ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ВАСПИТАЧЕ
ШАБАЦ
Семинарски рад
Предмет:
KЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ
Тема:
НАРОДНЕ ЛЕГЕНДЕ
Ментор:
Студент:
Проф. др Ружица Јовановић
Светлана Ђорђевић
Број индекса 12/18
Шабац, 2019.
2
1. УВОД
Народна књижевност обично се дефинише као збир усмених дела (песама,
приповедака, говорних облика) која настају и живе у једном народу, преносећи се
кроз генерације. Појам је настао по узору на старију одредницу ,,народна поезија''
коју је у 16. веку први употребио Монтењ. Термин усмена књижевност ставља
акценат на симултаност преношења и рецепције дела, које појединац усмено, у
непосредној импровизацији ствара пред публиком. Народна (усмена) књижевност су
створили непознати талентовани појединци. Њихове умотворине преносиле су се
усмено са генерације на генерацију, а првобитна прича или песма често је мењала
свој облик и садржину јер је неко од преносилаца током причања или певања што
додавао или изостављао. Творци народних књижевних дела нису имали образовање
стечено кроз школу (нису били писмени), већ су стицали знање богатим животним
искуством.
Српско културно наслеђе богато је предањима, легендама и митовим који
спадају у у усмену народњу књижевност која у зависности од подручја, традиције,
веровања и утицаја са стране пише своје митове и легенде из историјске прошлости
не руком забележеним писањем, већ они којим се ,,са колена на коленоˮ преноси
новим нараштајима. У њиховом средишту се најчешће јавља виспрена душа која
својом досетљивошћу и мудрошћу успева не само да помогне свом народу, већ и
исмеје оне који желе да га покоре.
Наше народне приче и песме сачуване су захваљујући Вуку Стефановићу
Караџићу, који их је сакупио, средио и забележио, и тако сачувао од заборава.
Његовом заслугом оне су познате и далеко ван граница Србије.
4
прошлости: Краљевић Марко, Милош Обилић, кнез Лазар, књаз Милош, Свети Сава,
Свети Никола итд. Легенди о постанку места има веома много. У нашој
књижевности постоје легенде о постанку Мионице, Бање Ковиљаче, Земуна итд.
Народни приповедач је тежио да објасни како и зашто су људи добијали
имена, како су настала нека места. Своју причу је улепшавао, додавао занимљиве
појединости. Отуда су легенде радо стваране, причане и слушане. Оне су по
садржају веома сличне бајкама, јер и у њима има много чудесног, невероватног,
натприродног. Легенде често укључују натприродна бића, елементе митологије и
сујеверје, што је последица неписмености ствараоца, његовог непознавања науке и
врло јаког утицаја религије. Оне се преносе из прошлости, повезане су са одређеном
личношћу или неким локалитетом и обично се сматрају историјским иако се не могу
у потпуности проверити и потврдити.
3. ПОДЕЛА ЛЕГЕНДИ
Легенде се деле на легенде о местима и легенде о личностима, али најчешће у
једној истој причи имамо спој обеју врста. Постанак и назив појединог места обично
се везује за неку историјску или измишљену личност.
3.1. Легенде о местима
Легенде о местима
су као врста
врло старе
. Код нас их има забележених већ
у 12. веку у „Летопису попа Дукљанина“.
Има их веома много у свим југословенским крајевима. Нема тако рећи места
о коме не постоји нека легенда.
Легендама су обавијена нарочито градиша, клисуре, напуштена гробља и
усамљени гробови, црквишта, затим језера, извори и сл.
У многим легендама о местима има историјских реминисценција, иако
тамних-уколико је легенда новијег постанка, утолико су историјска сећања
свежија.
5
Најчешће су такве легенде о местима чији се постанак може објаснити самим
именом, често погрешно схваћеним и протумаченим помоћу народне етимологије.
Нису ретки случајеви када је само
облик стења
био повод да се створи
легенда. Једна од таквих легенди је легенда о "Ђавољој Вароши".
