Bora Stankovic
Necista krv

Više se znalo i pricalo o njenim cukundedama i pramdedama, nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa cak i o njoj - Sofki.

Njihova je kuca bila stara. Izgleda, da otkada je varoš pocela postojati, da je i ta njihova kuca vec tada bila tu. Cela rodbina iz
nje je proizišla. Oduvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na cestitanje, pa tek onda
išli u druge kuce, takode stare i cuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi su od mramora a jednako, i
danju i nocu, sa zapaljenim kandilima.

Ne zna se koji je od predaka baš samu kucu podigao, ali se znalo da su odvajkada bili tako bogati. I tek za hadži-Trifuna, od koga se
oni poceli i hadžijama zvati, znalo se da je on prvi imao smelosti da, posle svoga hadžiluka, sve to bogatstvo, koje je dotada ležalo
skriveno i nagomilano po podrumima, ambarima i štalama, iznese, rasporedi i uzdigne, da bi mogao "svet da gleda". Sazidao je kapiju na
svod i jaku kao grad. Gornji sprat kuce podigao, okrecio ga i išarao rezbarijama. Sobe je raskošno iskitio najskupocenijim cilimima, i
starim i skupim slikama iz Peci, Svete Gore i Rila; po rafovima poredao srebrne sahane i zlatne zarfove. Dole, do kapije, utvrdio
binjektaš od mramora, sa koga je uzjahivao na svoje cuvene konje. A on uvek, kako se pamtilo, i leti i zimi, ogrnut bio curkom, sa
silavom, pištoljima i jataganima i u teškim jakim cizmama do kolena. Otada Turcin, zaptija, nije smeo pored kuce proci, još manje da
zastane. Cele noci ispred kapije morao je da gori fenjer i po tri i cetiri nocna stražara da dremaju, jer je on, taj Sofkin pramded,
hadži-Trifun, trgujuci po najvecim gradovima i mešajuci se sa najvidenijim ljudima, mogao, usled toga poznanstva, a najviše zbog svoga
bogatstva, ne samo zaptije, kajmakame, nego i same paše da menja i u "surgun" da šalje. Za svaki narodni posao, bilo za kakvu novu
školu i crkvu, ili za kakav manastir koji je trebalo podici, opraviti; ili, još gore i opasnije, ako bi trebalo kakvoga krvnika,
nasilnika smeniti, znalo se da se za to mora k njemu doci. I tada bi se gore, u onoj nameštenoj sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoši
celu noc presede dogovarajuci se, a naposletku uvek njemu ostavljaju da to izvrši, kako on hoce i nade za dobro. On bi to brzo
izvršavao. Mitom, cime se najviše i uspevalo, a ako ni to ne, onda cak i kuršumom, i to od coveka tude vere, kakvog Arnautina, kacaka.
Ali zato je onda moralo zlatno kandilo njihove kuce pred raspecem u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do vladicinog, samo
njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da ude i odstoji službu. Sirotinji i ljudima po zatvorima, za vreme Uskrsa, Božica ili slave,
tri dana moralo se slati jelo i pice.

Bio je strog i prek. Trepet ne samo za kucu nego i za celu porodicu. Civcijama, slugama sa civluka iz Rataja i vodenicarima sa
vodenica u Sobini, on je bio sve i sva. Cak je neke, pricalo se, i ubijao. Za sve vreme dok bi on putovao po Turskoj, po trgovini, a
obicno bi se celog leta tamo bavio - on bi se ovamo po rodbini jednako pominjao i njime se zastrašivalo. Osobito udovice, ciji sinovi
tek što nastali, pa mesto da preduzmu i pocnu voditi brigu o kuci, da zamene oca, domacina, a oni poceli trošiti i rasipati - osobito
su one te svoje sinove jednako njime, "batom svojim", kako su ga svi u rodbini zvali, zastrašivale i pretile im:

- Hajde, hajde, znaš ti, doci ce on. Juce sam bila tamo i rekoše mi: tek što se nije vratio s puta. I necu ja više da drhtim i da
strepim pred njim zbog tebe; necu više da lažem i da te krijem. Necu i ne mogu, kad odem do njega, a on da se na mene iskolacuje: "Šta
ti, mori, kriješ onoga tvoga?... Zar ja ne znam i ne cujem šta on radi, gde se lunja i koliko troši. Glavu cu mu kao vrapcu otkinuti!
Ni ti ni on niti iko od vas na oci da mi ne izadete." I, eto, zato necu i ne mogu da te krijem, da posle on mene tako grdi. I sve cu
da mu kažem, cim dode, videceš ti! - završavale su.

