Насилничко понашање
2018
1
1.Увод
Насилништво је научени облик понашања, као и агресивно понашање, деца имитирају
шта виде од одраслих из свог окружења, зато је важно да се деца уче да насилништво није
добар начин за решавање конфликата. Увек можете да дате добар пример тако што ћете
конфликт решавати на миран начин. Насиље, попут батина, штипања, гурања или ударања
никада не треба користити као васпитне мере за дете. Већина деце показује одређене
облике насилног понашања током различитих фаза свога одрастања. Та насилна понашања
тешка су, како за дете, тако и за његову околину. Поставља се питање шта треба да се
чини у тим ситуацијама, како поступати са децом која се насилно понашају? Понекад
родитељи, па и стручњаци, имају проблема да одаберу адекватне реакције на та насилна
понашања деце. С друге стране, свако дете, по домаћим и међународним законима, има
право на заштиту од свих облика злостављања и занемаривања и право на заштиту од било
ког вида искоришћавања.
Генерално гледано, и „насилно понашање“ и „злостављање“ су видови агресивног
понашања. Разлика између „насилног понашања“ и „злостављања“ огледа се у понављању
насилне радње више пута над истом или истим особама. Наиме, насилно понашање
представља агресивни акт усмерен на одређену особу/особе или ствар, којег не
карактерише понављање, док је злостављање агресивни акт, усмерен на особу или ствар,
који се више пута понавља. Насилним понашањем међу децом може се означити оно
понашање детета које има за циљ да повреди и нанесе бол (физичку и/или психичку)
другом детету које то покушава избећи. У светлу ове дефиниције, пријатељска
задиркивања, размирице, свађе или неспоразуми, али и насилно решавање сукоба међу
пријатељима исте моћи, ненамерно наношење боли и сл., не би били окарактерисани као
насилно понашање. Насиље подразумева 6 фактора: намера да се повреди или нанесе
штета; интензитет и трајање; моћ насилника; рањивост жртве; мањак подршке; последице.
Насилничко понашање
2018
2
2.Појам насиља
Недовољно напора је уложено да се објасни феномен насиља, како од стране
међународних организација, тако и од стране домаћих институција, чији је задатак између
осталог и бављење овом проблематиком. На међународном нивоу први помак је
направљен доношењем Декларације о отклањању насиља над децом, који је уједно и први
међународни инструмент људских права, који се искључиво и експлицитно бави питањем
насиља. На домаћем плану, тај проблем је дуго био у оквиру породице, те је сматрано да је
насиље над децом искључиво проблем породице, као основне друштвене ћелије, и да га
треба решавати само и искључиво у оквиру породице. Насиље над децом је посебан
друштвени феномен. Деца га доживљавају без обзира на националну, расну, верску или
неку другу припадност, економски статус и сл.
Често се дешава да деца, која је субјект који је изложен разним видовима насиља буде у
једном од наведених стања а за праве узроке није свесно, односно, прави узроци су му
непознати. Свима нам је позната чињеница да је још увек присутан степен
неравноправности међу члановима породице али нам је, такође, познато да се то стање
непрестано мења ка равноправности, кроз различите видове еволутивних промена са
различитим интензитетом. Иако је неравноправност изузетно карактеристичан проблем у
постојећем друштву, још увек се није развио механизам за уочавање насилничког
понашања, као и потребне мере којим би се то понашање умањило. Међутим, треба
нагласити да је ипак направљен извесни корак ка поштовању права деце а као доказ такве
трвдње је и чињеница да је тренутно у свету присутно неколико организација, које се баве
експлицитно проблемом насиља над децом и последицама које настају као резултат таквог
насиља.
Познате међународне организације као што су: Уједињене нације, Хелсиншки
парламент грађана и сл. организације имају задатак директног учешћа у процесу заштите
деце од насиља, па нуде читав низ програма помоћи жртвама насиља. Потребно је
нагласити једну врло важну чињеницу, која је веома битна када је упитању насиље над
децом, а то је да се све организације баве проблемима која се тичу насиља у породици, а
запостављају једно врло проблематично питање а то је насиље у школским установама.
