Универзитет у Нишу
Факултет Заштите на раду у Нишу
Предмет
: Економика заштите
Семинарски рад:
Настанак и развој прописа о заштити природе
Ментор:
Студент:
Ниш, 2010
Увод
Човеков однос према живој и неживој природи је веома специфичан што се огледа
у његовој двострукој улози коју он има у оквиру сваког екосистема. Са једне стране, он
је саставни део природе а са друге, он веома много утиче на промене у њој, односно
има активну улогу, модификује је, адаптира и прилагођава себи.
Промене које је човек чинио у природи биле су у првим етапама развоја човечанства
мале и безначајне и углавном локалног карактера. Међутим, захваљујући својим
великим интелектуалним и стваралачким потенцијалима, специфичној друштвеној
организацији, колективним напорима уз помоћ науке и технике и уз свесно
остваривање својих циљева, човек се у целости издвојио од свих осталих живих бића, а
промене које при томе изазива трајног су карактера и обухватају биосферу у целини.
Све ове промене су у основи еколошке природе. Тешко их је побројати или груписати
али у целини оне доводе до промена у саставу живог света.
Природа је оквир живота човека и његовог друштва. Зато мењајући је и присвајајући
природу он мора водити рачуна о законитостима које постоје у њој. Међутим,
неограниченом амбицијом и жељом да потпуно овлада природом и да је максимално
искоришћава ради стварања што већег профита и брзог економског развоја, човек је
прекорачио границе капацитета средине и равнотежу у природи. Последице које из тога
произилазе су загађеност воде, ваздуха и земљишта, потрошња великих количина
ресурса, уништена огромна пространства природних екосистема, угрожавање и
нестајање многих врста биљака и животиња.
Очување биодиверзитета, односно разноликости живих организама који настањују
копно и воду, као и разноликост, унутар различитих врста, између врста и екосистема,
услов је опстанка живота каквог познајемо. Постојећи биодиверзитет резултат је
динамичког и еволутивног процеса кроз геолошке ере, климатских промена и
природних катастрофа које су постојећи живи свет, који обухвата и дивље и домаће
животиње као и биљке, довео у односе у којима су сада. У светлу ове чињенице, јасно
је колики је значај очувања оваквог света и какве несагледиве последице може имати
насилно и неконтролисано мењање односа у природи.
Неодговорно понашање према наслеђеним природним добрима, уништавање станишта,
лоше располагање земљиштем, криволов и илегална трговина биљним и животињским
врстама, представљају опасност за опстанак врста. Разлози за очување биодиверзитета
су разнолики: научни ( истраживање процеса и односа у природи ), економски ( у
пољопривреди – корисно дејство инсеката, ојачавање генетичког потенцијала
постојећих гајених култура дивљим културама; у индустрији – бројне дивље врсте
користе се за производњу уља, влакана, воска; функција екосистема – шуме регулишу
водени режим, речне долине смањују штетне ефекте поплава итд. ), етички ( садашње
генерације немају право да угрожавају будуће генерације ), медицински ( коришћење
биљака и микроорганизама у фармацији ), туристички, естетски, културни и образовни
разлози. Највећи број природних станишта претрпео је одређене облике људског
утицаја тако да станишта данас не могу да сачувају своје природне карактеристике без
додатне помоћи човека, одмах и неодложно.
1
глобалном нивоу. Ове промене, изазване загађењима, евидентне су нарочито у
променама глобалне климе.
Долази до друге конференције Уједињених нацијао о животној средини и развоју,
одржане 1992. године у Рио де Жанеиру. Била је то највећа од свих икада одржаних
конференција УН. Међутим, као што је било и очекивано, учесницима самита није
пошло за руком да дођу до решења и сагласности по многим питањима. Наиме, било је
тешко постићи сагласност између земања о питањима где су се на удару нашли
различити економски интереси или дубоко уврежене вредности.
Земаљски самит успео је утолико што је по први пут повезано питање развоја и заштите
животне средине. Осим тога резултат представља и потписивање и усвајање неколико
важних докумената, међи којима је Декларација о животној средини и развоју-позната
као Рио-декларација; Конвенција о промени климе; Конвенција о биолошком
диверзитету; Законски необавезујући ауторитативни извештај за глобални консенсус о
управљању, очувању и одрживом развоју свих врста шума; као и акциони план
одрживог развоја за 21. век назван Агенда 21.
Оквирна конвенција Уједињених нација о промени климе потписало је тада 166 земаља.
У марту 1994. године конвенција је ступила на снагу , а данас броји 192 земље чланице.
Годину дана касније у Берлину, одржано је Прво заседање Конференције земаља
уговорница Конвенције и од тада се годишња заседања редовно одржавају.
Како је загађење проблем светских размера, у његовом решавању примарна
одговорност лежи на високоразвијеним индустријским земљама. Тако нпр. учешће
САД у глобалној емисији угљен-диоксида износи 23%, Европске уније 13%, Јапана 5%
док земље источне Европе и бившег Совјетског савеза учествују са 25%. С циљем
ублажавања глобалних климатских промена усвојен је посебан протокол - Kyoto
Protocol уз Оквирну конвенцију Уједињених нација о промени климе, са циљем
смањивања емисије угљен-диоксида и др. гасова који изазивају ефекат стаклене баште.