I to je pomagalo, zastrašivalo, jer znalo se šta ceka toga. I zaista, cim bi on došao s puta, odmah bi se cela rodbina sticala: žene,
tetke, strine. Muževi kao da nisu smeli prvog dana preda nj, a znali su da ce on, šta bi za njih imao, preko tih njihovih žena
poruciti im i narediti.

Svaka bi odlazila gore, na gornji sprat, i na onaj doksat, gde bi on obicno sedeo. Ponizno, sa strahom, ne smejuci od velicine - jer
takav im je veliki i strašan izgledao - ni da ga pogledaju, pozdravljale bi ga:

- Dode li, bato?

- Dodoh! - Kratko, sa dosadom, culo bi se kako on odgovara.

A vec kada bi koju narocito po imenu pozvao gore k sebi, ona bi premirala. Znalo se da on nikoju, kad po imenu zove, ne zove za kakvo
dobro. Sigurno muž njen nešto skrivio. Ili novac što je uzajmio od njega za radnju nije vratio; ili nije ga ni uložio u radnju, vec ga
slagao i za nešto drugo potrošio. Ali, i pored sve te njegove strogosti, opet i najsirotija i najudaljenija u rodbini nije bila
zaboravljena, jer je svakoj donosio sa tih putovanja kakav poklon i svaku ma cime obradovao.

Mnogo nije govorio nikada. Ali što bi rekao to je bilo receno. I tada se pamtile i upotrebljavale njegove reci i izreke. "Eh, tako je
to i to, što rekao pokojni hadži-Trifun". I kada ne bi bio na putu, on bi jednako sedeo kod kuce: leti gore na doksatu - a zimi dole,
u onoj velikoj širokoj sobi. Ceo bi dan tamo samo sedeo, pušio, pio kafu i naredivao.

Ali pored svega, što je uvek moralo da bude kako bi on hteo, ipak sa sinom, jedincem, nikako nije mogao da izade na kraj. Kceri je vec
udao i udomio, kako je on hteo. Ali sa sinom koji mu se rodio dockan, kada je on vec bio ostareo, kada se vec niko nije ni nadao da ce
imati dece a još manje sina, naslednika - on je dakle bio poslednje dete, "istrišce" - kada je ovaj odrastao, nikako sa njime nije
mogao da se slaže. On, sin, kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji. A ko zna zašto? - mislio je starac. Da li što vec, onako
star, nije više mogao ici po trgovini, te, valjda, ne donoseci i ne zaradujuci više, nema onaj ugled kao pre; ili, a to je najviše
jedilo starca, sigurno je bilo koga koji je na to sina protiv njega potpomagao, jacao. Sigurno je to bila ona, mati, jer zna on, da,
dok nije sina rodila, ona se živa nije cula. Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na ocigled protivi, ne izvrši što bi joj
naredio, ali osecao je on kako je ipak ona nekako drukcija. Izgleda kao da, dosadivši joj se naposletku taj veciti strah, trepet od
njega, manula ga i ostavila da i dalje nareduje, zapoveda i grdi sluge i civcije, a ona se sva okrenula sinu i jednako samo njega pazi.
Sa sinom je izlazila i išla po rodbini, kod kceri, i onda, svi skupa, išli bi po civlucima, slavama, saborima i po ostaloj rodbini. I
sve, i sestre i mati, utrkivale se koja ce što više da mu ugodi. Što god bi uradio, za njih je bilo sveto. Nisu mogle zamisliti da bi
on mogao, ili što bi i ucinio, da je to nešto ružno i nevaljalo. A starac, više ljubomoran, a i videci kako sin, zbog tih njinih
ulagivanja oko njega, biva sve više nežan nego što treba, jednako se na sina durio. Nije mogao da ga gleda, kako je govorio. A da i
njega kao i druge bije, nije mogao, jer ga je i on mnogo voleo. Istina, to nikada nije kazao; cak, kada bi se ovaj i razboleo, starac
nije hteo da side, da ga vidi, ali ipak da i na njega, kao na ostale, sluge i civcije, digne ruku - to nije mogao.

