroz procese uslovljavanja i socijalnog učenja i kroz
delovanje psiholoških mehanizama odbrane ( negacija, minimiziranje, potiskivanje, projekcija).
Radi se o stvaranju posebnog mentalnog sklopa ili psihičkog stanja pojedinca u kojem dominira
želja, žudnja da se nastavi sa uzimanjem supstance.
Tolerancija
se definiše kao potreba da se poveća količina unete supstance da bi se postigao
očekivani, a ranije postignuti efekat. Drugim rečima, posle izvesnog vremena uzimanja supstance
očekivani efekat se postiže povećanom količinom droge. U ovaj proces su osim psiholoških
mehanizama uključeni i neurobiološki procesi zbog farmakoloških svojstava supstance. Kod
marihuane, benzodijazepina, heroina, kokaina, amfetamina ovaj rast tolerancije je linearan i može
dostići i višestruko veći nivo od toksične doze bez pada tolerancije, koji postoji kod alkohola.
Ukrštena tolerancija se registruje između opijata, alkohola, benzodijazepina i kanabinoida, što
znači da povišena tolerancija na jednu od ovih supstanci omogućuje povišenu toleranciju i na
drugu. To suštinski označava postojanje ukrštene zavisnosti. Dakle, jedna zavisnost može biti
zamenjena drugom.
Telesna (fizicka) zavisnost
nastaje kada se tokom kontinuirane upotrebe dogodi dalja
neuroadaptivna promena, koja je po svojoj suštini biološka, a odvija se na nivou
neurotransmiterskih receptorskih sistema u mozgu. Zbog toga se pri pokušaju da se prekine
uzimanje supstance pojavljuju znaci tzv. apstinencionalnog sindroma koji su neprijatni: nervoza,
strahovi, nesanice, depresivnost i lupanje srca, bolovi u trbuhu u mišićima i zglobovima, znojenje
i sl. Ponovo uzimanje supstance smanjuje ove simptome, pa se uzimanje produžuje da bi se
izbegle neprijatne tegobe i da bi se pojedinac osećao koliko toliko „normalno“.
Kod adolescenata klinička slika apstinencionalnog sindroma nema ovu dramatičnost povezanu sa
telesnom simptomatologijom, ali dominirajuća psihička zavisnost se ispoljava kao anksioznost,
razdražljivost, depresivnost, agresivno ponašanje i kompulsija za uzimanjem supstance ili više
supstanci, pri čemu je značajan deo vremena i energije adolescenata usmeren i troši se na trženje
i pronalaženje supstance i načina da je uzme, zatim na oporavljanje i prikrivanje dejstva „droge“.
Prema mnogim kliničkim iskustvima može se jasno, gotovo kao pravilo, istaći postojanje faza u
razvoju kliničke slike zavisnosti kod adolescenata. Te faze su:
-
eksperimentalna faza- eksperimentisanje, uzimanje iz radoznalosti ili zbog adolescentnog
preuzimanja rizika, odnosno, „testiranja opasnosti“.
-
socijalna faza – regularno korišćenje u „socijalnim“ prilikama- izlasci, žurke, koncerti i
slično. Najčešće se to u početku događa tokom vikenda , a kasnije i češće sa „društvom“.
-
Instrumentalna faza- traženje adiktivne supstance kojom se postiže promena raspoloženja
i ponašanja u svrhu „ provoda“, ili da se prevaziđe stres i neprijatan doživljaj ili negativno
afektivno stanje (depresivnost, strah).
-
Habitualna faza ili svakodnevna preokupacija uzimanjem, prilagođenost ponašanja i
funkcija na redovno uzimanje supstanci. Ovo je prelazna faza ka zavisnosti ili početak
kompletne zavisnosti.
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
