Nasilje u skoli

Nasilje u porodici

Univerzitet u Nišu

Učiteljski fakultet u Vranju

Nasilje u školi

(Seminarski rad iz Metodologije pedagoških istraživanja)

Predmetni profesor:

Student:

Prof. dr Siniša Stojanović Jelka Tasić 103/10

Biljana Stojković 129/10

Vranje, 2014.

Nasilje u porodici

SADRŽAJ

1. TEORIJSKI PRISTUP PROBLEMU……………………………...3

1.1. Istorija nasilja……………………………………………….4

1.1.1. Zakon…………………………………………………5
1.1.2. Preduzete mere………………………………………6

1.2. Porodično nasilje kao okidač burnih emocionalnih
reakcija…………………………………………………………...6
1.3. Nasilno ponašanje u porodici…………………………….....9
1.4. Tipovi nasilnika…………………………………………….11
1.5. Mitovi o zlostavljanju……………………………………...12
1.6. Poreklo i priroda nasilničkog ponašanja…………………13
1.7. Motivi nasilničkog ponašanja……………………………..13
1.8. Vrste pojedinih oblika vršnjačkog nasilja u školi………..14

2. METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA……………………………17

2.1. Predmet istraživanja………………………………………17
2.2. Cilj i zadaci istraživanja…………………………………..18
2.3. Hipoteze istraživanja……………………………………...18
2.4. Metode, tehnike, instrumenti……………...……………...19
2.5. Uzorak istraživanja……………………………………….19
2.6. Analiza i interpretacija rezultata………………………...21
2.7. Zaključna razmatranja…………………………………...27

Literatura……………………………………………………………28
Prilozi………………………………………………………………...29

Nasilje u porodici

1. 1. Istorija nasilja

Među zaključcima istraživanja Viktimološkog društva Srbije ističe se i tvrdnja da

porodično nasilje nije produkt modernog vremena i savremenog načina života. Dobijeni podaci
govore u prilog teze međugeneracijske transmisije nasilja. Muškarci koji su kao deca bili
zlostavljani od strane očeva, ili su bili svedoci nasilja u porodici, daleko češće postaju i sami
nasilnici, dok su žene koje su u svojoj primarnoj porodici imale model nasilnog ponašanja češće
kasnije žrtve nasilja od strane svojih partnera.

Teorija modela međuzavisnosti između nasilnika i žrtve, po kojoj žrtva ponovo bira

situaciju   sličnu   onoj   traumatičnoj   iz   mladosti   popularna   je   među   nekim   psihoanalitičkim
teoretičarima,   i   vuče   svoj   koren   iz   pretpostavljenog   psihološkog   fenomena   –   prisilnog
ponavljanja traumatskog iskustva, koji je u psihologiju uveo Frojd. Međutim, mnogi psiholozi i
sociolozi smatraju izuzetno pogubnim da se teorija o podeli odgovornosti između žrtve i nasilnika
koristi i u praksi. Odgovornost za nasilje, krivična i pravna, mora biti na nasilniku, a na na žrtvi.
Takođe, ovo ne sme ostati privatna stvar, već spada u okvire odgovornosti državnih institucija.
Činjenica da žrtve nasilja, zbog stida i krivice koje im nameće kultura, skrivaju problem, otežava
još više njegovo rešenje. Zapravo, prijavljivanje nasilja u porodici je u našoj kuluri retkost, i do
njega dolazi skoro uvek nakon mnogo godina trpljenja ili prilikom preživljavanja teških povreda.
Razlozi zbog kojih žene ostaju u brakovima i porodicama sa nasilnim oblikom funkcionisanja su
mnogobrojni. Pored straha od osude, kao i ukorenjenih predrasuda u svesti žena da su „same
krive“,  među  osnovne razloge spadaju  ekonomski,  kao  i  nedostatak  psihološke i  materijalne
podrške primarnih porodica, i društva u celini. Statistika pokazuje da je broj zaposlenih žena pre
nekoliko godina bio oko 47 odsto, a da je sada on spao na 36,7 odsto. Ekonomska zavisnost žene,
kao posledica neravnopravne raspodele moći u društvu, kao i niskog životnog standarda uopšte,
dovodi je do osećaja  pat pozicije što proizvodi njenu dodatnu pasivnost u ponašanju.

Nasilje u porodici

1.1.1. Zakon

Krivičnim zakonom Srbije iz 2002. godine je nasilje u porodici okarakterisano kao

poseban krivični akt. Od januara 2006. godine ovaj zakon propisuje kazne od novčanih do 12
godina zatvora u slučaju ubistva žrtve – člana porodice.  Ovaj zakon je u skladu sa evropskim
standardima u ovoj oblasti. Nakon donošenja ovih novina u zakonu, primećeno je da je jako teško
dosledno   ih   sprovoditi   u   praksi.   Autonomni   ženski   centar   je   nedavno   organizovao   skup
posvećen  iskustvima Austrije, za koju se smatra da je najnaprednija u rešavanju ovog društvenog
problema. Cilj je bio da se nadležnim organima u Srbiji predstavi austrijski Zakon o zaštiti od
nasilja u porodici, koji je inače preporučen svim državama od strane Saveta Evrope i Evropske

Nasilje u porodici

Centar za socijalni rad je oformio mobilni tim koji je dežuran 24 sata 7 dana u nedelji i

koji po prijavi nasilja od strane građana, policije i drugih službi dolazi odmah u porodicu i radi na
sprečavanju   nasilja.   Članovi   porodice   se   zatim   upućuju   na   savetodavni   rad   koji   se   odvija   u
savetovalištu   u   Centru   za   socijalni   rad.   Tokom   2008.   godine   registrovana   su   73   slučaja
porodičnog nasilja i žrtvama (64 žene, 9 muškaraca)  je pružana psiho-socijalna i pravna pomoć,
te pomoć u vidu smeštaja, a iz godine u godinu se povećavaju.

Kao što porodično nasilje ima intenzivan uticaj na emocionalni razvoj dece, tako i sam

rad   profesionalaca   u   socijalnoj   zaštiti   na   poslovima   prevencije   nasilja   stvara   emocionalne
reakcije  koje se kreću od simpatija do neprijateljstva. Ponekad imamo konfliktne emocije prema
nasilnicima koje u sebi uključuju kako bes tako i tugu. Intenzivna osećanja prema nasilnicima
koji zlostavljaju decu su sasvim normalna. Ukoliko takva osećanja ne postoje naš kapacitet za
identifikaciju   i   pomoć   deci   bi  sigurno   bio   limitiran.   Međutim,   za   profesionalce  je  važno   da
identifikuju   i   prihvate   ta   osećanja,   jer   ona   mogu   da   utiču   na   našu   procenu   i   razumevanje
problema. Ukoliko neprijatne emocije ne možemo konstruktivno da kanališemo i kontrolišemo
velika je verovatnoća da će one da utiču na našu :



objektivnost



senzitivnost prema zlostavljanoj deci



percepciju porodice deteta



reakcije prema porodici deteta

Sa ciljem poboljšanja kontrole naših emocionalnih reakcija neophodno je da kao profesionalci
znamo njihove moguće

efekte na zlostavljanu

decu

REAKCIJE