A još kada je sin poceo jednako samo sa Turcima i begovima da se druži, s njima da pije, pa cak i u njihove hareme da odlazi i sa
njihovim devojkama i bulama da ašikuje, starac se poceo obezumljivati.

- Ako mu je do toga - besneo je - zna i za to hadži- -Trifun. I on je nekada bio mlad. Ali onda, eto mu civluci i u njima seljanke,
civcike. A što u Turkinje, u neveru? Jer kod njih, bula, pošto po cetiri njih samo jednog muža imaju, to im je vrela i meka krv. Piju
one coveka! I zato - objašnjavao je starac - i on sam, sin mu, takav je, bled, suv i tanak; više žensko nego muško. I zato on ne može
ni da ga gleda, niti ce ga pogledati!

A kada bi, i posle tolikih grdnja i psovki, cuo kako je opet sa nekim begovima negde nacinio kakav lom i cudo, i u zoru kuci došao -
on tada ne bi zvao njega, sina, vec nju, mater.

- Cu li za onoga?

Ona, mada je cula za to, ipak bi se cinila nevešta.

- Šta?

- Kako šta? - planuo bi starac i vec bi poceo izuvati cipele kojima ce je gadati - kako ništa nisi cula? Gde si? Živiš li? Kako ništa?
Zar ja, što ne silazim dole, pa misliš ništa i ne cujem i ne vidim? Koje doba beše jutros kada on dode? A?

- Ama koje doba? - išcudavala bi se ona uporno. - Dete rano dode, leže, i eno ga još spava.

On vec ne bi mogao da izdrži. Cipelom ili cibukom bacio bi se za njom:

- 'Ajd, bar i tebe da ne gledam! - I od jeda zavaljivao bi se na jastuk. Ne toliko tada ljut i besan na njega, sina, koliko na nju, na
tu njenu tobož toliku ljubav prema njemu, te zato, što ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga

bi se kako je k njima jedne noci bila došla cuvena Saveta koja nije bila obicna, svakidašnja, za novac ženska. Ona je bila bogata, sa
grdnim imanjem što joj je muž ostavio. I za nju bi se onda pricalo kako je istina krišom, i ona tada kod njih bila i sa njima bancila
i pila. I zatim, kako se to celo veselje posle slave svršavalo strašnom kockom na kojoj su, po obicaju, oni, njini muški, kao domacini,
sveta i obicaja radi, po citave njive i vinograde gubili.

I u tome je bio jedini život tih njihovih muških, jer ceo ostali život, život na ulici, po komšiluku i caršiji, trgovini, prodaji, ne
samo da je bio daleko od njih, nego su se i oni sami sve više trudili da bude što dalje od njih. Jednako su se upinjali da sa tom
svojom kucom, imanjima i civlucima budu od cele varoši izdvojeniji i udaljeniji. I baš u tom upinjanju da se od svih izdvoje, izgleda
da su nalazili svu draž svoga života. A da bi u tome što više uspeli, gledali su da se u svima sitnicama od ostaloga sveta razlikuju.
Tako, u jelima, koja kod njih nisu nikada smela, kao kod ostalih, biti jako zapržavana, masna, preljuta, vec uvek blaga, slatka i
pržena samo na maslu; nikako svinjskom mašcu, pošto je to teško za stomak; pa onda, u nacinu govora, jer usled jednakog druženja sa
Grcima, Cincarima i Turcima, svi su, pokraj stranog mekog izgovora, završavali recenice sa narocitim dodacima, kao "džan'm" ili "datim"
. A po nošnji, oblacenju, najviše su se poznavali. Niko od njih nije poneo duboke cipele ili cizme vec uvek plitke, lakovane. Cakšire,
istina, i njine su bile široke, cohane, koje su im ostrag u borama teško padale, ali nogavice nikad nisu bile dugacke, još manje
široke i ispunjene gajtanima, vec uske, kratke, da bi im se što više videle bele carape. Brojanice koje su nosili nisu bile kao ostale,
cak ni kao hadžijske, sa krstom, vec sitne, crne, skupocene, da bi se, ma koliko bile dugacke, ipak mogle sve u šaku da skupe. I u
brijanju i šišanju kose izdvajali su se. Kao god što su svi imali isti izraz lica, vecito uzak, suv, tako su isto svi bili i sa
jednako kratkim, potkresivanim brkovima koji im nikada nisu prelazili iza krajeva usta.

