Univerzitet u Nišu
Filozofski fakultet
Departman za psihologiju
Seminarski rad iz Psihologije odraslog doba i starenja
NASILJE U PORODICI
Profesor:
Student:
Jelena Opsenica Kostić
Aleksandra Miljković, 1708
Niš, 2019
SADRŽAJ
1. UVOD……………………………………………………………………………………2
2. RASPROSTRANJENOST I UČESTALOST NASILJA U PORODICI………………...3
3. ŽRTVE NASILJA U PORODICI………………………………………………………..4
4. OBLICI NASILJA U PORODICI………………………………………………………..5
4.1. Prema obliku aktivnosti……………………………………………………………...5
4.2. Prema vrsti povrede ili lišavanja…………………………………………………….5
4.3. Prema stepenu povrede ili lišavanja…………………………………………………7
5. PORODIČNO NASILJE – UZROCI I POSLEDICE…………………………………….9
6. ORGANI STARATELJSTVA – SPREČAVANJE NASILJA U PORODICI…………..10
7. ZAKLJUČAK……………………………………………………………………………12
8. LITERATURA…………………………………………………………………………..13
2. RASPROSTRANJENOST I UČESTALOST NASILJA U PORODICI
Mnogobrojna istraživanja pokazuju da je nasilje u porodici veoma rasprostranjeno i da ima
ozbiljne posledice. O rasporstranjenosti i učestalosti ovog fenomena rečito govore svakodnevne
crne hronike u medijima, kao uostalom i prilično alarmantne statistike.
Ako se izuzme vojska za vreme rata, porodica je društvena sredina sa najviše nasilja,
odnosno mesto gde postoje najveće šanse da se zadobiju povrede i izgubi život.
U visokorazvijenim zemljama roditelji ubiju više dece nego tuberkuloza, dečja paraliza,
boginje i dijabetes – zajedno.
Nasilje nad ženama u porodici traje prosečno tri godine. Ženama treba 1-2 godine da se
požale nekom. Prosečno dobiju 35 puta batine pre nego što zatraže pomoć, a kada to
učine, u proseku ostvare 5-12 stručnih kontakata pre nego što se nasilje prekine.
Visok je stepen preklapanja (33-48%) između partnerskog nasilja i zlostavljanja dece,
kao i preklapanja između između različitih oblika zlostavljanja dece (u porodici, školi, na
ulici). Tako deca i mladi sa jednim tipom viktimizacije imaju 70% šanse da iskuse i druge
tipove.
Precizni podaci o obimu nasilja u porodici nedostaju zato što se većina nasilnih činova odvija
unutar četiri zida i najčešće ostaje prećutkivana zbog stida, straha, osećaja krivice ili nedostatka
informacija o adekvatnim službama pomoći. Samim tim još strašnije zvuči upozorenje da su u
osnovi statistika tzv. sive brojke koje kriju daleko veći obim i raširenost
ovog društvenog
fenomena. (Nikolić-Ristanović, 2000)
