ЗАВАДА БРАЋЕ И БРАТОУБИСТВО

узроци због којих долази до заваде:

због љубе (

Милан-бег и Драгутин-бег

виле (

Мујо и Алија

у незнању (

Предраг и Ненад

плена (

Марко Краљевић и брат му Андријаш

наслеђа (

Диоба Јакшића

Милан-бег и Драгутин-бег

- равнотежа се нарушава,

јер Милан не слуша Драгутина и жени се. Невеста је
неко ко је туђ, стран, она напушта своју породицу и
породични култ,па су потребни неки обичаји да би се
она упутила у тај нови култ. Љубин поступак није
мотивисан. Она поступа тако - то је њена ф-ја у
песми. Однос девера и снахе је један патријархалан,
традиционалан однос. Ту имамо један формулативни
приказ. Она жели деверову смрт, а понаша се у складу
са тим нормама. Приказана је, дакле, као лицемерна
особа.
У песмама у којима је узрок заваде вила, браћа
немају слободу избора. Присутне су демонске силе-
виле. У складу је са поетиком баладе што се тиче
идеје судбинског. Они се налазе у гори. То је опасно
место, где су присутна дејства демонских сила.
Типична песма у којој јунак страда због дејства
демонских бића и судбине је

Мујо и Алија.

Певач

песму започиње као да је један тип песме (плен), а
онда прелази на четврти (вила). То се назива
контаминација мотива (увођење једног мотива који се
не развија до краја, већ се прелази на други). Још се
назива и слеп мотив. Песма се завршава
самоубиством, успоставља се равнотежа ради
постизања правде, с тим што у

Милан-бег и

Драгутин-бег

жена која је узрок пролази некажњено.

Самоубиством се показује кајање. Певач не приказује
кајање сликањем јунакових емоција, јер у епици,
улажење у психологију јунака је веома ретко. Певач
емоције јунака представља делима. Самоубиство овде
долази као одлука самог јунака. Самокажњавање се
истиче као последица слободне воље.
Мотив непрепознавања-обично се не препознају отац и
син (

Иво Сенковић и ага од Рибника

). Овај мотив

присутан је у патријархату.
У

Предраг и Ненад

историјски оквир представља

хајдуковање, Предрагов и Ненадов одлазак у хајдуке.
Сам Вук ову песму није доживљавао као хајдучку, јер
се налази на почетку 2. Вукове збирке, а на крају 1. и
почетку 2. су лирско-епске песме. Није приказан
хајдучки живот, нема хајдучких подухвата. Пре
убиства постоји наслућивање: мајка му говори да ће
погинути (стварање атмосфере судбинског). У епици је
веома често да јунаци пре боја питају један другог ко
су, од којих родитеља, из ког краја; херој жели да
зна против кога се бори. Овде до тог питања и
одговора долази након убиства због композиције. На
крају је присутно самоубиство као васпитна улога
епике која захтева самокажњавање.

Марко Краљевић и брат му Андријаш

је балада. Што

се тиче композиционог оквира текста, уводна и
завршна формула носе информације о времену,
јунацима. Већ у уводу видимо мотив братске слоге и
љубави. У уводу имамо једну врсту редуковане
словенске антитезе. Њена ф-ја (у уводу - то је
балада; драмски елементи су присутни у структури
песме. Откривање идентитета јунака на крају (то нису
два сиромаха, већ два витеза) је да унесе мотив
братске слоге, наглашава се хајдучки контекст, јер они
задобијају плен и заплет – приликом деобе плена
долази до заваде међу браћом и до братоубиства.