A opet, da ih ne bi svet sasvim zaboravio, redovno su se pojavljivali na saborima i svecanostima. Slali su bogate priloge za zidanje
škola i crkava. I zato uvek, pri izboru patronata nad crkvom, nad kakvim opštim dobrom, biran je i po jedan clan iz njihove kuce, i to
ne toliko zbog njihovog ucešca i rada, koliko zbog tih poklona i priloga. A i bojali se da ih ne uvrede, jer se znalo da kad slucajno,
i u najmanjem kakvom opštem poslu, ne bi ko od njih bio izabran, da bi se ta nepažnja primila ovamo od njih ne sa ogorcenošcu nego s
uvredenom ravnodušnošcu: "Pa zna se da se nema kome ciniti ni pomagati".

I valjda zbog toga spoljnog, neblagodarnog sveta, od koga su se oni toliko odvajali, bežali, ali kojega su se toliko isto i bojali,
jer je, usled zavisti, taj svet uvek gotov da se podsmene, siti i zazloraduje - znalo se: da oni, oduvek, što god bi se desilo u
njinoj rodbini, sve brižljivo kriju i taje. Najvece svade prilikom deobe imanja, najgore strasti i navike, kao i bolesti, u tajnosti
su se cuvale. Ništa se nije smelo doznati, ništa videti. I znalo se kako bi tada svaki od njih, ne verujuci samom sebi, kad baš mora
da izlazi u caršiju, pre izlaska prvo morao ici na ogledalo da se ogleda i vidi da mu se slucajno po licu i ocima što ne poznaje.

A, medutim, toliko je imalo da se cuje, vidi i prica! Narocito u poslednje vreme, otkada je pocela deoba, otkada je svaki brat, stric
Sofkin, hteo da ima svoju kucu i sve u njoj, kao što je u glavnoj njihovoj.

Sama Sofka uvek se sa jezom i strahom secala toga što je, ili još kao i dete, od svoje babe, matere i ostalih tetaka i strina mogla da
nacuje, kad su one bile nasamo i mislile da ih niko nece cuti, još manje se bojale da ce to Sofka, onako mala, razumeti, a kamoli
upamtiti; ili, što je i sama, kad je odrasla, svojim ocima videla.

Vec za prambabu joj, za cuvenu Conu, ne samo po varoši, nego i po okolnim varošima znalo se i pricalo. Cuvena je bila sa svoje raskoši
i "saltanatluka". Pošto je ostala udovica, nikako se nije udavala. Pola varoši neženjeno ostalo, nadajuci se da ce se preudati ma za
koga od njih, kad vec ostari i malo popusti lepotom. Ali ona nikoga nije gledala, nego jednako vodila i predstavljala kucu kao pravo
muško. Kada bi izlazila i odlazila na civluke, da nadgleda imanja, išla bi na konju. Sluge, s obe strane držeci ruke na sapima,
pratile su je. Ne samo da je pušila, vec i oružjem rukovala. A i sam hod, stas, narocito oble joj i visoke obrve i ovalno i malo
duguljasto lice, izdvajalo je od ostalih žena.