Чудно извајане а, још чудније, поређане земљане фигуре, дивљина ерозивне
челенке, вода чудног укуса и мириса, мистика и тајанственост коју стварају звучни
ефекти док дува ветар - утицали су на машту околног становништва да то место
добије назив „Ђавоља варош“. А све, ове, чудне природне појаве објашњава
легендама које је народ вековима измишљао. О „Ђавољој вароши“ постоје многе
легенд.
Једна легенда о "Ђавољој Вароши"
прича о скромним и вери приврженим
људима који су сметали ђаволу, те им је он спремио „ђавољу воду“ да забораве на
родбинске односе. Пошто су пили ту воду, омамљени мештани реше да венчају
брата и сестру. Ђавољи план је покушала да спречи вила, која према легенди и дан-
данас држи под својом заштитом овај крај. Вила није успела да уразуми сватове, и
они кренуше са младенцима ка цркви на венчање. Она се онда
поче молити Богу да
на неки начин спречи родоскрнављење. Бог услиши њену молбу, споји небо са
земљом, дуну јак, хладан ветар и окамени сватове са младенцима.
Тако је према предању настала "Ђавоља Варош" која броји укупно 202
земљане фигуре различитих облика и димензија, висине од 2 до 15 м, ширине од 0,5
до 3 м, са каменим капама на врху.
Друга легенда каже да земљане фигуре представљају окамењене ђаволе које
су неки људи дуго носили на својим леђима, доносећи им зло и невоље, а њих су се
отарасили преноћивши
једну ноћ поред црквишта Св. Петке, које се налази у
непосредној близини земљаних фигура.
Легенда о Удубљења у камену – нагазио Шарац Марка Краљевића
На десној обали реке Дрине у Вишеграду, који се у писаним документима
први пут помиње 1358. године и у коме је некад изнад данашње вароши, била
тврђава “Стари град“ или „Павловина“ (која је име добила по војводи Павлу
Раденовићу и његовом сину Радославу Павловићу), и данас самује необична
7
Св. Лука – бог претворио у вола зато што је гостима хтео да отме новац
Св. Петар – божји пратиоц на путовањима по земљи
Св. Ђорђе – најпопуларнији
„Сељак и св. Никола“ – наивна, више изазива смех него религиозно
осећање.
Поверљиви сељак оставио је икону св. Николе да му чува кућу, мада му је
опрезна жена говорила да је боље да кућу закључа. Сусед чуо разговор и опљачкао
кућу. Сељак запрети икони: „Слушај ти, старче, ево сада нећу да те бијем, дајем ти
рок до сутра да ноћас пођеш онима који су нам опљачкали кућу и да им узмеш
ствари које су нам однели, па да их донесеш тамо где су биле, јер тако ми очине и
мајчине душе ако ми их не донесеш ударићу ти триста штапова“. Суседу се у сну
јави св. Никола и запрети му да е га исећи на комаде ако не врати однете ствари.
„Када је освануло сиромах нађе све ствари на свом месту“.
Од домаћих светаца најпопуларнији је св. Сава. Предања о њему кружила су и
међу херцеговачким и босанским муслиманима, а међу католицима било их је који
су ширили на свој начин култ овог свеца.
Један део прича о њему допро је до народних приповедача преко биографске
и хагиографске литературе средњег века, а други део потиче из опште традиције
националне књижевности.
Легенда - Како се родио Свети Сава
За време зидања Студенице допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из
околине и он зажели да је добије. Кад то сазнаду калуђери, који су се однекуда
такође били ту док се манастир зидао, реше да га сачувају од греха. Одмах наруче да
дође царица, кажу јој зашто су је позвали и у вече је подметну цару уместо оне
девојке. Цар мислећи да је то она девојка проведе с њом до зоре. У зору му она
потражи златан прстен с прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га даде. За
три године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао царице.
А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете. Кад чује Немања, да је царица
родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако је затече код куће, за неверство
погубити. Али га она није послушала, него кад дође цар кући она му показа прстен и
8
исприча све, како се била договорила. Мушко дете, које се Немањи тад нашло, био је
Свети Сава.