карактеризација и ф-ја јунака је аналогна (2
мушкарца, 2 брата и 1 жена). Односи међу њима
такође су идентични. Помиње се утва златокрила коју
соко покушава да убије (опозиција:
људско:животињско). Представља симбол нечега што
се не може имати, поседовати. Развој радње, склоп
мотива, карактеризација ликова су истоветни. Разлике:
у номенклатури, тј. именовању јунака. Имена су
Митар и Богдан, Митар и Шћепан, Митар и Стјепан,
Нинко и Никола, Анђелија, Јелица. Такође је
различит начин на који љуба мири браћу.
У ЕР имамо купу (чашу позлаћену – значи да има
неку вредност) која представља средство или поступак
којим се мири; код Вука, чаша је молитвена; код
Богишића, клетва-благослов.L љуба у непосредној
нарацији саопштава деверу план о тровању. У
исповедној нарацији открива деверу план, заверу.
Начин на који су елементи грађе представљени у
делу: мотиви се нижу један за другим. Код Богишића
имамо много краћу експозицију, а код Вука је и
немамо. Нема увода, директно се прелази на радњу.
Код Вука се уводи елемент митолошке фантастике –
звезда Даница и Месец. Митолошким оквиром се
активира опозиција у просторном смислу (небо-
земља). Месец и звезда приповедају. Зашто баш
звезда – јер је она највећа, најсјајнија, највише види.
Месец има истакнуту митолошку симболику. На
догађаје се гледа одозго, из небеске, божанске
перспективе. Три дана гледа како се браћа деле.
Деоба није свакодневни догађај. Они деле наследство.
Звезда три дана гледа неко чудо невиђено. Даје се
каталог онога што се дели. То је исказано
хиперболом – земље, градови, куле, делови Београда,
Срем и Србија цела. Једино око чега су се завадили
јесу коњ и соко (контраст).

Однос: људско.животињско. ни један не може бити
витез без коња и сокола. Они су симболи
старешинства. Део су јунаковог образа, части и
достојанства. Муж својим захтевом уводи љубу у
радњу. Одлази и оставља је са девером и ту се
композиција рачва: једна се остварује код куће
(носиоци су девер, одн. брат-жртва и снаха), a друга
се остварује у гори (брат - убица). Зашто у таквим
ситуацијама сви одлазе у лов – јер у првом имамо
ловца и уловљеног (убицу и жртву). Други план радње
(у гори) се уводи како би се дошло до покајања. Није
ствар само у помирењу, већ и у покајању. Чудо – да
брат убија брата, још чудовишније је то што наређује
жени. То не чини он јер је кукавица. Девер је за
снаху нови брат (идиличан однос).

ФОРМУЛА

Формула се надовезује на клишее, топосе, али
карактеристично је да за различите жанрове усмене књ.
формула подразумева једну динамичку компоненту. То
је појам којим се преносе творевине усмене књ. Формула
је икона усмене књ. Формуле су личне заменице усмене
традиције. Формула се дефинише на основу једног од
основних питања која су се поставила о Хомеровим
еповима бавили су се најпознатији светски аутори.
Формула је група речи која се редовно користи под
истим метричким условима да изрази дату основну
идеју. Формулни израз означава стих или полустих
"конструисан по обрасцу формула". Под темом, како
каже Лорд, се мисли на поновљене догађаје и описна

(уопштавање). Он каже да језик епске песме је нешто
што настаје као резултат дугог процеса селекције и
стилизације. Језик епске песме одликује посебна епика,
посебни граматички облици и синтаксичке конструкције
које се прилагођавају захтевима епског метра. Тако се
формирају одређене идеалне схеме које се не
попуњавају обавезно истом лексичком грађом, него
језичком грађом истих формалних својстава, нпр. број
слогова или исте синтаксичке категорије, па се тиме
реализују као стихови. Тако се, рецимо, код "Говорио
Марко Краљевићу" и "Вино пије од Прилипа Марко"
претпоследњи слог мора бити дуг. Формула представља
подврсту метричко-синтаксичких модела који се
попуњавају истом или готово истом језичком грађом.
Шмаус полази од Геземанових схватања композиционих
схеми о гаврану гласоноши, и формулу посебно везује за
композицију песме. Шмаусова и Лордова схватања су
блиска. Везаност формуле за језик, композицију, и тиме
је он нешто модернији, посебно јер истиче ту
променљивост формула. За њега оне представљају
сродство одређене симболичне исказе (формуле дочека,
поздрава, заклињања, договора и др. друштвеним
нормама, устаљених поступака и понављаних ситуација
– ф-ја срџбе, свитања, плача, среће, несреће и сл.).
шмаус је формулу посматрао као једну општу тенденцију
унутар епског језика. Лорд је формулу ограничио на
један стих, а Шмаус са обимнијим целинама, он ју је
приближио формулативности, преместио је на одређене
структурне позиције. У новије време посебно се истиче
тумачење епске формуле М. Детелић. Према њој, епска
формула је као фразеологизам, произишла из рада
формулативности. Она је усмерена од традицијске
културе ка жанру. Сва јака места у тексту обележена су
епским формулама. Формула је смислотворна форма која
носи одређени смисао, па чак и изван граница текста и