Ali zato nije ni umrla kao ostale ženske. Jednako, ne propuštaju nijedan praznik, odlazila je u crkvu da tamo, u stolu njihove kuce,
odmah ispod vladicinog stola, celu božju službu odstoji. U to vreme došao neki nov ucitelj, Nikolca, cuven sa svoga pevanja i
nesravnjenog glasa. U njega se ona tu, u crkvi, slušajuci njegovo pevanje, naposletku i zagledala.

Ko zna kako se upoznali, kako i gde sastajali. Tek se pocelo primecivati kako, cim bi on iz pevnice spazio da je ona u svome stolu,
odmah bi onda njegovo pevanje toliko postajalo zanosno, toliko bi on u svoj glas poceo da unosi, ne, kao što dolikuje molitvi, svetoj
reci pesme, pobožnog, visokog i suvog, nego toliko necega svetskoga i strasnoga, da bi svi bivali potreseni i uzrujani. Cak culo bi se

kako i sam vladika, kada bi mu posle pevanja prilazio ruci za blagoslov, blagosiljajuci ga, govori:

- Aferim, sinko! Aferim, Nikolco! Ali mnogo, sinko, svetovno, mnogo silan i cudan glas!

Ali isto onako kako je umela da sacuva od sveta te svoje veze sa njim, tu ljubav, gotovo zadocnelu za njene godine, ali ne i za njenu
lepotu i svežinu, isto je tako znala, kada se to htelo da obelodani porodajem, sve da zataji. Kratko i mirno sa sobom je svršila.
Jednoga dana našli je u kupatilu mrtvu, sa presecenim žilama.

Pa cuveni deda Sofkin, Kavarola. Mesto da on, kao stariji, jednako sedi kod kuce, pošto je mladi brat bio vecito bolešljiv, i mada se
bio oženio prvom lepoticom iz Skoplja, iz neke upola grcke familije, ipak on, jedva izdržavši nekoliko meseci bracnoga života, produži
tobož svoja putovanja po varošima, a u stvari svoj stari raspusnicki život sa cocecima, Cigankama i drugim javnim svetom. Žena njegova
morala je sama kod kuce da sedi i tog svog devera da dvori, neguje, cuva i jednako da je s njime. Na saborima, slavama sa njime morala
je da se pojavljuje. I ko zna kada, kako, te izgleda da je s njime pocela grešiti.

I jedino taj njen greh sa umobolnim deverom mogao je da objasni posle onoliko trpljenje i podnošenje od muža, Kavarole. On, sigurno
osetivši taj njen greh, kad bi došao kuci toliko bi besneo, cinio cuda, pokore.

Dolazio bi kuci zajedno sa javnim ženskinjem. Tu bi produžavao, a ona bi sama morala da ih dvori, služi. I tada bi sluge brata, vec
onesveslog od straha, krišom iznosili i sklanjali u komšiluk, da ga ne bi zaklao. Žena bi ostala da sama prostire postelju, pa cak
dotle je išlo da i njega, i te ženske, zajedno, pokriva. Nije laž. Živi ljudi još to pricaju i kunu se. Naskoro žena umrla, brat u
manastiru, svetom ocu Prohoru, umobolan svršio. A on opet otišao na ta svoja putovanja i lutanja. Kceri, s pomocu striceva i rodbine,
mesto njega vodile kucu. A i on sam morao više puta u godini da dolazi, da ne bi sve to palo u oci i sve se saznalo.

Ali nije ostajalo samo na tome. Produžavajuci i dalje terevenke, Kavarola pod starost, pošto je udao kceri, na sramotu svih, ponovo se
oženio. Uveo je devojku. I kao u neki inat, kao da se prvi put ženi, tako veliku i sjajnu svadbu pravio. Uzeo je, istina, malo stariju,
zaostalu, ali cuvenu sa svoje raskošne lepote. I ona opet bila neka Grkinja, iz grcke familije koja je bila u samoj varoši, odmah
ispod crkve. Ona toj familiji nije bila ni kcer, ni sestra, vec neka dalja rodaka. I ko zna zašto je, vec kao velika, zaostala devojka,
tu dovedena. Sa njome imao samo jedno dete, sina, koji se prvi poceo da nosi a-la franga. Sama ona i sva njena raskošna lepota
izgleda da je bila i trajala samo do vencanja, svadbe, a posle odmah usahla, sparušila se. I otuda posle, da bi i dalje sacuvala tu
svoju sparuškanu lepotu, ceo život provela u lecenju, negovanju, kupanju i prženju tela... Pamti se da iz amama gotovo nije izbijala.