Јако пада у очи велики број прича које говоре о Савиној просветитељској
улози. За њега се приповеда да је своје сународнике научио да праве сир и кисело
млеко, да ткају, да шију, ору, пробијају прозоре на кућама итд.
Свети Сава гради прозоре
Пође једном Свети Сава да учи народ побожности и вјери. Идући по свијету
наиђе на људе гдје са четири вола уносе свјетлост у кућу. Он их запита: "Шта радите
то браћо?"- "Ево начинисмо има три дана кућу, па никако се у собама не види".-
"Три дана са ова четири вола уносимо свјетлост, па свеједнако. До пред врата се
види, а кад у кућу мрак". Свети Сава се помоли Богу те им рече: "Е, људи божји,
треба начинити прозоре, – ево овако." Па им онда начини прозоре, а они му се много
захвале.
Како је постао ужарски занат
Још кад се Бог терао с ђаволом, прискочио Богу у помоћ Свети Сава.
Намајући од чега другог, Свети Сава усукао је уже од песка, и њиме је Бог савладао
ђавола. Тада се још није знало за конопац, и тек га онда Бог здао да помогне људима
10
3.3. Легенда о херојима
Легенда о херојима је један од облика историјског предања, али и поред тога
у њој је увек више легендарног него историјског. Односи се по правилу на
историјски познате личности. Сећања су само повод за причу.
И код нас има легенди
о библијском Соломуну
. Његова основна
карактеристика је његова
мудрост.
Соломун још као дете саветује удовца, речима
које личе на загонетку, да се ожени сиромашном девојком а не богатом ни удовицом.
Врло блицку варијанту „Ђевојка, удовица и пуштеница“ забележио је Вук по сећању
из детињства и објавио јо 1821. године. У познатој „Једна габела у као друга из кала“
Соломунове мудре речи су алегоричне и пословички сажете.
Рушевине старе Диоклеје (Дукље) у Црној Гори и остаци Диоклецијанове
палате у Сплиту потсећали су на римског цара Диоклецијана. Он је у нашим
легендама приказан као негативна личност паганина и самоувереног силника који
настоји да се изједначи са богом, да се отргне из ланаца у које га је св. Илија на
превару оковао јер „сав би свијет“ поклао.
Легенда „Тамни вилајет“ ушла је у народ преко средњовековног романа о
Александру Великом. Мотив о доласку Александрове војске у „тамни билајет“ и о
кајању оних војника који су узели камење из те земље и оних који нису, садржи и
знатно шира легенда „Македонски цар Брешко“, у којој је успомена на Александрове
освајачке походе пунија, па и самим именом цара(Брешко) подсећа на Александра
Великом. Занимљиво је да легенда македонског цара стално пореди са Марком
Краљевићем: „Он је живео прије Краљевића Марка“; „И он је био као Краљевић
Марко, са божјом силом, божански човек“
У више варијаната забележена је опште позната легенда „У цара Тројана козје
уши“, о којој је и код нас писано. За цара Тројана везује се и постанак неких
локалитета.
Народне легенде су проткане натприродним и сујеверјем. У њима се прича
често о историјским личностима, као што је на пример у народној легенди
У цара
Тројана козје уши
. У овој легенди се пре свега сликовито указује на чињеницу да се
истина не може сакрити, да се увек пробије, ма колико је потискивали.
11
У народној легенди У цара Тројана козје уши прича се о суровом и охолом
цару Тројану који је имао козје уши. Сваког дана цару је долазио један берберин,
кога би после бријања, питао шта је видео. Сваки берберин је одговорао да је видео
да цар има козје уши, а цар би давао наредбу да се убије. Када је дошао ред на једног
берберина који се направио болестан, он је послао свог ученика цару да га обрије. И
ученика је цар после бријања питао шта је видео, на шта је он одговорио да није
видео ништа. Као награду цар му је дао дванаест златника и наредио да га само он
брије. Али, младог берберина временом све више мучи тајна да цар има козје уши.