Насилничко понашање
2018
4
Оружани напади у школама у савезним државама Калифорнија и Пенсилванија
ухваћени су неколико ученика, који су, како се верује, планирали оружане нападе, у
другим крајевима земље поновно су усмерили пажњу јавности на проблем насиља у
школама.
Ученици, родитељи и образовни људи настоје пронаћи начине за откривање
проблематичних тинејџера и спречавање будућих насилних напада. Ученик Џон Барбер
био је сведок оружаног напада у средњој школи у близини Сан Диега. Како каже, нападач,
15-годишњи Чарлс Вилијамс често је био мета изругивања својих суученика. То га је,
сматра овај средњошколац, можда навело да посегне за драстичним мерама, односно, у
овом случају, нажалост, за оружјем. Џени Керн ученица је школе у којој се напад догодио.
Према њеним речима, за насиље међу тинејџерима део одговорности сносе и родитељи.
Након најновијег низа насилних инцидената, владини посланици у Вашингтону поновно
се сконцентришу на проблем насиља у школама. Међутим, многи од њих признају да се
мало тога може учинити на националном нивоу. Неки образовни делатници залажу се за
оштрије законе о контроли личног наоружања, који би спречили тинејџере склоне насиљу
да се докопају оружја. Међутим, многи од њих сматрају да су можда најважнији елементи
у спречавању насиља потицање комуникације и јачања односа између ученика и
родитеља.
Скот Поланд, саветник при Министарству образовања, истиче:
"Морамо помоћи свим ученицима да схвате да, уколико неко прети насиљем, морају
потражити помоћ одраслих, и то одмах. Родитељи, разговарајте са својом децом.
Разговарајте са њима, немојте им држати придике и саслушајте шта вам деца имају
рећи."
3.1.Знаци насилног понашања
Деца од малена дају одређене знакове, да би њихово понашање могло да прерасте у
насилно, али се ти знакови врло често не региструју као упозоравајући, па се преко њих
Насилничко понашање
2018
5
олако прелази. О којим знаковима је реч? Прво на шта треба да се обрати пажња јесте то
да се ти знакови разликују код мале и предшколске деце, деце школске доби и
адолесцената. Код мале деце и деце предшколске доби јављају се напади беса, који трају
дуже од 15 минута и у оквиру којих дете нико не може да смири, чак ни родитељи.
Ова деца често имају насилне испаде, без разлога, импулсивна су, енергична, немају
страха. За њих не постоје никаква правила и стално одбијају послушност одраслима.
Оваква деца нису везана за родитеље, не боје се остати без родитеља на непознатом месту.
Уживају да гледају филмове са насилним сценама и често су злобна према својим
вршњацима. Код деце школске доби може да се примети да имају слабу концентрацију,
често ометају школске активности, имају лош успех у школи, често се туку. Услед свега
овога, имају врло мало пријатеља, а пријатељства склапају искључиво са другом децом
која такође имају проблема у понашању. Имају константну потребу да се супротстављају
одраслима, често су фрустрирани. Не саосећају са другима. Што се адолесцената тиче, код
њих су доминантни следећи знакови: не поштују ауторитете, те се врло често искључују
из школа, имају лош школски успех и често изостају из школе, врло често користе
наркотике и алкохол, учествују у тучама, крађама, уништавају туђу имовину, воле гледати
насилне сцене и уживају у патњи других.
2
3.2. Облици насиља
Насиље над децом обухвата следеће облике испољавања:
Ментално злостављање
- различите врсте притисака психолошке природе, у
смислу наметања ставова или мишљења која су у складу са намерама насилника;
Емоционално злостављање
обухвата омаложавање, понижавање и неумесне
примедбе и поступке као што су увреде, исмејавање или давање погрдних имена;
третирање детета као слуге;
Вербално
застрашивање, уцењивање и претња са намером изазивања страха;
2
Младеновић, М., „Основи социологије породице“, Београд, 1977. године, стр.203.