Pa onda Sofkinog dede rodena sestra "cal'k Naza", kako su je zvali. Tri puta je bežala kao devojka. Tri puta se i turcila. Gotovo
jedan civluk otišao otkupljujuci je i dovodeci natrag. I posle, da se sve to sakrije, udali je za jednog njihovog slugu, kome gore,
gotovo na kraj varoši, kupili kucicu i dali mu nekoliko njiva i vinograda, da bi mogli živeti. I ona, kada ostarela, nikada ovamo više
nije dolazila. Jedino bi došla na "procku", uoci velikog posta, kada bi po obicaju cela porodica morala da dode i ište oproštaja, da
se medu sobom ljube i mire. A opet taj njen muž, nekadašnji sluga, "tetin njihov", kako se sam zvao, iz kuce im nikako nije izbijao.
Ponosio se što im je rod, što može i on sa njima za sofrom da jede i pije. A svima je bio neugodan, svi su ga nerado gledali, ne što
je sa njima sedeo, nego što ih je podsecao i bio živi svedok onoga šta je bilo...

I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko radanje dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama,
vecito dolaženje cuvenih ecima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vodenje kod vracara po razvalinama, po
zapisima i drugim lekovitim mestima po okolini!...

Sofki i sada, kad god bi se setila ludog tetina Riste, meso bi nekom odurnošcu zaigralo. Seca se da zbog toga kao devojcica nikada
nije volela ici k njima, još manje, kao kod drugih, pa dva i tri dana tamo ostati.

Ne zna se baš zašto je poludeo. Posle bolesti, u kojoj je bio sav uzet, uobrazivši da ga je, za vreme te njegove duge bolesti, žena
varala sa najstarijim kalfom iz radnje, poceo da pije. Onda je i poludeo. Držali su ga i hranili vezanog, gore, na gornjem spratu. I
kad god bi Sofka sa ostalom decom htela iz radoznalosti da ode gore i vidi ga, pa penjuci se na stepenice poceli da vire kroz rešetke
od ograde na doksatu ispred njegove sobe, on primetivši ih, go, samo u gacama i košulji, visok, bled, poceo bi k njima da podskakuje i
vice:

I on je ovo drugo izabrao. Sofkina mati je bila najmlada od svih sestara, i kuca njena bila je, istina, nekada malo bogata, ali tada
dosta oronula. Živeli su od kirije od nekoliko oronulih ducancica pri kraju varoši. Sofkine matere otac, vecito bolešljiv, gotovo slep,
jednako je sedeo kod kuce sa navucenom modrom hartijom nad oci, bojeci se suncanice, i vecito raspasan, iznegovan, kao da se tek sada
iz postelje digao. Njene sestre odavna to nekadašnje bogatstvo prežalile i poudavale se za sitne trgovce, bakale, vecinom skorotecnike,
dok se Sofkina mati, Todora, od svih tih sestara odvajala. Bila više muško nego žensko. Vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se
nije mogao nadati da ce iz nje kakva lepota izaci. Ali ne prevarilo to njega, efendi-Mitu. Cim je takvu video, odmah, znajuci u kakvu
ce se lepoticu docnije razviti, na iznenadenje i cudo svima, a najviše na uštrb dotadanje svoje gordosti i gospodstva, uzeo je za ženu.
I zaista, nije se prevario. Kao iz vode, posle godinu dana udadbe, Todora se razvila i prolepšala u pravu lepotu.