Пошто није могао да се уздржи, а да не каже некоме, послушао је савет свог мајстора
и ископао рупу у пољу над којом је изрекао своју тајну. Из рупе је никла зова, а
свирале које су пастири правили од ње одмах су разгласиле скривану тајну, да су у
цара Тројана козје уши. "Онда се цар Тројан увери да се на земљи ништа не може
сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може
долазити да га брије."
Легенда о цару Тројану сликовито приказује храброст и кукавичлук. Сви
берберини, који се нису бојали казне рекли су цару истину, да он има козје уши, и
тако исказали своју храброст. Кукавичлук показује млади берберин, који се боји да
каже цару истину и за то бива награђен. Али, истина га је толико оптеретила да ју је
морао поверити земљи у којој је ископао рупу. Из рупе је никла зова, а свирале које
су од ње прављене проносиле су истину: "У цара Тројана козје уши". И у српском
народу постоји изрека, "У цара Тројана козје уши" и поука "Никаква се тајна на
свету не може сакрити".
О
Милошу Обилићу
најчешће се прича у вези са његовим херојским
подвигом и његовом смрћу, али има легенди о њему и са другим мотивима.
Објашњено је име Обилић: „
међер обила мајка родила обила јунака
“
Милош је рођен у Херцеговини од мајке чобанке „големе грубе жене“ и оца
змаја, а виле су га задојиле.
Највише легенди забележено је о
Марку Краљевићу
. Прича се како га је
мати родила кржљавог па је од виле добио снагу (вила га је задојила из захвалности
што јој је расплео косу из трња или што је заклонио граном вилино чедо од сунца).
По неким причама њега је вила родила.
13
По занимљивој македонској легенди „Како је Марко Краљевић изгубио
снагу“ Марку је бог одузео снагу, јер је био и од њега снажнији, па се био упутио да
тражи крај земље да је „окрене наопако“. „Што ти остаје живота – рекао му је тада
бог – да га проживиш лажући и довијајући се, без јунаштва и божанске снаге“.
О
„проклетој“ Јерини
, жени деспота
Ђурђа Бранковића, забележено је такође
много легенди и казивања. Историјске
чињенице које о њој знамо не објашњавају
рђаву успомену коју је у народу оставила.
Прича се о тешком данку који је народу
наметнула, а нарочито о напорном зидању
Смедерева и других градова.
Многе легенде о јунацима и
јунакињама имају само уско
локални значај
.
14
4. ЗАКЉУЧАК
Српско културно наслеђе богато је предањима, легендама и митовим који
спадају у у усмену народњу књижевност. Легенде су делимично измишљене приче,
које говоре о стварним људима који су урадили нешто храбро или несвакидашње,
или пак обоје. Оне описују догађаје који су се одиграли у одређено време, познато
историји.
Легенде проналазимо још у усменој књижевности, а знатно су се прошириле
за време средњег века, поготово што се тиче легенди с верским (хршћанским)
мотивима. Легенде се деле на легенде о местима и легенде о личностима, али
најчешће у једној истој причи имамо спој обеју врста. Легенде о личностима има две
групе: легенде о свецима или библијско-апокрифне и легенде о херојима. Легенда о
херојима је један од облика историјског предања, али и поред тога у њој је увек више
легендарног него историјског. Односи се по правилу на историјски познате
личности.
Од домаћих светаца најпопуларнији је св. Сава. Један део прича о њему допро
је до народних приповедача преко биографске и хагиографске литературе средњег
века, а други део потиче из опште традиције националне књижевности.
У многим легендама о местима има историјских реминисценција, иако
тамних-уколико је легенда новијег постанка, утолико су историјска сећања свежија.
Наше познате народне легенде су
У цара Тројана козје уши
,
Откуд се Милош
зове Обилић
,
Како је Марко постао јунак
,
Како се родио Свети Сава
, легенда о
проклетој Јерини, легенда о Ђавољој вароши
и друге.