До сада га је потписало 170 држава и владиних организација ( стање децембар 2006 ).
Протокол је ступио на снагу 16. 02. 2005. године, када га је ратификовала Русија.
Државе које су га ратификовале чине 61% загађивача.
Протокол је отворен за потписивање у јапанском граду Кјоту у организацији
Конвенције УН за климатске промене ( UNFCCC ), 11. децембра 1997. године. За
његово ступање на снагу било је потребно да га ратификују најмање 55 држава и да
државе које су ратификовале протокол чине најмање 55% загађивача. То се догодило
16. 02. 2005. године када је Русија ратификовала протокол. Србија је прихватила
протокол 24. 11. 2007. године. САД и неке мање државе су одбиле његову ратификују.
1997. године у Њујорку, одржана је и Конференција Рио +5 на којој је закључено да је
у заштити наше планете постигнут мали напредак а десет година после самита у Рију
од 26. августа до 04. септембра у Јоханесбургу је одржан Светски самит о одрживом
развоју ( Рио +10 ).
Из овога се види да се међународна правна заштита животне средине своди највећим
делом на међународно–правну акцију усмерену против загађивања. Ипак, међународна
регулатива у области заштите животне средине још увек није достигла онај ниво који
би омогућио миран живот свих становника и свих живих бића на нашој планети.
Доносе се разни протоколи, конвенције, декларације и споразуми, али се то, по
правилу, чини када је животна средина већ угрожена, а ређе када је то потребно ради
спречавања њеног угрожавања.
Међутим, у свакој земљи, за заштиту животне средине, осим стручњака различитог
профила и одређеног нивоа развијене еколошке свести, веома је значајна законска
регулатива. У Србији је донет Закон о заштити животне средине 1991. године ( Сл.
гласник РС, бр. 66/91 ).
3
Овим законом су предвиђене мере заштите: начин и систем заштите животне средине и
њених појединих делова као што су, на пример, заштићена природна добра, затим, мере
и поступци заштите од штетних утицаја разних загађивача, штетних и опасних
материја, јонизујућег зрачења, буке и др.
Законом се прописује и систем управљања и праћења стања животне средине у оквиру
јединственог информационог система. За разлику од ранијих појединачних закона ( о
буци, квалитету ваздуха, квалитету воде и друго ), овај Закон је свеобухватан, те се
њиме прописују мере заштите ваздуха, воде земљишта, биодиверзитета, шума и
природних добара од загађивања или деградације. Овај основни Закон прати и низ
појединачних правилника за заштиту и остале прописе у вези спровођења одређених
мера заштите.
Међутим, у Србији је био и остао основни проблем непостојање еколошке свести која
подразумева да су људи упознати са карактеристикама природе и њених потенцијала
као и значајем њеног очувања ради сопственог опстанка. Еколошка свест није нешто
што постоји само по себи, већ нешто што се развија и за шта образује. У такозвано
образовање за екологију улазе разне мере – правне, техничке, образовно – васпитне и
политичке. Ниједна од ових мера, изузев правних, донекле, у Србији није спроведена.
2. Заштита природе
Заштита природе, као дела животне средине, представља мултидисциплинарни приступ
решавању све бројнијих проблема у природи с обзиром да је својом делтношћу, човек
знатно изменио изглед Земље и у знатној мери оштетио биосферу. На огромним
површинама планете потпуно су уништени природни екосистеми ( шуме, степе,
мочваре ) или су замењени вештачким ( плантаже, фарме, насеља). Оно мало природе,
која још постоји као нетакнута, полако нестаје под притиском човека. Најпре је угрозио
шуме као најсложеније и најпродуктивније екосистеме, мада се то и данас наставља у
тропским шумама Амазона, западне Африке и југоисточне Азије.Читаво Средоземље
било је некада покривено тврдолисном, слаборастућом шумом, а сада је та област,
сечом шума, претворена у антропогену пустињу и камењар.
Опсатанак многих биљних и животињских врста данас је угрожен, многе се налазе пред
исчезавањем а велики број је заувек нестао. Први и веома значајан корак у остваривању
заштите природе јесте евидентирање угрожених врста флоре и фауне. Томе служе
такозване Црвене књиге које представљају научно – стручну публикацију у којима су
наведене све врсте организама које подлежу заштити према међународној
класификацији степена угрожености. У свету је формирана и Црна књига, у којој је
попис више хиљада врста биљака и животиња које је човек, нажалост, истребио својим
бахатим и немарним понашањем.
Ретке и угрожене врсте су заштићене законом. Проглашавање њихових станишта за
строге природне резервате, у којима влада посебан режим и у којима је активност људи
сведена на најмању меру, предтављају најефикаснији начин заштите угрожених врста.
Најсложенији, али и најобухватнији облик заштите природе су национални паркови, у
чијем се оквиру налази већи број резервата.
4