Ali njega to brzo zasitilo, te opet nastavio svoj stari nacin života. Kao i pre, kada je bio neženjen, moralo se njemu isto tako gore
odvojeno nositi, i rucak i vecera. Retko je silazio medu njih, još rede se sa njima razgovarao a kamoli da je hteo štogod po kuci da
vidi, nadgleda. A docnije, kad mu žena rodi Sofku, morala je sasvim da se odvoji od njega i da spava dole, sa svekrom i svekrvom, samo
da bi on mogao što spokojniji i mirniji da bude. A opet uvek, cim bi mu se ukazala prva prilika, gledao je što pre da ode na kakav put,
tobož po trgovinu. Istina, tada vec nisu, i to zbog oskudice u novcu, trajala dugo ta njegova putovanja, ali ipak su bila cesta. A
najviše su padala u ona doba godišnja kada je nekada, još kao mlad, išao na ta putovanja i nauke. I cak za vreme tih putovanja umrli
mu otac i mati, Sofkin deda i baba. I kao da ga glasnik nije mogao na vreme naci kada se to desilo, te nije mogao stici da ih bar vidi
mrtve.

Ali pored sve te njegove odvojenosti i usamljenosti od kuce, od rodbine, pa cak i od svoje žene, u kuci se ipak živelo isto onako
raskošno i u izobilju. Sofkina se mati, vecito zahvalna što je on nju uzeo, uzvisio je k sebi, pokaza, više nego što su se od nje
nadali. Kao da je bila iz prve i najbogatije kuce, tako je nameštala sobe, tako je gotovila jela, docekivala goste i rodbinu. I dalje
se rodbina tu skupljala, dolazila. Ona, mati joj, gledala je da prilikom svakog praznika, slave, imendana bude uvek sve lepše i
raskošnije. A na njegovu tu vecitu odvojenost, usamljenost od svih pa i od same nje, svoje žene, nikada ona cak ni izrazom lica,
pokretom, a kamoli recju da štogod pokaza.

Tek docnije, kad Sofka poodraste, on je više radi nje, Sofke, nego radi matere, poceo se kao raznežavati, i poneki put prilaziti k
njima. Sam je poceo Sofku uciti da cita i da piše. Pokatkad, uvece, kad bi on dolazio kuci, a dole, ispred kujne, medu materom i med
ostalim ženama bila i Sofka, i kad bi mu ona poletela u susret, on bi onda, grleci je, dolazio sa njom. Sofka bi tada osecala po
svojim obrazima njegove ruke, prste, kako je šašolje oko vrata, po bradici i po grguravoj kosici. I sada, kad se toga seti, Sofka bi
pocela da oseca onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih, miris njegova odela a narocito rukava, iz
kojeg se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlacila.

- Pa kako si mi, Sofkice? Jesi li bila dobra? - saginjuci se k njoj tako raspoložen, zastajao bi sa Sofkom ispred kujne i poceo da se
ili sa materom razgovara ili sa ostalim ženama zdravi, a ne, kao dotada, da, i ne zastajkujuci i ne gledajuci ni ko je tu, a kamoli
zdraveci se, odmah se penje, ide pravo gore, u svoju sobu.

Svi bi se tada oslobodili, a narocito mati joj, koja jedva docekujuci tu priliku da se i ona sa njim, najviše radi ostalih žena,
štogod razgovara, šali, pocela bi tobož Sofku kod njega da panjka:

- Dobra! Celo jutro juri i trci kroz baštu. Ne mogu da je zadržim. Samo kida cvece i baca.

Sofka, jednako osecajuci na sebi njegovu ruku i grleci mu kolena i široke cohane cakšire, i tada još, onako mala, pa je vec znala da
ce to materi ciniti radost i srecu, mazeci se oko oca, pocela bi da odrice i da se pravda:

- Nije, efendijice, nije tatice! Nije, živ mi ti!

On, uzimajuci je u narucje, nosio bi je sobom, gore, u onu njegovu sobu.

I ako bi tada poceo da pada mrak, dole kod matere niko od posetilaca ne ostao, on bi onda poceo sa njome da se igra.

A najviše bi, mecuci je na minderluk, klececi ispred nje, uzeo njene rucice da obvija oko svoga vrata, svoju glavu da mece u njen skut
i da je gleda nekim tako širokim, cudnim i dubokim pogledom. Kao da mu iz samih ociju suze idu, usta pocnu da se pokrecu i vlaže se.